Bajke su važan deo detinjstva većine nas. Iako smo uživali u njima, neki bi ipak rekli da nije pametno previše se baviti bajkama, zato što su nerealne. Po principu: život je surov, a ne bajkovit. Ja se sa time ne mogu složiti i čvrsto sam uverena da čitanje bajki u detinjstvu ima višestruke koristi. Srećom, postoji još mnogo ljudi koji dele moj stav prema bajkama.
Jedna od takvih koristi je da, pored razvijanja odnosa sa onim ko deci čita bajke, deca od najranijih dana uče da vole knjige i čitanje. Bajke, dalje, razvijaju maštu i kreativnost, a što je još važnije, one nas uče o tome koje osobine su društveno poželjne. Na primer, u njima se često promoviše poštenje kao poželjna ljudska osobina koja uvek biva nagrađena. Iako u životu nije uvek tako, ipak verujem u to da većina nas želi da se naša deca vode upravo ovakvim principima.
Bajke su osvojile srca mališana širom planete verovatno najviše kroz knjige braće Grim i Hansa Kristijana Andersena, a na velikim i malim ekranima kroz Diznijeve junake. Međutim, da li ste znali da se one koriste i u psihoterapiji? Naime, psihoterapeut Bruno Bretelhajm smatra da se bajke, na neki način, obraćaju nesvesnom delu naše ličnosti i ublažavaju nam strepnje. Isto tako, jedan od najpoznatijih psihologa prošlog veka Karl Gustav Jung je smatrao da su bajke pune simbola koji potiču iz našeg nesvesnog, tako da likovi uz koje smo odrasli predstavljaju simbole same čovekove psihe. Posmatrano iz ove perspektive, bajke nas na neki način predstavljaju i zato nije zgoreg zapitati se koja nam je omiljena bajka i zašto baš ta.
Koja je vaša omiljena bajka?
Terapija bajkama počiva na procesima otkrivanja, prerade i promene životnog scenarija koji je nastao kroz ponavljane odnose sa porodicom i okruženjem. Jedan od načina da se nečiji scenario otkrije je saznanje o tome koja je njegova ili njena omiljena bajka. I, zaista, najčešće se vezujemo upravo za one bajke koje na neki način možemo povezati sa svojim životom.
Na primer, osoba kojoj je Petar Pan omiljena bajka može biti osoba koja se suočava sa problemima koje nosi odrastanje. Osoba koja preferira Snežanu i sedam patuljaka može biti osoba koja se na neki način oseća potčinjeno od strane bliske dominantne ženske figure. Uspavana lepotica, isličnom logikom, može biti izbor nekoga ko je određeni deo svog života prekinuo („uspavao ga”) ili osoba pred koju roditelji stavljaju nerealne zahteve. Još jedan primer je Crvenkapa, koja može biti zapravo o zavisnom tipu ličnosti koji traži da bude spasen, ili o osobi koja je strogo vaspitana.
Terapija bajkama daje dobre rezultate zato što može da nam pomogne da prepoznamo svoj unutrašnji konflikt na posredan, i samim tim manje bolan i ugrožavajuć način. Osim toga, sam način na koji se priča odvija daje predlog rešenja, a detaljnom analizom svih činilaca bajke – što se posebno odnosi na razmatranje osobina glavnog junaka – čitalac spoznaje način rešavanja svog problema, odnosno alternativa koje su mu na raspolaganju.
Jedan od psihoterapijskih pravaca koji koristi terapiju bajkama je psihodrama, u kojoj klijent pred grupom može odigrati deo bajke i na taj način se identifikovati sa glavnim junakom, odnosno isprojektovati svoje osobine na lik iz bajke. Na taj način se mogu osvestiti nesvesni obrasci ponašanja, što može voditi do spoznaje potencijalnih rešenja za njegov problem u daljem radu sa psihoterapeutom.
Ponekad se dešava da klijent nije u stanju da se priseti koja mu je omiljena bajka. U tom slučaju, analitički orijentisane terapije koriste asocijativnu metodu. Psihoterapeut klijenta može, recimo, pitati da mu ispriča neki svoj san koji je ostavio poseban utisak na njega, ili se ponavlja. Taj san ponekad sadrži neke od dominantnih motiva određenih bajki.
Ništa manje nije redak slučaj da se klijent seća motiva iz različitih bajki, bez obzira na to da li su oni za njega pozivitni (inspirišući) ili negativni (ugrožavajući). Ovaj scenario je češći od onog u kom je jedna bajka, od početka do kraja, ostala upamćena od strane klijenta. Jedan od načina koji se, takođe analitički, može koristiti u otkrivanju tih motiva je sugerisanje klijentu da nabroji sve motive različitih bajki kojih može da se seti, kao i da razmisli o svojim uspomenama, sećanjima i asocijacijama koje svaki od tih motiva izaziva i kakav bi, za klijenta, mogao biti njihov smisao. Važno je ove motive sagledati kao celinu i potražiti temu koja ih objedinjuje, jer upravo ona može biti od ključne važnosti za dalji tok terapije.
Posebno važan trenutak u terapiji bajkama, koji ima veliki dijagnostički, prognostički i terapijski značaj, jeste onaj u kom klijent osmišljava svoju sličnu bajku, zasnovanu na motivima koji su prikupljeni na opisan način.
Bajke su, za mene, od najranijeg detinjstva, kada su mi ih čitali mama i deka, poseban vid uživanja. Diznijeve filmove sam gledala i u dobi kada mi je bilo neprijatno da priznam da to radim. Ipak, donedavo nisam uspela da pronađem odgovor na pitanje koja je moja omiljena bajka. Tako je bilo sve dok u jednoj od mojih omiljenih pozorišnih predstava Bajkoholik nisam pronašla odgovor. U ovoj predstavi biblioterapija (terapija čitanjem knjiga) se radi sa ženskim klijentom i bajkom Uspavana lepotica. To me je podstaklo na razmišljanje, jer me je podsetilo na neke od obrazaca u kojima sam se, u ulozi spasioca, našla u nekim prethodnim vezama. Iako je teško biti sam svoj terapeut, ova spoznaja mi je pomogla da rasvetlim određene pravilnosti koje su činile obrazac i da ga na taj način prekinem.
Autor: Liza Piščević
