Deca sa autizmom i terapija pomoću konja

“Treba da si veoma strpljiv. Najpre ćeš sesti malo dalje od mene, eto tako, na travu. Gledaću te krajičkom oka, a ti nećeš ništa govoriti. Govor je izvor nesporazuma. Ali, svakog dana, sešćes malo bliže….
…
Bilo bi bolje da si došao u isto vreme. Ako dolaziš, na primer, u četiri sata popodne, ja ću biti srećna već od tri sata. Ukoliko vreme bude odmicalo, bicu sve srećnija. U četiri sata biću uzbuđena i uznemirena; upoznaću cenu sreće! Ali ako budeš dolazio kad ti padne na pamet, nikada neću znati za koji čas da spemim svoje srce… Potrebni su čitavi obredi za to… ―”Mali princ”, Antoan De Sent Egziperi

***

“Let the beauty of what you love be what you do.” ― Rumi

***

Šta je to autizam? Kako ga prepoznati i razlikovati od drugih razvojnih poremećaja? Autizam je stanje, ne bolest. To značajno menja pristup i tretman. Razvoj defektologije, medicine i psihologije omogućio nam je brojne pristupe i metode u radu sa decom sa smetnjama u razvoju, a moderne tehnologije daju mogućnost prevazilaženja problema u komunikaciji.

Ipak, često zaboravljamo da smo mi deo prirode i da nam se mnogi odgovori nalaze baš pored nas. Ritam koji svesno i nesvesno pratimo i prihvatamo sve više nas čini otuđenim od naših istinskih potreba i doživljaja sadašnjeg trenutka. Deca sa autizmom imaju svoj ritam i mogu imati poseban emocionalni i senzorni doživljaj svoje okoline. Razumevanje tog doživljaja daje nam mogućnost da adekvatno odaberemo metode rada i obezbedi nam bolju komunikaciju sa decom, njihovim potrebama.

Templ Grandin, najpoznatija osoba sa autizmom, doktor nauka u oblasti stočarstva, filozofski vođa pokreta za dobrobit životinja i prava osoba sa autizmom, ističe važnost terapije uz pomoć životinja (pasa, konja i delfina) u celokupnom razvoju i savladavanju svakodnevnih zadataka, ali i upozorava na moguće probleme koji mogu nastati usled straha od životinja ili disfunkcija senzorne integracije.

Templ Gardin, foto: Nataša Bouvens

U ovom članku želim da istaknem deo dosadašnjih saznanja o deci sa autizmom, važnost i ozbiljnost problematike i mogućih metoda rada, kao i same etike rada u radu sa decom sa autizmom u terapiji pomoću konja.

Deca sa autizmom

Autizam je kompleksan razvojni poremećaj. Svako ko je upoznao i došao u kontakt sa detetom sa smetnjama iz autističnog spektra, može vam reći da zna samo jednu osobu sa autizmom. Baš kao i svi ostali na ovoj planeti, svaka osoba je jedinstvena. Neke osobe su povučene, dok su druge nežne i osećajne. Poremećaji iz spektra su raznovrsni i možemo reći da je to jedan veliki dijagnostički kišobran koji pokriva ljude sa različitim stepenom oštećenja, stepena socijalne interakcije, sposobnosti verbalne i neverbalne komunikacije, sa manjim ili većim poteškoćama u senzornoj integraciji…

Ovaj deo članka će biti posvećen podizanju nivoa svesti o poteškoćama koje deca sa autizmom mogu imati i koje utiču na to kako se dete oseća, kako se ponaša, ali i kako uči, a ne samo šta je F84 (što je dijagnostička šifra u DSM IV priručniku).

Oblasti poteškoća

Oblasti u kojima su poteškoće najizraženije često nazivamo „trijadom „ ne samo zato što su grupisane u tri smislene celine, već zbog interakcije u kojoj se nalaze.

Komunikacija

◄ nedostatak želje za komunikacijom (uslovno rečeno, manifestacija zanemarivanja ili neprepoznavanje neverbalnih poziva na komunikaciju),

◄ komunikacija u cilju ispunjavanja osnovnih potreba,

◄ teškoće u verbalnom izražavanju, usporen i agramatičan govor,

◄ oskudna neverbalna komunikacija, uključujući govor tela, gestove, kontakt očima (koreni ove poteškoće se po nekim autorima nalaze u teškoćama senzorne integracije koja nam je neophodna dok posmatramo osobu koja govori i gestualno izrazava svoje mišljenje, izraz lica, govor, intonacija i dvosmislenost, odnosno bukvalnost tumačenja, može biti izuzetno frustrirajuće i zahtevno za dete sa autizmom),

◄ dobro razvijen govor, ali bez svesti o socijalnoj funkciji (održavanje socijalno prihvatljive komunikacije, fokus na sopstvena interesovanja…) i

◄ eholaličan (ponavljanje bez razumevanja), stereotipan govor, razumevanje doslovno izrečenih fraza, nerazumevanje šala, nemogućnost “bele laži”.

Socijalna interakcija, poželjno ponašanje

◄ nezainteresovanost za interakciju sa drugim sobama (okupacija sopstvenim ritualima i telom, stvarima iz okoline),

◄ zainteresovanost za druge u nivou zadovoljenja sopstvenih potreba,

◄ emotivno reagovanje, ali ne na uobičajen način (bez jasnog motiva da nam udovolje u određenom trenutku ili ispune naša očekivanja),

◄ prijateljski odnosi (mogu delovati distancirano, ali se kvalitet relacije vidi kroz postupke i privrženost),

◄ nerazumevanje nepisanih (prećutnih) društvenih pravila. Prostor za rad uz socijalne priče, možemo uticati na ovu oblast, ali je neophodno znati da takvo ponašanje nije izraz nevespitanja. Osuđivanje ovakvih ponašanja od strane socijalne sredine je često i nepravedno,

◄ neadekvatna interakcija sa nepoznatim ljudima (od potpune slobode do straha od bilo kakve interakcije)…

Nedostatak sposobnosti imaginacije, rigidno mišljenje, repetitivno ponašanje

◄ igra kao jedan od osnovnih indikatora dečijeg razvoja je suštinski izmenjena, uprošćena. Igračke se koriste stereotipno (ređaju po određenoj pravilnosti, autić služi samo zato da bi se vrteo njegov točkić, okrugli predmeti se vrte beskonačno dugo… i sve to može odražavati odbranu od nepodnošljive i nesistematizovane količine senzornih stimulusa koje mi sa lakoćom obrađujemo i dajemo važnost i prednost bitnom, a zanemarujemo nebitno),

◄ otpor prema promenama (postoje deca koja izražavaju svoj strah od nepoznatog kroz napade panike i plača, druga pak mogu uz manju dozu nelagodnosti prihvatiti promene, do onih koje promene ni ne primećuju). Rituali koje deca upražnjavaju daju im potrebnu sigurnost (ovo naročito treba imati u vidu kod planiranja terapije uz pomoć konja, ali o tome će biti reči kasnije),

◄ ponavljanje bizarnog i besmislenog ponašanja u nedogled: fraze, reklame, dijalozi iz crtanih filmova, gledanje iste serije…

◄ lako učenje sadržaja napamet, bez mogućnosti generalizacije, logičkog povezivanja ili uočavanja smisla u naučenom,

◄ nemogućnost predviđanja šta će se sledeće desiti, napadi panike i tantrumi zbog opažanja situacija koje mogu delovati nepredvidivo, visoka anksioznost (Temple Grandin upoređuje opažanje konja i dece sa autizmom),

◄ rigidno praćenje pravila, bez razumevanja izuzetaka (ulica se prelazi na zeleno, ako se semafor promeni, to je znak da treba stati. Problem? Dete je stalo na sred ulice i čekaće promenu semafora, bez svesti o opasnosti od auta).

“Teorija uma” (Baron-Coen, 1995) – Neka istraživanja su pokazala da deca sa autizmom imaju poteškoća da uzmu u obzir mišljenja drugih osoba i možda nisu svesna da i vi imate svoje mišljenje i potrebe. Takođe, mogu verovati da vi znate šta oni misle. Imaju teškoća da pokažu empatiju, da uvide kako se neko oseća (ali će vam jasno pokazati svojim ponašanjem i blizinom da li ste danas spremni za njih) i da predviđaju šta šta će se desiti u socijalnoj situaciji na osnovu neverbalnih znakova i prethodnog iskustva. Ovo dovodi do toga da ih ponašanje drugih zbunjuje i plaši.

Druge poteškoće kod dece sa autizmom: Senzorne smetnje, poteškoće u spavanju, ishrani, u razvoju veština samoposluživanja, opsesivno-kompulzivno ponašanje, fina i gruba motorika, strahovi i fobije od uobičajenih stvari, teškoće u proceni svoje ili tuđe bezbednosti…

Neke od poteškoća sa kojima se možemo suočiti tokom terapije pomoću konja

◄ izražen strah od životinja, konja, pasa ili macaka (dečak koji se plaši i ribica u akvarijumu, godinu dana posmatrao drugare ljuljajući se),

◄ preosetljivost na zvuke ili mirise koje mi ne primećujemo (ljuljaška koja se čula u daljini izazivala je napade autoagresivnog ponašanja),

◄ nerazumevanje jednostavnih naloga,

◄ često skretanje pažnje sa svrhe aktivnosti, fokusiranje na nebitne stimuluse iz okoline,

◄ preokupiranost sadržajima koje su sami izabrali (dok jaše, dečak posmatra samo guštere na zidu i govori o reptilima),

◄ neka deca pokazuju izuzetnu potrebu za rutinom i jak otpor ka promenama (terapijski tim, uključujući i konja i opremu koju nosi, treba biti konstantan, a promene koje se uvode postepene),

◄ povređivanje konja (ne zato što to žele, već zato što ne mogu da pretpostave da to konja boli),

◄ može se desiti da se deca nekontrolisano uznemire, čak i tokom jahanja, bez (za nas) jasnog razloga,

◄ učenje napamet, posebno pravila (uvek treba naglasiti i ono što se “podrazumeva”),

◄ konzumiranje nejestivih stvari i biljaka (dete je ugledalo otrovne crvene bobice i naprasno želelo da siđe sa konja i da ih pojede),

◄ ukoliko je grupni čas u pitanju, dete može biti nestrpljivo da dođe na red, a nestrpljenje može pokazati tantrumima,

◄ dete ne želi da siđe sa konja, ne želi da dodirne sedlo ili konja….

