Anksiozni pakao iz ugla terapeuta

Kategorija: Psihopriča

Do pre više od deceniju, sećam se, bila sam jedna od onih stabilnih i jakih ljudi. Kontrolisana i racionalna u ma kakvoj situaciji koja se desi, a dešavale su se naveliko, uvek pribrana. Kako za sebe, tako i za druge.

Moglo im je delovati da sam čak previše kontrolisana, nekada čak gruba kada bih imala doživljaj ugroženosti. Logično, bio je to sistem samozaštite. Vodila sam računa o tome kakvu sliku kreiraram o sebi i kako me drugi doživljavaju. Šta o meni misle i da li me osuđuju.

Kako je porodicu već do tada svašta bilo zadesilo, učena sam da je važno biti jak i uvek dići glavu. Takvo mi je bilo i okruženje u kome sam odrastala: jednako se nije smela pokazati slabost; za to se, štaviše, kažnjavalo. Tada mi niko nije objasnio, jer takođe nije umeo, da biti jak zapravo znači dopustiti sebi da osetiš bol i da je u redu zastati, zaglaviti se katkad, biti u kontaktu sa tim i prihvatiti, te jednako u ponašanju dići glavu i nastaviti dalje. Danas znam da postoji velika razlika između te dve stvari.

Jednom prilikom, kada sam spremala ispit iz kliničke psihologije, sećam se, primila sam iznova nekakve ružne vesti, ali ovog puta nisam ostala pribrana… provalio je užas. Sav užas ovog sveta je provalio napolje iz mene, potom me je preplavio i davio i nije prestajalo godinama. Panika, konstantna anksioznost – kao kakvo zlo najveće, smrt i neko najstrašnije ludilo, koji me prate sve vreme i dahću mi za vratom i svakog trena prete da me progutaju. Rugaju se, ne daju da spavam, živim, dišem. Narušavaju odnose, ne daju da ostanem sama kod kuće, da putujem, da se vozim autobusom i gledam film. Od velikih, do najbanalnijih stvari i radnji. Želela sam da ležim u besvesnom stanju. Samo da prođe. Može li ikako ovo da prođe!?

Kako sam samo bila iscrpljena. Kao da sam radila najteže fizičke poslove. Sećam se hiljadu noći bez sna, ležim, pipam puls, preskače. Ima nepravilan ritam. Panika. Imam nešto na koži. I zamagljen vid. Ne mogu da mislim jasno. Opet panika. Svaki put iznova. Potom opsesivne misli i slike, tokom dana, zastrašujuće. Nisu to kao misli i slike opisane u literaturi. To je više kao neki galop konja, tutnji u glavi, sve je preintenzivno, eksplodiraće. Neprestano. Borim se, skrećem pažnju, pokušavam da udahnem bar na momenat. Ali ništa ne vredi.

Kada izađem na ulicu, ljudi su jednako pretnja. Neko bi od stručnih to okarakterisao kao paranoidnost, danas znam da je to bila anksioznost kao posledica raznih traumatskih iskustava. Konstantan doživljaj da od svuda preti opasnost. Sve odbrane su pale. Ogoljena, izložena. Kao kada bi vam neko svukao kožu, a jednako je ceo vaš organizam izložen milijardama nadražaja i svaki od njih vas boli. Bez kapaciteta da nosim dan, da obavljam najjednostanije dnevne aktivnosti. Kao virus, koji je zakačio sve, ceo organizam, sve oko mene i kao da samo ja to vidim. Potpuno sama. Telo koje je bivalo u konstantnoj patnji. Telesni simptomi koje bih menjala za bilo kakvu fizičku bol. Smrt je pretila svakog trena, a ako to i ne bi bila smrt, bilo bi neko potpuno ludilo koje bi me progutalo i sasvim srušilo ceo moj dotadašnji svet.

I onda… ulagala sam ogromne napore da spolja niko ne vidi ništa. Ogromne napore, da kao i do tada, upeglam površinu, potisnem sve što osećam i imam kontrolu nad sobom i stuacijom. Ogromne napore da se sve nekako vrati na staro. Ni tada mi to niko nije umeo objasniti da se to ne radi tako, da se na staro ništa ne vraća i da je zapravo važno potpuno presložiti dotadašnja životna uverenja i potpuno promeniti strategiju.

Ali, tada je i dalje bilo važno sačuvati sliku o sebi. Iluziju o sebi, svetu, uređenim odnosima. Jer kada bi ljudi znali, osudili bi me i odbacili. Kako jedan student psihologije, koji uči da bude terapeut može biti tako lud. Danas mislim – što luđi i iskusniji, to više u kontaktu sa sobom i drugima.

Što sam bila anksioznija, to sam bila više zakočena spolja. Isti grub izraz lica, to je morala sve vreme biti neka grimasa, verujem. Jedan od mojih tadašnjih učitelja je od te zakočenosti i ekstremne kontrolisanosti imao ideju da imam antisocijalni poremećaj ličnosti. Ja? Zar stvarno? Ja koja sedim i raspadam se cela, svaka ćelija mi se raspada, vapim da neko prepozna i da mi pomogne… imam antisocijalni poremećaj ličnosti? Ali, ako autoritet to kaže, možda je zbilja tako. Mislila sam tada: „Bravo devojčice, odlično ti ide traženje pomoći.” Danas se pitam koliko svet može biti surov, da na sve što prođeš u životu, tako mali, i sve što potom proživljavaš, a neko ko bi najpre trebao da prepozna teškoće i pomogne ti, osudi čak i pokušaj da zavapiš.

Drugi od autoriteta, kada sam ga upitala, očajnički želeći da dobijem neke odgovore, a dajući kao primer iz prakse je to osudio i kratko rekao: „To nije normalno.” Danas mislim o tome šta je normalno, kada ni struka ne može da se saglasi oko toga. Danas jednako nerado ne volim u praksi ni da koristim pojam „normalno”, već svesno biram drugačije i daleko adekvatnije pojmove, jer zbilja… Ko je mera za normalnost? No, tada sam u svom tom užasu mislila da su u pravu, da možda uopšte nemam kapacitet za empatiju, možda i jesam luda (ma šta to značilo). Možda ću ja nauditi drugim ljudima, a mislim da ću im pomoći. Jer kažu ljudi od autoriteta. Ipak… toliko saznanja i zdravog razuma sam imala i tada, da sam to ubrzo odbacila. Mogli su valjda u sve da me diraju osim u kapacitet za empatiju i saosećanje. Znam ja jako dobro šta je to.

Ipak, tada nisam išla kod terapeuta, nisam osećala siguran prostor, a i ko zna šta bi mislio i kome bi to rekao, a ja „kada porastem” želim da budem to isto. Nisam išla kod psihijatra da mi da nekakvu terapiju i olakša svakodnevicu, iz istog razloga. Ali je telo godinama patilo i narušilo imuni sistem, nivo hormona i svašta još nešto. Nisam se obratila kolegama, jer se podrazumevalo da smo uspešni i kontrolisani. Psiholozi to be. A kako je to velika stvar. Danas, naravno, mislim potpuno drugačije. Nisam se obratila roditeljima i bratu, jer kako sam pomenula, naučena sam da slabost nije adekvatna i kroz život se mora boriti. Nisam se obratila tadašnjem partneru, jer nisam želela da ga opeterećujem, a i on bi me sigurno osudio i odbacio jer je verovao da sam drugačija – jer šta je, pobogu, ovo što je u međuvremenu provalilo iz mene? Pa ako ja to ne umem da nosim, kako bi to mogao da radi bilo ko drugi.

Istina je da sam sve to vreme osuđivala samu sebe. Danas sam sigurna da bih radila drugačije, birala bih, raspitala se. Znala bih da ti koji bi me zbog toga osudili ili odbacili i ne treba da mi budu blizu. Danas takve ljude ne bih svojom voljom birala u svoje intimno okruženje. Niti bih sa takvima mogla živeti bliskost, kao jednu od svojih najvećih vrednosti.

Koliko mi je danas žao te devojčice što je kroz sve to prolazila na taj način. Godine tihe patnje, u samoći. Nije bilo dana, nije bilo sata i minuta da anksioznost nije bar tinjala. Ali me je većinu vremena bukvalno davila. Ćutala sam i trpela, živela pakao – ako postoji, izgleda tako. Danas sam sigurna, nakon sveg iskustva koje imam, da ne postoji mučniji osećaj od tog. Biti toliko u kontaktu sa sobom, po prvi put zapravo (nije baš da imaš izbor), preživljavati svaki simptom svakom svojom ćelijom, do najsitinijih detalja. Kao obuti nove uske cipele na bosu nogu, broj manje, i hodati kilometre. Imaš žuljeve, otvorene rane. Samo što ovde nisu cipele. Celo je telo. I ne stižeš nigde. I nema kraja. I nemaš sopstvene kapacitete da obradiš svojim umom iskustvo kroz koje prolaziš. Jer um ti treba za to. A ovde um nije tvoj prijatelj.

I danas mislim da ne postoji kontinuirano, a mučnije iskustvo, i to zna samo onaj ko je kroz to prolazio. Danas bih sasvim sigurno neke stvari radila drugačije, iako mi u datom momentu uvek radimo najbolje što umemo. Danas znam da to nije bio neki užas koji je pao sa neba (i zašto baš meni?), koga se treba otarasiti, već je bio tu da mi kaže važne stvari o tome šta je to što sve treba da radim drugačije u životu. Kakav odnos treba da imam najpre prema sebi, drugima i svetu.

Danas ne bih menjala to iskustvo ni za šta i opet bih iznova kroz njega prošla, jer me naučilo važne stvari. Da mrak koji svi imamo u sebi i od koga bežimo, kada ga prigrlimo nije više strašan već divan.

Naučilo me je da osvestim ljubav, razumevanje, saosećanje i prihvatanje kako za sebe tako i za druge. Da je najlepše na svetu deliti sa nekim ono što imaš u iskustvu, što umeš ili znaš i na taj način pomoći nekome. I verovatno najvažnije, da smo svi ljudi, ispod tih fasada i „slika o sebi” u koje toliko napora svakodnevno ulažemo, duboko u svojoj biti isti. Ranjeni i povređeni, usamljeni ili uplašeni, nedovoljno voljeni i prihvaćeni. I svako nosi svoje, kako zna i ume. I samo mi znamo sa čim uveče ležemo i sa čim se ujutro budimo. Koliko bi ovaj svet bio lepše mesto kada bismo saosećali jedni sa drugima i kada bismo znali da svi imamo (u stvari) istu tajnu.

Autor: Jelena Jung, Temenos centar

Comments

comments

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *