Neki ljudi imaju sposobnost da jednostavno uđu u prostoriju i svima stvore osećaj mira i prijatnosti. Drugi ljudi mogu da izazovu nelagodnost i prevrtanje očima bez obzira šta radili. Manja oblast psihološkog istraživanja podržava ideju da je način na koji osoba čini da se drugi osećaju dosledan i merljiv deo njihove ličnosti. Istraživači ovu pojavu nazivaju „afektivno prisustvo“.
Ovaj koncept je prvi put objašnjen pre deset godina u studiji na čijem su čelu bili Noa Ajzenkraft i Hilari Anger Elfenbien. U toj studiji, podelili su studente biznis škole u grupe, gde su svi upisali iste predmete za pohađanje tokom semestra, uključujući i zajednički rad na svim grupnim zadacima i projektima. Zatim je svaki član grupe ocenjivao u kolikoj meri su ih drugi članovi navodili da u sebi osete osam emocija: nelagodnost, dosadu, bes, tugu, mir, relaksaciju, sreću i entuzijazam. Istraživači su došli do zaključka da se značajan deo ovih emocija kod članova ispitivane grupe može povezati sa prisustvom njihovih vršnjaka.
Čini se da „naš, sopstveni način postojanja ima emocionalni potpis,“ navodi Elfenbein, profesor biznisa na Vašington univerzitetu u Sent Luisu.
Već neko vreme poznato je da su emocije „zarazne“: ukoliko jedna osoba oseća ljutnju, vrlo je moguće da će na svog suseda prebaciti istu tu emociju. Ali, afektivno prisustvo je efekat koji osoba reprezentuje bez obzira na sopstvene emocije – oni sa pozitivnim afektivnim prisustvom navode ljude da se osećaju dobro, iako su oni lično anksiozni ili depresivni, i isto to važi za suprotan tok ovog modela.
„Da to predstavim čestom pojavom i prostijim rečima: neki ljudi prosto idu na živce i često su dosadni. To ne znači da su takvi celo vreme,“ navodi Elfenbien. Takođe kaže: „Mogu biti i zadovoljni, jer se na kraju stvari reše kako njima odgovara. Neki ljudi bude divne stvari u drugima, iako su sami prilično depresivni.“
Ono što ne iznenađuje jeste činjenica da su ljudi koji čine da se drugi osećaju dobro više fokusirani na svoje društvene mreže – prema studiji koju je sprovodila Elfenbein, njihove kolege su ih neretko smatrale prijateljima. Takođe, dobijali su više romantičnih ponuda i interesovanja od drugih u grupi za speed dating, oko čega se takođe sprovodila studija.
Hektor Madrid, profesor za organizaciono ponašanje na Pontifical katoličkom univerzitet u Čileu, bio je posebno zainteresovan za to kako afektivno ponašanje lidera na poslu može i utiče na njihove kolege i performanse tima. Njegove kolege i on su otkrili da lideri koji samim svojim prisustvom čine da se drugi osećaju dobro imaju tim koji ima bolji protok i deljenje informacija, što ih dovodi do veće inovativnosti. Podređeni će radije i verovatnije deliti i prezentovati svoje ideje lideru sa pozitivnim afektivim prisustvom.
„Kada izlažete nove ideje, to je u neku ruku opasno, iz razloga što izazivate i preispitujete status quo,“ navodi Madrid. „Ljudi često nisu otvoreni za nove ideje, pa u cilju iznošenja istih ljudi moraju da se osećaju sigurno. Pozitivne emocije su jako bitne po tom pitanju.“
Konkretna stvar koju ljudi rade, a time navode druge da se osećaju smireno ili potpuno suprotno, još uvek nije proučena. To se može dovesti u vezu sa govorom tela, tonom glasa tokom obraćanja, ili s tim da je neko dobar slušalac. Madrid sugeriše da dalja istraživanja mogu otkriti ili navesti na to da neki ljudi imaju jako afektivno prisustvo (pozitivno ili negativno), dok je kod drugih afektivno prisustvo slabije. Ali oboje, Elfenbein i Madrid, navode da se veliki deo afektivnog prisustva može odnositi na to kako ljudi regulišu emocije, kako sopstvene, tako i emocije drugih.
Tokom celog dana osoba doživljava emocionalne bleskove, kako ih Elfenbein naziva emocionalne „bljeskove”, i to povezane sa uznemirenošću, uzbuđenjem ili tugom. Pitanje je: da li možemo da kontrolišemo sebe tako da ti emocionalni udari ne pogađaju druge? Elfenbein, takođe, postavlja još jedno pitanje, i to: „Da li možete da otklonite buku iz sopstvenog života tako da ona ne utiče na druge ljude?“
Ovo „izglađivanje“ – ili emocionalna regulacija – može poprimiti formu pronalaženja pozitivnog u lošim situacijama, što može biti jako zdravo. Međutim, može poprimiti i oblik potiskivanja sopstvenih emocija samo da bi drugim ljudima bilo prijatno, što i nije toliko zdravo.
Elfenbein navodi da pozitivno afektivno prisustvo nije uvek i nužno zdravo, i to po samu osobu ili za odnose sa ljudima u njenom okruženju. Psihopate su često šarmantne i mogu iskoristiti svoje pozitivno afektivno prisustvo kao instrument manipulacije. Takođe, ni negativno afektivno prisustvo nije uvek i nužno loše, na primer kod lidera: zamislite fudbalskog trenera koji na poluvremenu viče na igrače svog tima, time ih motivišući da budu bolji.
Elfenbein smatra da je afektivno prisustvo usko povezano sa emocionalnom inteligencijom. Ona kaže: „Uvek možete iskoristiti svoju inteligenciju da pronađete lek za rak, ali je takođe možete upotrebiti da budete vrhunski kriminalni um.“
Autor: Džuli Bek Izvor: The Atlantic Prevod i adaptacija: Tamara Šćepović
