Da li su psiholozi superheroji (i zašto ne)?

Kategorija: Psihosaveti

photo by borenbo

Već smo utvrdili da mit o tome da samo “ludaci” idu kod psihologa nije istinit. Međutim, odluka o tome da se potraži ovakva vrsta pomoći samo je početna u nizu odluka koje stoje pred osobom koja traži pomoć. Šta se dešava kasnije? Šta je to što psiholog može da učini? Kolika je njegova moć? Da li su psiholozi zaista ljudi sa supermoćima koji za svaki problem imaju rešenje, koji “skeniraju” ljudski um i mogu letimičnim pogledom da nekoga “pročitaju”?

Osoba koja odluči da poseti psihologa (odnosno, bilo kog stručnjaka iz oblasti mentalnog zdravlja – psihijatra, psihoterapeuta – koji se u daljem tekstu podrazumevaju) već je prevalila dobar deo puta čiji cilj je poboljšanje kvaliteta života, odnosno aktivan rad na prevazilaženju teškoća u aktuelnom funkcionisanju. Mnogi ljudi, međutim, smatraju da se tu njihov angažman završava – potražili su pomoć, učinili su nešto dobro za sebe, a sada je na psihologu da im pomogne, kako ume i zna. No, da li je baš tako?

Očekivanja i gotova rešenja

Iako traženje psihološke pomoći polako dobija svoje zasluženo mesto u svesti ljudi o načinu na koji mogu da se izbore na samo sa problemima, već i sa donošenjem teških odluka, privikavanjem na nove životne okolnosti, poboljšanjem kvaliteta života ili edukacijom o tome na koji način možemo savladati vrlo korisne veštine kojima nas ne uče u školi, ono što dolazi kasnije još uvek je u velikoj meri obavijeno velom tajne, a samim tim i nerealnim očekivanjima.

Tome doprinosi popularno viđenje psihologa kao mađioničara, kao nekoga ko poznaje sve finese ljudske psihe i koji u rukavu ili debeloj knjizi ima sva rešenja. Ukoliko se, tokom terapijskog procesa, ispostavi da je on težak (a najčešće i jeste), te da se od klijenta zapravo traži da preuzme punu odgovornost za svoje postupke, kao i za svoju dobrobit, a da je psiholog tu neko ko kompletan proces nadgleda i usmerava, onda se dešavaju iznenađenja. Jer, “zašto sam išao kod psihologa kad moram sve sam da radim?!”

Alternative?

WIZARD12Ovakvoj situaciji negativno doprinose mnoge granične naučne oblasti koje pokušavaju (a dobrano i uspevaju, sudeći po broju ljudi koji im pribegava) da se pozicioniraju rame uz rame za psihologijom (psihoterapijom, pa i psihijatrijom). Sve ove kvazinaučne oblasti nude gotova rešenja: proricanje budućnosti, skidanje uroka i slične kompletno naučno i logički nezasnovane “lekove”, koji se ljudima mogu činiti vrlo privlačnim.

Kada se u obzir uzmu specifična psihička stanja kao katalizatori odluke da se “ode kod žene koja vidi”, a neki od njih su gubitak, anksioznost, depresija, neizvesnost i slično – onda nije iznenađujuće zašto su ovakvi “stručnjaci” zapravo vrlo popularni. Jer, oni ne traže preuzimanje odgovornosti, oni ne vode kroz težak i bolan proces promene, ne angažuju postojeće resurse klijenata.

Dakle, mnogo je lakše otići kod maga ili astrologa jednokratno, nego proći kroz često dugotrajan (mada ne nužno takav) proces koji zahteva aktivan rad na problemu (ovo je ipak nužno). Na kraju krajeva, danas je, i dalje u određenoj meri, manja sramota otići kod vračare ili kakvog drugog “magijski nadarenog” pojedinca, nego kod psihologa, jer “ako ideš kod psihologa, postoji dobra šansa da si lud“.

(Surova) realnost

Istini za volju, kvazistručnjaci koji nude svoje usluge, često su uspešni u tome. Kako je to moguće? Objašnjenje se krije u autosugestiji – moćnoj sili ljudske psihe koja u ogromnoj meri motiviše ponašanje. Što postoji veća motivacija da se problem reši, to je veća i moć autosugestije da je intervencija pomogla, ma kakava ona bila. Od ove boljke “pate” i brojni psihoterapijski programi i pravci, a placebo efekat odavno je poznat i razjašnjen, iako mu demistifikacija ne oduzima moć koju zaista ima. Poput vatre i vode, autosugestija i placebo odlične su sluge, ali zli gospodari, posebno kada se njima manipuliše u sumnjive svrhe.

