Probajte da se setite jedne stvari koju, kada biste dobili, vaš život bi postao mnogo srećniji? Probajte, uzmite parče papira i zapišite prvu stvar koja vam padne na pamet.Sad priznajte, šta je to? Da li je nov automobil? Ili napredovanje na poslu? Veća kuća? Povišica? Jahta? Ako ste napisali bilo šta slično (a da nije, recimo, više vremena koje ćete provoditi sa bliskim ljudima), onda ste verovatno u zabludi.
Stvar je u tome što sreća ne leži u novcu, u više stvari koje posedujemo, niti u više novca. Studija sprovedena još sedamdesetih od strane Filipa Brikmana, Dena Koatsa i Roni Dženof-Bulman, objavljena u časopisu „Journal of Personality and Social Psychology” pronašla je da dobitnici na lutriji imaju manje zadovoljstvo životom u svakodnevnom životu od onih koji to nisu. Oni, generalno gledano, nisu bili srećniji od ljudi koji nisu srećni dobitnici.
Ako dobijanje na lutriji ne donosi sreću, kolika je šansa da će vas onda usrećiti nešto materijalno?
Nedugo nakon što smo se moja žena i ja venčali, šetali smo parkom, srećni što smo novopečeni bračni par sa velikim snovima za budućnost. Onda smo počeli da pričamo o parama; ne mogu da se setim koje cifre smo spominjali, ali se sećam da sam rekao nešto poput: „Kad bih samo mogao da zarađujem X dolara, bili bismo mnogo srećniji.”
Sada znam da je prilično plitko misliti da će me neka stvar ili cifra usrećiti. A onda shvatim da druge ljude često čujem da govore iste ili slične stvari. Još češće uviđam koliku ulogu takva pretpostavka igra u našem ponašanju.
I onda se dešavaju stvari kao što su propuštanje važnih porodičnih događaja jer radimo naporno da napredujemo. Ili ne dođemo na vreme na dogovorenu večeru, jer moramo da odgovorimo na još jedan mejl. To je ono što činimo jureći to nešto za šta smatramo da će nas usrećiti.
Nažalost, ovakva potraga ne daje rezultate koje očekujemo. U akademskim krugovima čak postoji naziv za takvu potragu, koja uključuje fiksiranje za nešto što nemamo i onda, kada to dobijemo, ne bivamo dugoročno srećniji i potom se fiksiramo za nešto drugo. Naziv je „hedonistička traka za trčanje”. Uprkos svim našim naporima, zapravo ne stižemo nigde. Iskusimo povremene uspone i padove, ali gledano u celosti, nivo sreće ostaje isti.
Da li vas to iscpljuje? Mene da. Bio sam na hedonističkoj traci za trčanje duže od 20 godina. Dosta mi je toga da sreću postavljam na neki nedostižni pijedestal koji je odmah tu iza ćoška, ali zauvek van mog domašaja.
Ta traka je toliko iscpljujuća da me umara čak i da pišem o njoj. I zato sad pokušavam nešto novo. Umesto da skočim na nju svakog jutra, u nadi da će me baš taj dan možda učiniti izmerljivo srećnijim – a za mene su te mere skije, kuće i mnoštvo drugih stvari – ja se pomeram. Odlazim iz ove zemlje na godinu dana, idem na Novi Zeland.
I dalje ću pisati i raditi, ali ću takođe povesti svoju porodicu u neverovatnu avanturi, u istovremenom pokušaju da provodim više smislenog vremena radeći stvari koje će mene, ali i njih, stvarno učiniti srećnijim. Zato što to ne možeš da nađeš na traci, i jednostavan silazak sa nje čini se kao najbrži put ka bivanju srećnijim koliko je to moguće.
Autor: Karl Ričards Izvor: New York Times Prevod i adaptacija: Ina Borenović