Praksa pokazuje da su moguće poteškoće raznolike, ponekad, naizgled bezrazložne. Dobra komunikacija u timu, sa roditeljima i uspostavljanje kvalitetnog i iskrenog odnosa sa detetom sve prepreke se mogu prevazići. Za neke je potrebno vreme, za druge promene i adaptacija. Ali za sve je potrebna velika vera u konja i sigurnost u sebe.

TPK i aktivnosti uz pomoć konja za decu sa autizmom

“Silence is the language of light, all else is poor translation.” ― Rumi

Opšti ciljevi tretmana osoba sa autizmom su:

1. podsticanje normalnog razvoja (kognitivnog, jezičkog i socijalnog),
2. podsticanje procesa učenja,
3. smanjenje rigidnosti i stereotipija u ponašanju,
4. eliminacija nepoželjnog ponašanja i
5. smanjenje porodičnog stresa.

Aktivnosti uz pomoć konja se baziraju na osnovu kontakta između čoveka i životinje. Aktivnosti mogu biti iste ili slične za različite ljude, bez obzira na njihov problem, poremećaj ili bolest. Nije planirano sistematsko upravljanje sastancima, nema potrebe da se definišu specifični ciljevi, ne trebaju detaljni izveštaji, tok posete je spontan i traje dokle god ispunjava učesnika.

Terapija uz pomoć konja, za razliku od aktivnosti, je posebno formirana za svakog. Fokusiramo se na specifične ciljeve u skladu sa objektivnim terapijskim programom i na osnovu unapred dizajniranih dijagnostičkih procena učesnika. Ciljevi treba da su merljivi, napredak i terapijske aktivnosti se stalno beleže i dokumentuju u vidu izveštaja.

Pre svega, kako bi terapija pomoću konja funkcionisala na zadovoljavajućem nivou, neophodno je u svom timu imati obučenog konja koji je zadovoljan i ima optimalne uslove života. U radu sa decom sa autizmom od velike je važnosti je i imati tim ljudi koji je dobro uvežban, profesionalan i u kome vladaju dobri međuljudski odnosi. Pored toga, neki od uslova su i: adekvatni i sigurni objekti i okruženje, individualni plan rada i aktivnosti, potvrda od lekara opšte prakse da dete nema stanja ili bolesti koja mogu biti kontraindikovana sa jahanjem ili bliskim kontaktom sa životinjama, dugoročni plan aktivnosti, sa pažljivo odabranim pauzama i prekidima, planiranje termina jahanja u kontinuitetu i u istim terminima, opremu za jahača, pažljivo odabrana didaktička sredstva…

Kao što vodeći stručnjaci u radu sa decom sa autizmom procenjuju, ne postoji jedna i jedina ispravna metoda rada sa ovom decom. Svako dete će prihvatiti onaj pristup koji najvise odgovara njegovm potrebama. Samim tim, mi ne možemo raditi procenu, i govoriti o dobrobitima koju donosi TPK/AK. Deca su intenzivno na više tretmana u toku dana, a TPK i aktivnosti uz pomoć konja daju jedan novi kvalitet života i novi pristup koji decu u visokoj meri motiviše i stimuliše.

Dobrobit TPK u radu sa decom sa autizmom

Fizičke prednosti jahanja

Jahanje konja razvija snagu, pospešuje ravnotežu i koordinaciju. Dete stalno prilagođava svoje telo da bi ostalo u sedlu tokom promena u brzini, smeru, usponima i serpentinama. Kontrola uzde zahteva koordinaciju između leve i desne strane tela. Terapeuti imaju mogućnost da koordiniraju položaj tela, promene, vežbe za finu u grubu motoriku, reedukaciju psihomotorike, brain gym, pa čak i elemente sportskog jahanja.

Senzorni benefiti

Neka deca sa autizmom vole vestibularne senzorne stimulacije koju obezbedjuje kretnja konja. Vestibularni senzorni sistem stimulisan je hodom, promenama smera, brzine, uspona i nagiba. Snažno kretanje konja pomera telo deteta, stimuliše detetove mišiće i zglobove, pa dete ima jači proprioceptivni osećaj. Dodir konjske dlake, grive, repa i raznih tekstura opreme stimuliše čulo dodira. Osim toga, zvukovi i mirisi konja i okoline mogu biti i uznemirujući, tako da dete može odbiti terapiju. Češće su motivisani za saradnju i prijaju im jaki stimulusi.

Podsticaj razvoja kognitivnih i jezičnih veština

U zavisnosti od stanja u kome se dete nalazi, njegovih potencijala i motivacije, želje za saradnjom, i u dogovoru sa terapeutima ili učiteljima deteta, možemo izgraditi IP u kome se sistematski podstiče razvoj kognitivnih veština. Kroz razne programe i metode, kako defektološke, tako i iz drugih oblasti, možemo u jednoj prijatnoj atmosferi, van učionice, neposredno uticati na pozitivan razvoj govorno jezičkih sposobnosti i veština.

Socijalno emocionalni uticaj konja, jahanja na dete sa autizmom

Postoji samo jedan kriterijum po kome će vas konj prihvatiti ili ne, a to je kako se ponašate prema njemu, i kako se oseća pored vas. Briga za konja pomaže detetu da nauči o osećajima drugog živog bića. Rad sa timom i ljudima u klubu moze pospešiti razvoj socijalnih i komunikacijskih veština. Neverbalna komunikacija između deteta i konja se razvija, a pravila se polako usvajaju.

Jahanje konja je mnogo više od pukog fizičkog iskustva. Tu je i vrlo duboka veza jahača sa konjem. Konj je usklađen s najmanjim pokretom, stav i emocija – sve je jasno i nedvosmisleno. Konji mogu osetiti ako ste ljuti, nervozni, srećni, uzbuđeni, napeti ili opušteni – oni reaguju skladno tome. Zbog toga, njihove reakcije su veoma delotvorne u stvaranju veza s decom sa autizmom koji imaju poteskoća u komunikaciji i interakciji. Deca mogu naučiti da komuniciraju verbalno i fizički sa svojim konjem, a konj će odmah reagovati na takve podsticaje. Konj ih motivise i stimuliše da pažnju usmere van sopstvenih senzacija. Komunikacija koju deca ostvaruju sa terapeutima u ovakvoj sredini je kvalitativno drugačija i rasterećena uobičajenih prostora u kojima se terapija odvija.

Duboko u svima nama konj izaziva divljenje i strahopoštovanje. Svaki kontakt sa tako velikim i snažnim bićem je blagotvoran i daje nam poseban osećaj.

Aktivnosti uz pomoć konja za decu sa autizmom

Bez obzira na to što u aktivnostima nije planirano sistematsko upravljanje sastancima, ne definišu se specifični ciljevi, tok posete je spontan i traje dokle god prija detetu. Postoje metodološke oblasti koje možemo iskoristiti kao “kostur” organizacije.

U svim aktivnostima pre, posle i za vreme jahanja, bitna je postupnost u izvođenju aktivnosti. Uvek se ide od lakšeg zahteva ka težem i od poznatog ka nepoznatom. Nivo od koga krećemo zavisi od sposobnosti svakog deteta ponaosob.

Podsticaj razvoja samostalnosti: Ovo se odnosi na prostor kluba gde se izvode terapije. Neke od aktivnosti mogu biti: svlačenje i oblačenje opreme (čepsove pre svega samo zašnirati i odšnirati), kaciga (samo zakopčavanje ili samo stavljanje na glavu), usvajanje pravila bezbednog ponašanja u svlačionici, prilikom hranjenja konja, pored boksa… Moramo biti svesni činjenice da deca sa autizmom ponekad nemaju svest o opasnim situacijama. Poželjno je, pa i neophodno da uz verbalne instrukcije imamo i ilustracije opasnih situacija. Pored toga, bitno je da se razuverimo da dete nema paničan strah od konja, a pokazivanje ilustracija sa opasnostima može ugroziti svaki naš dalji plan i zauvek odaljiti dete od konja. Osnovne higijenske navike: pranje ruku pre i posle konja, čišćenje konja, timarenje, čišćenje opreme (cipela ili čepsova)…

Upoznavanje prirodne i društvene sredine: Čuvanje prostora kluba (usvajanje pravilnog odlaganja smeća), naglašavanje promena u prirodi tokom promene godišnjih doba, upoznavanje ljudi koji rade u klubu (detetu treba približiti ljude kako bi moglo da se osloni na te ljude, da ima poverenja u njih), sve što konji jedu, gde spavaju…

Radno i likovno vaspitanje: Učešće u pripremi hrane za konje (može biti odlična taktilno-senzorna igra), crtanje, bojenje, lepljenje kolaža, pravljenje mozaika sa prirodnim materijalima kojima smo okruženi (koža, žito , slama, seno…). Sve ove aktivnosti zavise od izbora i kreativnosti terapeuta i individualnih mogućnosti deteta.

Socijalni razvoj: Ovo se odnosi na podsticaj razvoja poštovanja osnovnih pravila u klubu, razvoj discipline… Decu ne treba nikako ostavljati nasamo. Potrebno je puno vremena da se savladaju i usvoje pravila koja neretko moraju i biti ilustrovana.

Reedukacija psihomotorike na konju i pored konja

Pokretom otkrivamo svet i sebe u njemu, otkrivamo u kakvom smo odnosu sa sobom i drugima u okolini. Pokret kojim se bavi reedukacija, nije sportski, gestualni, takmičarski. To je pokret koji je, po istraživanjima Pijažea, osnov shema akcija bitnih za razvoj operativnog mišljenja, tj. koje je uslov operativnog mišljenja (preduslov za ispoljavanje inteligencije na vižem nivou organizovanosti). Tokom detinjstva, primećuje se da je baš to dograđivanje egzistencijalnog polja kretnjom celim telom, mimikom, spontanim pokretima delova tela i ekstremiteta osnov razvoja.

Metod sam po sebi ne može razrešiti sve probleme, ali se koristi kao deo sveobuhvatnog tretmana sa decom sa različitim smetnjama u razvoju.

“Smatram da je komunikacija ostvarena preko tela i pokreta jedini pravi i autentični doživljaj i susret koji traje, obogaćivanje, i ostaje kao dokument, a reeedukacija psihomotorike nije samo metod i način u radu sa decom, već pre svega plod određenog pristupa detetu kao čoveku.” ― Tatjana Govedarica

Ovaj metod ostavlja prostor za kreativnost, raznolikost vežbi, ali uvek pri planiranju vežbi poštujemo osnovne didaktičke i principe reedukacije psihomotorike, a to su:

◄ Svaka primenjena vežba mora da bude jasno definisana u zamisli terapeuta.

◄ Svaka vežba treba da ostavlja jasan trag u senzornim oblastima i oblastima senzibiliteta i kinestetičkog osećaja.

◄ Pokreti i vežbe, treba da su prožeti prijatnim osećanjem koje ga prati, moraju da budu izraženi jasnom rečju koja imenuje. Reč je bitna.

◄ Nikada se ne smeju zadavati one vežbe za koje dete nije doraslo, bilo na nivou struktura koje se tu angažuju, bilo na nivou aktivnosti kojima dete nije ovladalo.

◄ U reedukaciji psihomotorike nema kodifikovanih i fiksnih pokreta koji se ne mogu menjati i koji jedini imaju isceliteljski efekat.

◄ Svi ti dodiri, pokreti, kretanja i položaji otkrivaju i onog drugog koji je sa one strane pokreta.

Reedukacija psihomotorike na konju može biti izuzetno zanimljiva za dete, a samim pokretima koji oslobađaju ruke, dodatno se podstiče razvoj balansa. Deca su motivisana da izvode najrazličitije vežbe. Nekada naloge dajemo verbalno, nekada pokazujemo, nekada ih pasivno navodimo, a nekada koristimo i ilustracije.

Uvek možemo iskoristiti prednosti kretanja konja, delove tela konja, timarenje, hod pored konja (vođenje konja). Iako reedukacija isključuje kao metod vežbe uz pevanje, postoje izuzetne pesmice koje se pevaju uz pokret.

Predlog vežbi koje sam radila i koje smatram dobrim izborom u kombinovanju terapije pomoću konja i reedukacije psihomotorike su:

1. vežbe za doživljaj telesne celovitosti
2. vežbe za otkrivanje objektivnog prostora
3. vežbe za uočavanje i stabilizovanosti lateralizovanosti na sebi
4. vežbe za doživljaj gestualnog prostora
5. vežbe za uočavanje i prepoznavanje ritmova
6. vežbe za kontrolu impulsivnosti

Vežbe za doživljaj telesne celovitosti

Ove vežbe se oblikuju prema uzrastu svakog deteta i njegove trenutne spoznaje. Delovi tela se imenuju, određuje se njihov položaj, mekoća, toplotu, oblik… Poznavanje telesne celovitosti nije samo pokazivanje i imenovanje delova tela. Pri pokazivanju tela, detetu menjamo položaje na konju (ležanje, savijanje, jahanje unazad), sve dok nam detetovo ponašanje ukazuje na prijatnost. Ukoliko deca znaju brojeve, vežba se može izvoditi i na brojanje.

Ove vežbe se mogu izvoditi i u hodu, ali moja preporuka je da se u početku izvode dok konj stoji i da ne traju predugo, već iz nekoliko puta tokom termina ponoviti istu grupu delova tela.

Vežbe za doživljaj gestualnog prostora

U gestualnom prostoru počinje da se prepliće subjektivni prostor, obim tela, objektivni prostor… Upravo je to prostor u kome otpočinje proces socijalizacije. Kao što sam već pomenula, deca sa autizmom imaju problema u sferi socijalizacije. Uspešna imitacija pokreta je preduslov za osvajanje pokreta u ravni gestualnog prostora. Deca sa autizmom iz mnogo razloga imaju nejasan doživljaj gestualnog prostora, neizdiferenciranost osećanja i siromaštvo svrsishodnih pokreta.

To su vežbe koje možemo izvesti na konju. Prvu grupu čine vežbe koje se izvode iz ramenog zgloba. Svaki pokret ruke (iznad, iza, ispred) treba da bude imenovan, bez simboličkog izražavanja (npr. “beremo grožđe” itd).

Vežbe orijentacije u objektivnom prostoru

Objektivni prostor je prostor u kome se telo nalazi, u kome se krećemo. Dete ga otkriva postepeno i najduže. U objektivnom prostoru zavisimo od osvojenosti sopstvenog tela i gestualnog prostora. Prvo sve odnose učimo na sebi, a zatim u prostoru. Ove vežbe možemo izvoditi na konju i pored konja. Uobičajene vežbe koje izvodimo u ovu svrhu su: hodanje pored konja i jahanje (polako, sporo, velikim i malim koracima), hodanje pored konja i jahanje po zadatoj liniji (pravo, u krug, cik-cak, postavljanje didaktičkih materijala sa leve ili desne strane, dohvatanje, postavljanje sa svih strana), savijanje tela napred nazad (ka terapeutu, ka pomoćniku, kretanje na konju ili pored njega preko odredjenih prepreka), poligonske vežbe (gde dete nema izbora osim da zaobiđe prepreku telom). Sve se jasno imenuje rečju.

Vežbe za uočavanje i stabilizovanje lateralizovanosti

Pre izvođenja ovih vežbi treba obnoviti i pokazivanje i imenovanje delova tela. Ugalavnom imamo dobru priliku da iskoristimo simetriju koji postižemo kada je dete na konju ili ispred njega “oči u oči”.

Počinjemo uvek od delova tela koji su sa desne ili leve strane, zatim ko je sa leve ko sa desne strane (pomazi konja sa leve ili desne strane, pojaši konja sa leve ili desne strane). Možemo postaviti simetrični poligon sa leve i desne strane (dodaj mi kocke sa leve ili desne strane, sada skrećemo levo ili desno…).

Vežbe za prepoznavanje ili uočavanje ritmova

Samim jahanjem dete usvaja ritam hoda konja. Taj ritam ih stimuliše na više načina, ali kako bi ga osvestili, treba uvesti neku ritmičku aktivnost, bilo glasom, bilo pokretom, odbrojavanjem… Recimo, hodanjem pored konja u istom ritmu, ubrzano, usporeno, uz brojanje 1, 2, 1, 2.

Vežbe za kontrolu impulsivnosti

Kod ovih vežbi moramo pojednostaviti postupak  – pored konja možemo hodati i pljeskati, pa na svaki drugu korak, na konju pre toga moramo osvestiti prepoznavanje ritma… Ukoliko je to komplikovano, možemo prvo samo pljeskati ili samo hodati po ritmu.

Koordinacija pokreta je značajan preduslov za izvođenje ovih vežbi.

Senzorna integracija dece sa autizmom i TPK

Oblast senzorne integracije je veoma opširna. U ovom članku ukazaću na samo neke od mogućih problema senzorne integracije kod dece sa autizmom, kao i stimulacije koja se dešava na konju dok deca jašu.

Senzorna obrada se odnosi na to kako se ljudi služe informacijama koje čulima primaju iz vlastitog tela i okoline. Naša čula se integrišu da bi obrazovala potpunu sliku o tome ko smo, gde smo i šta se dešava oko nas. Naš mozak na organizovan način koristi informacije o prizorima, zvucima, dodirima, ukusima, mirisima, pokretima i pozicijama, i mi svojim čulnim iskustvima određujemo značenje i znamo kako da reagujemo i ponašamo se u skladu sa tim.

Poremećaj senzorne obrade

Poremećaj senzorne integracije u modulaciji je kada osoba reaguje na čulne draži nesrazmerno – ili je preosetljiva ili neosetljiva. Uopšteno govorimo o hipersenzitivnosti, hiposenzitivnosti, distorzijama, senzornim prekidima, prezasićenošću senzornim stimulusima, poteškoćama pri istovremenom procesiranju informacija, sinestezijama (tj. poteškoćama u identifikaciji izvora stimulacije).

Motorički poremećaj senzualnog porekla može izazvati dispraksične smetnje držanja tela. Dispraksična osoba može biti nezgrapna, trapava, nespretna, sklona nezgodama, da ima lošiju ravnotežu i da se lakše umara. Poremećaj senzorne diskriminacije se odnosi na nezapažanje upadljivih kvaliteta čulnog unosa.

✱ U jednom istraživanju se navodi da 94% dece sa autizmom ima senzorne smetnje. Templ Grandin ispod odeće uvek nosi stare mekane majice i okreće naličje veša. Zvuk požarnog alarma doživljava “kao da zubar bušilicom rovari po uvu”.

✱ “U svakom trenutku kroz telo mi prolazi neprekidan blagi bol, ponekad i nije tako blag. Postoji mnogo stvari koje želim da uradim, ali ja moram da uložim energiju u borbu sa tim bolom.” – Tomas Maki (“Soon will come the light”)

✱ “Ponekad mi je teško koncentrisati se na slušanje i gledanje. Dovoljno je teško samo po sebi da razumem ono što ljudi govore, pošto njihove reči imaju skriveno značenje, ali kada im se lice pomera, kada im se obrve podižu i spuštaju, razgoračuju oči, ili me gledaju ispod oka, nema šanse da odjednom proniknem u sve to, pa se, da budem iskren, ni ne trudim. Našao sam kompromisno rešenje za ovaj problem – gledam ljude u usta.” – Luk Džekson (“Freaks, geeks and Asperger syndrom”)

Uspostavljanja kontakta očima tokom komunikacije je krupan cilj i važna komponenta društvene komunikacije. Ipak, ako insistiranje na kontaktu očima može odlično ići u prilog uspostavljanju odnosa sa određenom autističnom decom, kod druge dece kontakt očima može izazvati čulno propterećenje. Kada terapeut ili nastavnik od deteta sa autizmom uporno zahteva da ga gleda u oči, to može biti veliki problem za dete.

Manifestacije specifičnih čulnih doživljaja su velike. Evo nekih od ponašanja koja mogu biti samostimulativno ponašanje (stereotipija).

Čulo vida – zurenje u svetlo, mahanje rukama, okretanje točkića na autiću, ređanje igračaka, mahanje raznim kanapčićima, vrpcama..
Vestibularni sistem – roking, ljuljanje, okretanje oko ose, ležanje naglavačke, skakanje, trčanje, koračanje u krug,
Čulo sluha – pucketanje prstima, škrgutane zubima, kuckanje o različite materijale, slušanje dela pesme…
Čulo dodira – dodirivanje, trljanje, grebanje različitih predmeta, lizanje, prinošenje koži, izbegavanje dodira određenih tekstura, odeće, materijala, insistiranje na određenoj teksturi hrane…
Propriocepcija – zaletanje, sudaranje, udarane, skakutanje, bacanje, izbegavanje zagrljaja…
Čulo ukusa i mirisa – lizanje ili mirisanje predmeta, delova tela, izbegavanje hrane, bizarne navike ishrane, pika poremećaj.

Neki od problema sa kojima se možemo susresti

Taktilna obrada – koža je najveći senzorni sistem. Preko kože osećamo temperaturu, teksturu, odeću maženje, dodir trave, peska, pranje lica, hranu u ustima…. Sve ove nežne dodire dete može osetiti kao grube i neprijatne, a sve one grube može osetiti kao prijatne. Dete može imati problema sa dodirivanjem raznih tekstura: sedla, dlake, grive, kopita, četki. Postoji niz načina za prilagođavanje. Dete može nositi rukavice, birati samo četku… Ukoliko je detetu stresno da dodirne konja ne bi trebalo da ga prisiljavamo. Pokušaji desenzitizacije moraju biti postupni, a svako iskustvo na konju prijatno.

Kaciga je jedan od najvećih izazova. Ako je dete sklono poštovanju pravila, onda nam to olakšava ovaj proces, ali ako ima izrazite probleme sa nošenjem kape evo nekoliko predloga: masiranje glave (desenzitizacija kože glave pre stavljanja kacige), različite kacige koje dete može samo da odabere, igra šeširima (naizmenično isprobavanje šešira različitih veličina i na kraju kaciga. Igre koje mogu biti od koristi su: igra ćutanja (Montesori metod) i igra pronalaženja predmeta skrivenih u žitu.

✱ Propriocepcija je unutrašne čulo koje nam govori gde su nam delovi tela, u kom su položaju, a da pri tome ne moramo da ih vidimo. Deca mogu delovati grubo ili destruktivno, mogu se sudarati, valjati, mlitavo sedeti… Doživljaj tela i položaja je samim jahanjem pojačan, a uvek možemo iskoristiti ova znanja za dodatnim osvešćivanjem delova tela kroz upotrebu opreme, tegova itd.

Vestibularna čula – Senzorni receptori u unutrašnjem uhu daju nam ključne informacije o kretanju, gravitaciji i vibracijama. Različite vrste kretenja pružaju različite vrste vestibularne stimulacije, a sve su važne za normalno funkcionisanje vestibularnog sistema. Preskakanje, skakanje, trampolina, vožnja automobilom su jake vestibularne stimulacije. Zaduženja vestibularnog sistema: orijentacija glava-telo, kako bi mogli držati ravnotežu, smanjuje zbrku (na primer: kada smo naopačke), stabilizacija vidnog polja dok se glava i vrat kreću, tonus i držanje tela, budnost i pažnja. Problemi vezani za vestibularni sistem: gravitaciona sigurnost, unutrašnji osećaj nesigurnosti (svaki neplanirani pokret nam može delovati kao skok sa bandžija), netolerancija na kretanje (mučnina, vrtoglavica, neprijatnost od kretanja različitih intenziteta), nedovoljna osetljivost na kretanje – dete se uvek dodatno stimuliše kroz hiperaktivnost, bilo da se ljlja, skače, pada…

Na konju, detetu pružamo dodatnu vestibularnu stimulaciju samim jahanjem, promenama ritma tempa, položaja tela, smera, pravaca kretanja. Zanimljivo je da neka deca privremeno ne izvode stereotipne pokrete dok jašu. Ljuljanje, temperatura konja i ubrzan rad srca imitira osećaj u stomaku majke. Najintenzivniji je osećaj kada dete leži na konju i zagrli ga. Ukoliko detetu prija jači dodir tada mu možemo prebaciti “teško” ćebe i tako mu učiniti da se oseća potpuno stimulisano.

Sluh – hiperakuzija, hipoakuzija, nemogućnost izdvajanja, odnosno selekcije od ostalih čulnih podražaja, fokusiranje isključivo na zvuk odnosno jedan kanal prijema, dete može izraženo reagovati ili uopšte ne reagovati na zvuk, odsustvo reakcije kada ga zovete imenom, pokrivanje ušiju, uznemirenost kada je prisutan žagor (kakofonija zvuka), glasna ili tiha produkcija govora.

Sluh možemo stimulisati tokom poligona različitim muzičkim instrumentima, zvečkama, ali možemo i iskoristiti topot konj o čvrstu površinu, možemo pevati pesmice itd.

Vid – vizuelna integracija je zadužena između ostalog za izdvajanje bitnog od nebitnog, a kako čulom vida primamo najveći procenat informacija iz spoljašneg sveta, ona je važan preduslov za shvatanje realnosti. Fokusiranjem na jednu tačku dete se brani od mogućih propterećenja.

Miris – mirisi koje osećamo u klubu i na koje se mi vrlo lako adaptiramo za decu s aautizmom mogu biti izrazito neprijatni, čak do nepodnošljivosti. Za drugu decu opet mogu biti blagi, do mere da mirišu konja, izmet…

Ukus – retko, ali se dešava, da deca imaju poremećaj ishrane i treba biti oprezan ukoliko u okolini ima otrovnih biljaka, i nejestvih a izgledom i mirisom privlačnih stvari.

Oblast senzorne disfunkcije i tretmana su velika oblast, i u ovom članku sam samo dotakla osnove kako bih pojasnila određena ponašanja i moguće smernice u radu. Strah od životinja, anksioznost, strah od penjanja na konja ne spadaju u ovu oblast, ali dete može odreagovati bacanjima, odnosno tantrumima, plačom i otporom.

Korišćenje znakova i simbola u TPK sa decom sa autizmom

Deca sa autizmom imaju poteškoće da gledaju u osobu koja im se obraća. U situacijama koje nisu svakodnevne i predvidljive, korišćenje kartica sa slikama ili fotografijama i simbolima ispod kojih su napisane može olakšati komunikaciju i detetu smanjiti osećaj nepredvidljivosti. Ove slike možemo koristiti u isticanju pravila ponašanja, redosledu aktivnosti, položaju stvari u klubu, aktivnostima održavanja lične higijene i higijene konja i mnoge druge.

Anksioznost koja se javlja u suočavanju sa nepoznatim i nepredvidivim tokom može se sprečiti pravljenjem rasporeda slika, npr. slika 1 – kaciga čepsovi, slika 2 – čišćenje konja, slika 3 – jahanje, slika 4 – raspremanje konja. Broj slika u rasporedu zavisi od deteta do deteta.

Za dete može biti posebno uznemiravajuće ukoliko je neka aktivnost promenjena. Rutina se tečko menja i dobro je koristiti slike i priče u takvim situacijama. Postoji nekoliko metoda koje se koriste i uvek je dobro osmisliti slike u dogovoru sa terapeutom i roditeljima, a metode same po sebi zahtevaju specifične edukacije i način primene.

Etika i moralnost

Etički principi i pravila nisu striktno određena kodeksom u terapiji pomoću konja. Ono što je jako važno je da je iznošenje informacija van dozvole pristanka roditelja zabranjeno. Deljenje svih informacija o dijagnozama, toku terapija i ličnim podacima deteta i porodice strogo je zabranjeno.

Dete sa autizmom je pre svega osoba, a tek onda klijent ili pacijent. Prema njemu se tako moramo i odnositi.

Efikasna terapija zavisi i od odnosa koji se uspostavlja, partnerstva između roditelja, terapeuta ili učitelja u školi i terapeuta na jahanju.

Uspešno partnerstvo podrazumeva: usku saradnju, zajedničke ciljeve, komplementarne ciljeve, uzajamno poštovanje, dogovaranje, dvosmernu komunikaciju, poštenje i fleksibilnost. Ciljevi koje postavljamo su jasno definisani individualnim programom koji se pravi po određenim principima u obrascu namenjenom u te svrhe.

Nakon stručne procene, izrade individualnog plana i sprovođenja terapije, radi što profesionalnijeg pristupa problemu, radi se evaluacija i procena uspešnosti. Osnovni cilj treba da bude zadovoljstvo deteta, a ciljevi koje definišemo IP-eom treba da ostvare nekoliko kriterijuma: prihvatljivost, postignuće (a ne želja), jasnost i specifičnost, uočljivost, realnost i adekvatnost, vremensko ograničenje.

Lična odgovornost terapeuta je rad na sebi i na svojim kompetencijama, proširivanju svojih shvatanja, pristupa, metoda, kao i umeću komunikacije kao osnove za uspešnu saradnju.

“Ljudi svih onih zanimanja koji imaju posla sa nekom vrstom misionarenja u otvorenijem ili skrivenijem vidu, kao što su npr. sveštenici, terapeuti, političari, doktori, moraju da budu osobito budni i prema sebi izuzetno kritični da bi prepoznali u svojoj senci skrivenog šarlatana i lažnog proroka kome je krajnji cilj moć a ne pomoć, gospodarenje, a ne oslonac drugom” ― Vladeta Jerotić

***

Terapija pomoću konja ne može sama po sebi biti dovoljna kao oblik tretmana, ali nalazimo da ima uticaja upravo na one oblasti u kojima se deca sa autizmom suočavaju sa poteškoćama.

Pre svega, tokom ovog tretmana, dete nema osećaj da se od njega nešto zahteva, da je u zatvorenom i malom prostoru, položaj mu je iznad terapeuta… Jahanje konja je mnogo više od pukog fizičkog iskustva. Tu je i vrlo duboka veza jahača sa konjem. Konj je usklađen s najmanjim pokretom – stav i emocija, sve je jasno i nedvosmisleno. Konji mogu osetiti ako ste ljuti, nervozni, sretni, uzbuđeni, napeti ili opušteni i oni reaguju skladno tome. Zbog toga njihove reakcije su veoma delotvorne u stvaranju veza s decom sa autizmom koja imaju poteskoća u komunikaciju i interakciji.

Literatura

Biel, L., Peske, N. (2005). Rising a Sensory Smart Child. Penguin Books, USA
Bojanin, S. (1985). Neuropsihologija razvojnog doba i opšti reedukativni metod. Zavod za izdavanje udžbenika i nastavna sredstva, Beograd
Glumbić, N. (2009). Odrasle osobe sa autizmom. Univerzitet u Beogradu, Fasper, Beograd
Govedarica, T. (2000). Opšta reedukacija psihomotorike. Institut za mentalno zdravlje, Beograd
Dejvis, H. (1995). Savetovanje roditelja hronično obolele dece ili dece ometene u razvoju. Institut za mentalno zdravlje, Beograd
Jerotić, V. (2006). Psihoterapija i religija. Ars Libri, Beograd
Marić, J. (2002). Medicinska etika. Megraf, Beograd
Merope, P., Kingsledy (2008). J. Animal-Assisted Interventions for Individuals with Autism. London
Priručnik za prvih sto dana. Autism Speaks, Beograd
Hannah, L. (2001). Podrška učenju dece sa poteškoćama iz spektra autizma. International Autisthic Society, London

Autor: Tanja Jakovljević, defektolog oligofrenolog, reedukator psihomotorike i terapeut za izvođenje terapije i aktivnosti pomoću konja

Comments

comments