Ako odlučite da odete kod psihologa (psihijatra, psihoterapeuta), to je samo vrh ledenog brega. Pravi angažman počinje onog trenutka kada donesete odluku da ne samo da ćete da odete kod psihologa, već ćete tu i da ostanete, sve dok ne ostvarite svoj cilj. To ne znači ostanak po svaku cenu, već ostanak i onda kada je teško, mučno, bolno, kada imate utisak da idete jedan korak napred, a dva unazad i kada vam se čini da bi bilo odlično kad bismo na svoj problem mogli da stavimo hanzaplast i čekamo da “rana” zaraste. Ipak, stvari ne funkcionišu tako.

Najčešći mitovi

 “Psiholog može da čita misli”

Kada bi psiholozi stvarno umeli da čitaju misli, zar ne bi već zavladali svetom? 🙂 Ipak, s obzirom da to nije slučaj, onda nešto nije u redu sa ovim uverenjem. Kao, na primer, da je ono potpuno netačno. Psiholog obično ima znanja o ljudskoj psihi, o načinima na koji se mogu prevazići određeni problemi, o tome kako to postići. To čini da on zaista može delovati misteriozno, ali reč je o stručnoj obuci i iskustvu, ne o supermoćima.

01 “Psiholog tačno zna u čemu je moj problem”

Kao što ne ume da čita misli, tako psiholog ne može ni znati u čemu je tačno problem, ukoliko mu ne pomognete da to otkrije. On raspolaže podacima koje dobija od vas, pokušava da ih sistematizuje i na osnovu njih sazna šta je to što bi moglo da vam pomogne. Ovde nema mnogo mesta podrazumevanju ili prilagođavanju informacija, jer tako nešto može da sabotira saradnju između psihologa i osobe koja traži pomoć, tj. klijenta.

 “Psiholog će mi dati rešenje”

Jedna od najsurovijih istina svake pomagačke profesije je u tome da ne postoje gotova rešenja! Nema leka, nema recepta, čarobnog štapića, “hokus-pokusa” ili formule koja će rešiti problem. U određenim slučajevima, kada je neophodno prepisati lek koji utiče na psihičko stanje (što je u nadležnosti isključivo psihijatara), lek je najčešče pomoćno sredstvo na putu ka postizanju promene. Čak i kod onih klijenata koji ne reaguju na psihoterapiju, postoje različiti programi, grupe podrške i radionice, kako bi se i oni integrisali u društvo i kvalitetno živeli svoj život, odnosno da se i njihovo lečenje ne svede samo na lekove.

 “Psiholog mora da zna kako se ja osećam, inače ništa od toga”

Ne, psiholog ne mora da zna kako se vi osećate, posebno ako mu to ne kažete. Ako ste, recimo, došli kod psihologa jer ste pretrpeli gubitak bliske osobe, može biti da psiholog, lično, nema takvo iskustvo. To je ona rečenica “Odakle ti ideja da znaš kako se JA osećam?!“. Psiholog možda zaista nema ideju kako se vi osećate, ali uz empatiju i poznavanje mehanizama putem kojih nastaju emocije, ta mu se slika svakako može dočarati. Uostalom, da li na lekarski pregled zbog polomljene ruke idete samo kod lekara koji je nekad u svom životu slomio ruku? Naravno da ne.

03Ista je stvar i sa psiholozima. To što nisu lično proživeli nešto, ne znači da ne mogu pomoći. Isto tako, s obzirom da ne “čitaju” ljude, oni ne mogu da “predosećaju” vaše misli, očekivanja i osećanja. Ovde na scenu stupaju komunikacija, poverenje i empatija, malter koji terapijske “cigle” drži na okupu i čini ih stabilnim.

☒ “Najgore je prošlo”

Ovo je misao koja se može javiti na samom početku, odnosno kada se “pregrmi” strah od traženja ovakve vrste pomoći (što je, bazično, strah od nepoznatog ili od reakcije okoline). Sad bi sve trebalo da teče glatko, zar ne? Nije baš tako. Kada će biti najteže tokom procesa, nemoguće je predvideti. Nekad je lakše, nekad teže, ali tokom psihoterapijskog procesa (u daljem tekstu, i savetovanja, koučinga ili bilo koje intervencije koja se sprovodi od strane stručnjaka za mentalno zdravlje) mogu da iskrsnu stvari na koje se u početku možda nije računalo. To je sasvim prirodan i normalan proces, i potpuno je u redu ponekad imati doživljaj ogoljenosti, osećati se ljuto (što se zadire u intimu o kojoj klijent možda nije želeo da govori), povređeno. Sve ovo su emocije na kojima se takođe radi tokom tog procesa, tokom kog je “dozvoljeno” osećati baš sve.

☒ “Moj psiholog i ja smo prijatelji”

Odnos koji se stvara između psihologa (psihoterapeuta, psihijatra) vrlo je nalik prijateljstvu. To je osoba sa kojom (bi trebalo) otvoreno da komuniciramo, koja nas vrlo dobro upozna, sa kojom delimo svoje najdublje strahove, nade i želje. Ipak, ovaj odnos različit je od prijateljstva iz nekoliko ključnih razloga: 1. psiholog zna mnogo više o nama, nego mi o njemu (zbog prirode ovog odnosa), 2. to je njegov posao, za koji je plaćen i 3. psihoterapija i ne sme da se radi sa prijateljima, već je neophodno da se psiholog i klijent detaljnije ne poznaju iz nekog drugog konteksta, kako istorija njihovog odnosa ne bi uticala na psihoterapijski proces.

Ništa od ovoga ne znači da psiholog ne saoseća sa vama, da mu nije stalo i da zaista ne želi da vam pomogne.

 “Nije ovo za mene, odoh kod psihijatra”

Psihoterapijski proces ume da bude (a najčešće i jeste) vrlo bolan. I zamoran, ponekad i dugotrajan. Zar nije onda lakše otići kod psihijatra po, recimo, anksiolitik, nego raditi na prevazilaženju anksioznosti putem psihoterapije? Da, na prvi pogled jeste lakše. Ali, dugoročno gledano – nije. Jer, šta biste radije postigli – da se zaista oslobodite anksioznosti i da naučite kako biste mogli da reagujete u budućim situacijama kada se sa njom suočite ili da provedete život sa lekovima, za problem koji je moguće rešiti na drugi način?

02Ovo nikako ne znači da su lekovi sami po sebi loši ili nepotrebni, već naprotiv; recimo, u akutnim stanjima, nije moguće otpočeti psihoterapijski proces zbog aktuelnog stanja klijenta. Zato su lekovi dragoceni – kako bi se psihičko stanje stabilizovalo, a tek onda krenulo sa procesom psihoterapijske promene. Na ovom terenu, psihijatri i psiholozi često udružuju snage u cilju poboljšanja dobrobiti klijenta.

Zato je za ovakve probleme (poput anksioznih poremećaja, depresije itd.) neophodno raditi i na promeni obrazaca ponašanja, pa i emocionalnog reagovanja, pri čemu su lekovi ponekad pomoćno, pa čak i glavno sredstvo, ali nikako jedina terapija.

I psiholozi su (samo) ljudi

N4akon “rušenja” najrasprostranjenijih mitova, dolazi se do zaključka – pa i psiholog je samo čovek? Da, jeste, on je samo čovek, koji je tog jutra možda ustao “na levu nogu”, koji je možda nervozan jer mu kasni plata, koji se plaši zbog neobičnih bolova u stomaku, koji tuguje zbog smrti kućnog ljubimca ili je srećan što mu pauk nije odneo nepropisno parkirano vozilo (da, psiholozi ponekad čak i nepropisno parkiraju, a dešava se i da se rasplaču, posvađaju sa nekim, osećaju se nemoćnim ili besnim, baš kao i svi ljudi na ovoj planeti).

Sva “moć” psihologa leži u njihovoj obuci, veštinama, znanju, želji i spremnosti da pomognu.

Najzad, ljudi su razni. Isto, dakle, važi i za psihologe. Kao što sami biramo prijatelje, škole, banke, ideologiju ili pripadnost određenim grupama, tako biramo i psihologa. Imamo pravo da nam se možda baš ovaj koga smo odabrali ne svidi. Možda nam se ne dopada njegov metod rada, njegov pristup našem problemu ili način na koji komunicira. I to je u redu, uvek se može pronaći drugi.

Ono što je važno jeste – da li nam se ne dopada psiholog lično, da li nam se ne dopada njegov pristup ili je po sredi očekivanje koje imamo od odlaska kod psihologa, očekivanje koje je povezano sa nekim od mitova i zabluda vezanih za njihov rad. U tom slučaju, nijedan psiholog na svetu neće biti od pomoći, čak ni onaj koji možda stvarno ima supermoći, u slučaju da one postoje.

Autor: Ina Poljak, psiholog (bez detektovanih supermoći)

Comments

comments

2 Komentara

  1. Pingback: Psiholog – prvo čovek, pa psiholog – Nikola Mitić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *