Jedna od najaktuelnijih tema današnjice jeste borba sa stresom. Svi smo, manje ili više, izloženi stresu. Dobra vest je da ne moramo da sedimo i čekamo da nas on potpuno proguta, već možemo da činimo nešto što će nam pomoći da se sa njim izborimo i sačuvamo svoje mentalno i fizičko zdravlje. O nekim kognitivnim strategijama borbe sa stresom smo već pisali, a sada je red i na strategiju usmerenu na telo - relaksaciju.
"Zaista nemam potrebu da izazivam sažaljenje kod drugih ljudi, međutim, upravo među tim ljudima kao reakcija na moju pozitivnost i ljubav prema životu, postoje „govorkanja“ da potcenjujem shizofreniju i ne shvatam ozbiljno koliko je ona strašna i teška.
Ovo nije tekst o baštovanstvu i uzgajanju ovog prelepog cveća, već o tome na koji način roditelji od svoje dece prave narcisodne oosbe, kakvima oni postaju kada odrastu.
Zahvaljujući mnoštvu informacija koje su nam svakodnevno dostupne, kao i načinu njihovog brzog širenja, danas je moguće pronaći brojne savete o još brojnijim problemima. Skoro da ne postoji oblast naših života o kojoj se ne možemo informisati na internetu: od recepta za ajvar za koji više ne morate da jurite baku da vam ga otkrije, preko mogućih tumačenja lekarskih dijagnoza, sve do saveta kako zameniti zimske gume letnjim u sopstvenoj režiji.
Kada su u pitanju samopomoć i psihologija, i oni su danas dostupniji nego ikad. Knjige, priručnici, članci koje možete pronaći na ovu temu istinski mogu da pomognu - da pruže informacije ili da upute na one koji mogu pomoći. Ono što je obično zajedničko svim materijalima iz samopomoći jeste što nas oni obično savetuju kako da se snađemo u nekim nesvakidašnjim okolnostima - kako olakšati sebi neki period patnje, kako se nositi sa padovima motivacije pri postizanju nekog cilja, kako se opremiti za neku borbu ili izazov, do onih do onih koji su ipak nešto prilagođeniji svakodnevnom životu, kao što su kako regulisati svoje emocije, kako poboljšati samopouzdanje, kako se naterati na učenje i tome slično.
Sav taj materijal nudi obilje informacija i različitih pristupa stvarima koje nisu deo naše svakodnevnice. Oni se najčešće odnose na neke vanredne okolnosti i stresne događaje, bili oni pozitivni (kao što su brak, rođenje deteta, prilagođavanje na novonastale, pozitivne životne okolnosti) ili negativni (gubitak, psihičke tegobe, anksioznost, prilagođavanje na novonastale, negativne životne događaje i tome slično). Međutim, skoro da nema saveta o tome kako da preživimo običnu svakodnevnicu - onaj dan koji uobičajeno započne i uobičajeno se završi, bez ikakvih posebno zanimljivih događaja za naš unutrašnji svet. Takvi dani ipak čine većinu naših života, a mi obično svu pažnju posvećujemo prevazilaženju problema iz prošlosti ili u pripremi za nešto što će tek da se desi - u budućnosti. Sadašnjim trenutkom bavimo se obično kada gledamo vremensku prognozu ili kada nas na to podsete brojne krilatice koje veličaju moć sadašnjeg trenutka, ali ni na koji način ne kazuju da li je taj trenutak po bilo čemu poseban ili je prosto deo svakodnevnog života i šta bismo tačno mogli da radimo sa tim sadašnjim trenutkom.
Rutine koje stičemo tokom života su korisne i važne, ali one mogu da dovedu do osećaja da smo zapali u kolotečinu. Kada se svakog radnog dana u isto vreme budimo, istim putem odlazimo na posao, tamo srećemo iste ljude i funkcionišemo po već ustanovljenom dnevnom rasporedu, ni ne postavlja se pitanje kako nam sve to pada. Kako se nosimo sa osećajem da nam je svakodnevnica ponekad možda dosadna, kako nam rutina utiče na raspoloženje, kako da se nosimo sa prolaznim i sitnim nezadovoljstvima koji potiču od sitnica kao što su redovi na šalterima ili saobraćajne gužve. Nećete pronaći mnogo saveta o tome kako da se nosite sa svakodnevnim životom, jer se podrazumeva da se sa njim nekako nosimo, pošto on ipak čini veliku većinu našeg dana, nedelje, meseca i godine.
Tokom tih svakodnevnih života, čak i onda kada se na površini ništa zanimljivo ne dešava, naš unutrašnji svet može biti izuzetno živahan. Mogu nas tištiti neke stvari kojima, istina, ne moramo da se bavimo danas, ali znamo da ih donosi budućnost. I tako smo opet iz sadašnjosti pobegli u budućnost. Nad njom planiramo, ali i strepimo. Ona nam daje nadu, ali nas često lišava uviđanja lepote koja nas baš danas okružuje. Da li možemo da primetimo kako je napolju divan dan čak i onda kada smo zaglavljeni u kancelariji? Da li možemo da uživamo u jednostavnim stvarima kao što su šolja tople kafe ili cvrkut ptica iz obližnjeg parka? Da li smo isprogramirani da reagujemo samo na velike i bitne stvari, da našu pažnju pobude samo oni stimulusi koji zahtevaju da angažujemo svoje resurse i da se nađemo u nekoj vrsti "borba-beg" moda ponašanja?
A svakodnevni život je upravo ono što nam se dešava između svih tih važnih trenutaka. I ponekad može da nam se čini kao da je dosadan, jednoličan, pun ustanovljenih rutina, bez mnogo iznenađenja i skretanja sa puta. Rutina je, generalno, dobra stvar jer nam ona pruža osećaj sigurnosti i predvidivosti sveta u kome živimo. Međutim, ona može i da počne da guši, da se čini kao kolosek van koga nema mnogo odstupanja. Ona utiče na naše raspoloženje, ponekad može i da doprinosi osećaju da smo pod stresom (za njega ipak možemo naći mnoštvo informacija o tome kako da se sa njim suočimo i izborimo). Ali, kako da se izborimo sa osećajem da stojimo u mestu, da se ništa ne dešava i da je potrebno da preživimo do sledećeg zanimljivog trenutka (planiranog letovanja, rođendana, slavlja i slično)?
Ono što sledi nije nikakva neotkrivena istina, već baš suprotno. To je nešto što se možda nekada i podelili sa svojim prijateljima na društvenim mrežama, što ste pročitali i pomislili - pa da, to tako treba! A to je staro, dobro uživanje u sitnicama. Sitnicama koje mogu da učine da se osećamo lepo čak i kada nam se ne dešavaju nikakve spektakularne stvari. Sitnicama koje mogu da osveže rutinu, da nam ponude osećaj da smo danas uradili nešto dobro za sebe.
Život se svakako sastoji od trenutaka kojima pridajemo posebnu pažnju, koji su u nama pobudili emocije. Sigurno se ne sećate nekog običnog dana kada ste imali pet godina, ali se sećate nekih situacija koje su bile emocionalno zasićene - prvog pada sa bicikla, letovanja na kom vas je ujela pčela, dana kada ste krenuli u školu... Sve su to uspomene koje su nastale na osnovu nečega što nam je u tom trenutku bilo veoma važno. Ali, dok ne dođe neki sledeći važan trenutak, koji će nam doneti lepo raspoloženje i radost, možemo sami da se potrudimo da uživamo u tim svim dnevnim mikrosrećama, kao što su stranice pročitane knjige, posmatranje zalaska sunca iznad reke, čaša vina na terasi posle napornog dana. Sitnice - koje život znače - isti taj život mogu da oplemene i učine da nam i obični dani, bez važnih zbivanja, budu lepi i ispunjeni dani.
I zato sledeći put, kada u kolima budete šizeli što se kolona vozila ispred vas već pet minuta ne pomera, kada žurite na važan sastanak, nervira vas gužva na kasi u prodavnici, baš danas nije vaš dan, probajte da se zaustavite na trenutak i fokusirate na nešto lepo, što je prisutno ovde i sada. Ne nešto što je uspomena, niti fantazija o budućnosti. Već nešto što je već tu, samo ga ne primećujete jer se bavite unutrašnjim svetom koji je često razapet između nepovratne prošlosti i neizvesne budućnosti. Pogledajte u nebo, u reku, oslušnite zvuke oko sebe, dodirnite tlo bosim nogama, posmatrajte zeleno drveće kako se njiše na vetru, počastite sebe nekom sitnicom za koju znate da će vam okrepiti dušu - kao što su dobra knjiga, masaža, vožnja bicikla, uživanje u omiljenom čaju, pa čak i sitničice poput baš određenog laka za nokte koji asocira na leto i na uživanje, slušanje omiljene pesme u autu dok se probijate kroz gužvu... Spisak može da bude beskonačan i za svakog od nas je poseban. Jedan takav trenutak uživanja svakom danu može da podari dašak posebnosti i lepote.
I ne padajte na sopstvene izgovore da nemate vremena - za sitnice vam ne treba vreme, već malo želje da iskočimo iz šablona i uživamo u lepoti koja nam se dešava u ovom trenutku.
Autor: Ina Poljak
Ah, ta ljubav... O njoj su se pisale pesme, romani, zbog nje se bežalo sa časova, ma zbog nje su se vodili ratovi, gubili životi, sprovodila istraživanja, letele su i varnice (sigurno i pepeljare), ali šta mi, zapravo, znamo o ljubavi? Hajde da vidimo šta o romantičnoj ljubavi ima da kaže jedna ne baš romantična nauka - antropologija.
Pročitaj ceo tekst
Sindrom izgaranja je tokom poslednjih decenija veoma istraživan fenomen u severnoameričkoj i zapadnoevropskoj kulturi. Osnovni razlog za to su posledice koje se na osnovu njega mogu predvideti, a koje se kreću od smanjene produktivnosti i loših socijalnih odnosa na radu, do ozbiljnog narušavanja psihofizičkog zdravlja.
U nekim zapadnoevropskim zemljama (kao što su Švedska i Holandija), sindrom izgaranja je prepoznat kao zvanična medicinska dijagnoza. U našoj zemlji je ovo akademski prepoznat fenomen, ali je broj naučnih istraživanja koji se njime bavi još uvek skroman, dok programa prevencije koji se sprovode u praksi gotovo i da nema.
Poslednjih godina domaća stručna javnost daje veći značaj ovoj temi koja se sve češće obrađuje na različitim stručnim skupovima, ali se stiče utisak da to sve još uvek nema željenih uticaja na praksu (pre svega mislimo na sprovođenje programa prevencije). S druge strane, postoji mnoštvo tekstova, kako na internetu tako i popularnoj štampi, koja podižu svest našeg stanovništva o ovoj pojavi, ali ih i zbunjuju.
Rezultati istraživanja autora ovog teksta, kao i kolega koji se bave ovom problematikom u našem regionu, govore o tome da smo ili masovno „sagoreli“, ili da smo skloni preterivanjima (iz različitih razloga, nekad to naprosto može biti izraz nezadovoljstva sa kojim ne znamo kako da izađemo na kraj, nekad je i apel za pomoć, a nekad smo možda malo i razmaženi). Ovaj poslednji zaključak polazi od toga što neretko intenzivnu „sagorelost“ dobijamo u profesijama koje se kulturološki ne doživljavaju kao stresne. S druge strane, ni pojava ni intenzitet izgaranja ne zavise (samo) od vrste i obima posla, već i od ličnih karakteristika osobe. Takođe, instrumenti koje koristimo za ovu namenu obično su napravljeni za severnoameričku i zapadnoevropsku populaciju, i možda nisu dovoljno prilagođeni našoj kulturi.
Ovaj tekst će se baviti onim što sindrom izgaranja stvarno jeste kako bi bio lakše prepoznat, uz poneki koristan savet o tome kako ga sprečiti, a ako se mora, i lečiti.
Izgaranje (u našem jeziku i sagorevanje, ili na engleskom “burnout”) kao psiholoski pojam uveden је u medicinski rečnik i priznat u stručnoj literaturi 70-ih godina dvadesetog veka, kada ga je Herbert Frojdenberger opisao i definisao kao postepen gubitak motivacije i emocionalnu “istrošenost”, usled nezadovoljstva rezultatima uloženog napora, primećenog kod mladog medicinskog osoblja u radu sa zavisnicima. Primetio je da se tu verovatno radi o istovremenom delovanju više faktora: zahteva specifičnih za to radno mesto, a još više ličnih osobina i očekivanja.
U isto vreme, za fenomen iscrpljenosti, hroničnog cinizma i pogoršanja međuljudskih odnosa kod zaposlenih u humanističkim i pomagačkim profesijama, počinje da se interesuje i Kristina Maslak u cilju njegovog naučnog istraživanja.
Najprihvaćenija, ujedno i najčešće citirana definicija, izgaranje određuje kao sindrom koji se sastoji od sledeće tri komponente:
1. Emocionalne iscrpljenosti, koja predstavlja reakciju organizma na stres i opisuje se kao kontinuirano “trošenje” emocionalnih resursa osobe i karakteriše se hroničnim neraspoloženjem i apatijom.
2. Depersonalizacije, koja se karakteriše ciničnim stavom i doživljajem otuđenosti od ljudi na radnom mestu. To se često ne odnosi samo na kolege, već i na klijente ukoliko je rad sa ljudima sastavni deo posla.
3. Doživljaja umanjenog ličnog postignuća, koje se ogleda kroz negativno vrednovanje ličnih kompetencija i produktivnosti, kao i kroz doživljaj smanjene efikasnosti prvo na poslu, a posledično i u privatnom životu.
Sindrom izgaranja, opšte uzevši, povezan je sa različitim psihičkim i fizičkim poremećajima. Neki od najčešće navođenih su poremećaji pamćenja i pažnje, hroničan umor, poremećaji spavanja (teškoće pri uspavljivanju, održavanju spavanja, prerano buđenje).
Osobe kod kojih je prisutan sindrom izgaranja su sklone depresiji, zloupotrebi alkohola, nikotina, psihoaktivnih supstanci u vidu sedativa koji se piju “na svoju ruku”, ali i drugih droga, a u ekstremnim slučajevima mogu biti sklone i suicidu. Od telesnih simptoma, javljaju se glavobolja, bolovi u stomaku, dijareja, povraćanje, povišen krvni pritisak, ubrzano lupanje srca, aritmije, itd.
Ipak ono što je najočiglednija posledica sindroma izgaranja na radnom mestu jeste smanjena produktivnost i učinak, kao i kvalitet obavljenog posla. Zbog ovoga su kompanije u ekonomski razvijenijim i “osvešćenijim” zemljama zainteresovane da finansiraju preventivne programe. Takođe, izgaranje je povezano sa čestim (ne)namernim odsustvovanjem, korišćenjem ili zloupotrebom bolovanja, željom da se napusti posao i umanjenim opštim blagostanjem.
Može se prepoznati nekoliko jasnih faza u javljanju i manifestaciji sindroma izgaranja:
Prvu fazu čine entuzijazam i velika posvećenost poslu, zatim sledi stagnacija usled razočaranosti zbog neadekvatnog odgovora na prethodno uložen napor, a nakon toga stuap faza emocionalnog povlačenja i izolacije, koji se čine kao “spas” iz prethodne faze, da bi na kraju usledila apatija i izostanak uživanja u bilo kakvoj aktivnosti, kao reakcija na hronično nezadovoljstvo. Najčešće se u ovoj poslednjoj fazi osoba odlučuje za promenu, odnosno “lečenje” ili rad na sebi, ili se problem još više produbljuje.
Kada ovako posmatramo problem (kroz faze) onda možemo uočiti da emocionalna iscrpljenost ovako ne mora nastajati samo u vezi sa radnim mestom, već uopšte u životu, naročito u domenu međuljudskih odnosa.
Iz prethodnog ste možda naslutili da je sindrom izgaranja prvobitno bio vezan za pomagačka zanimanja, kao što je npr. posao psihologa, socijalnog radnika, lekara i ostalog medicinskog osoblja, defektologa i sl. Ono što je zajedničko ovim profesijama su specifični izvori stresa kao što su konfliktna očekivanja i zahtevi od strane različitih interesnih grupa (npr. klijenata, rukovodstva i socijalnog okruženja) što pojačava doživljaj psihološkog pritiska, ali i tzv. emocionalni rad koji je karakterističan za ove profesije.
No, danas se sindrom izgaranja vezuje za gotovo sve profesije, naročito one koje su prepoznate kao stresne zbog nivoa odgovornosti, obima posla, vremenske ograničenosti, velikog obrta novca i sl. Mnogi istraživači ističu da priroda posla, i okolnosti u kojima se posao obavlja, predstavljaju glavne okidače za razvoj sindroma izgaranja.
Ipak, postavlja se pitanje, zašto se kod pojedinih ljudi, zaposlenih u istoj struci, koji obavljaju svoj posao pod istim okolnostima, javlja izgaranje, a kod drugih se ne zapažaju takvi simptomi. Neminovno se nameće odgovor kojeg se takođe veliki broj istraživača drži, da pored prirode posla, osobine ličnosti igraju važnu ulogu. Ljudi su u zavisnosti od osobina ličnosti, u većoj ili manjoj meri podložni razvijanju sindroma izgaranja. Pored toga, izgaranje može biti izazvano i neskladom između prirode posla i ličnosti (naročito njenog sistema vrednosti).
Osobina ličnosti koja je najčešće povezana sa sindromom izgaranja, naročito sa emocionalnom iscrpljenosšću je neuroticizam ili drugim rečima, sklonost negativnoj emocionalnosti. Pojasnićemo o čemu se radi time što ćemo reći da je suprotnost neuroticizmu emocionalna stabilnost. Ovo je prilično biološki uslovljena osobina i predstavlja zapravo crte temperamenta, takvog da ove osobe češće doživljaju negativne emocije. Osobe sa višim stepenom neuroticizma inače nisko procenjuju svoje psihološko blagostanje, manje su zadovoljne svojim životom i sklonije su pesimističnom stilu razmišljanja. Napominjemo da se ovde ne radi o poremećaju, niti bolesti niti nužno većoj sklonosti poremećajima, već o specifičnoj osobini ličnosti koju svi posedujemo u manjoj ili većoj meri.
Sa druge strane, osobina ličnosti koja se pokazala kao neka vrsta zaštitnog faktora kada je sindrom izgaranja u pitanju jeste ekstraverzija. Ova osobina je, između ostalog, u priličnoj meri zasićena pozitivnom emocionalnošću. Ljude sa izraženom ekstraverzijom doživljamo kao druželjubive, uobičajeno dobro raspoložene i dobre volje.
Dakle, dosta toga zavisi od temperamenta, tj. uobičajenog načina emocionalnog reagovanja. Oni koji se lako oneraspolože, razbesne, iznerviraju, rastuže i slično rizičnija su grupa za razvoj izgaranja, naročito u domenu emocionalne iscrpljenosti. S druge strane, druželjubivi “veseljaci” pod manjim su rizikom, naročito za onaj drugi domen izgaranja - depersonalizaciju (ciničan, neprijatan i otuđen stav prema radnoj okolini).
Pored toga, tu su i specifični stavovi i uverenja koje ljudi imaju o sebi, drugima i životu uopšte, koji ako su kruti i rigidni predstavljaju dodatnu predispoziciju za razvoj izgaranja. Nerealistička uverenja (koja prepoznajemo prema tome što najčešće počinju sa MORA i TREBA) predstavljaju osnovu emocionalnih problema, jer nisu u skladu sa realitetom, nelogična su i ekstremna, te sabotiraju osobu u ostvarenju njenih životnih ciljeva. Na primer, u prisustvu stresnog događaja, ljudi sa visokim nivoom ovakvih stavova i uverenja će razviti nezdravu emocionalnu reakciju.
Da rezimiramo: Faktori koji utiču na javljanje sindroma izgaranja dele se na situacione i individualne. Situacione faktore čine karakteristike radnog mesta koje se odnose na opterećenost obimom posla i dužinom radnog vremena, kao i na loše međuljudske odnose i nedostatak podrške kolega. Individualne faktore čine demografske karakteristike, osobine ličnosti, odnos prema radu, stavovi i uverenja. Mi smo se u ovom tekstu fokusirali na individualne faktore podložnije korekcijama i preventivnom uticaju.
Metode prevencije odnose se na promene kako u domenu individualnih faktora, tako i u domenu situacionih faktora koji utiču na izgaranje.
Postupci u domenu individualnih faktora odnose se na učenje veština relaksacije i konstruktivnih strategija prevladavanja stresa (pogledati tekst Kako da nas kriza ne slomi nego ojača; Kako pametno regulisati emocije), asertivnom treningu i različitim vrstama samopomoći.
Intervencije u vezi sa situacionim faktorima odnose se na organizacione promene u kolektivu koje dovode do bolje preraspodele zadataka i poboljšanja međuljudskih odnosa. Smatra se da je socijalna podrška dugoročni i najbolji faktor u umanjenju posledica izgaranja. To se, pre svega, odnosi na stvaranje podržavajućeg ambijenta i atmosfere u kolektivu. Osobe koje izveštavaju o većoj socijalnoj podršci na radnom mestu, naročito od kolega i nadređenih, izveštavaju i o nižem stepenu emocionalne iscrpljenosti. Treba samo voditi računa o tome da se socijalna podrška različito konceptualizuje. Može, recimo, biti emocionalna, ali nekome bi možda bila potrebnija konkretna pomoć u izvođenju radnih zadataka što jeste podrška, ali sasvim druge vrste. Ono što je nekome podrška, drugome može predstavljati smetnju. Zato je bitno shvatiti kakva vrsta socijalne podrške određenoj osobi treba i ko može da je pruži (kolege, rukovodioci, porodica itd.).
Jedan od mogućih pravaca u prevenciji i tretmanu već „razbuktalog” radnog stresa i sindroma izgaranja je primena nekog oblika kognitivno-bihejvioralne terapije (npr. RE&CBT), koji u sklopu svoje prakse sa različitim populacijama već imaju razvijen sistem konsultativnog rada. Ovaj tretman je zasnovan na identifikaciji i osporavanju specifičnih iracionalnih uverenja. Emocionalni i sa njima povezani problemi u ponašanju objašnjavaju se kao posledica nerealističkog i nekonstruktivnog tumačenja i vrednovanja događaja. Zato su otkrivanje i osporavanje ovih nerealističkih uverenja ključni koraci u terapijskom procesu.
Autor: Dr Stanislava Popov, psiholog i psihoterapeutLiteratura: 1. Popov, B.,& Popov, S. (2011). Polne razlike u doživljaju stresa na radu. Primenjena psihologija, 4, 179-195. 2. Popov, B., & Popov, S. (2013). Adverse working conditions, job insecurity and occupational stress: The role of (ir)rational beliefs. Journal of Rational-Emotive & Cognitive-Behavior Therapy. 3, 27-38 3. Popov, S., Popov, B., & Damjanović, R. (In Press). The role of stressors at work and irrational beliefs in the prediction of teacher stress.Primenjena psihologija 4. Popov, S., Latovljev M., & Nedić, A. (In Press) Sindrom izgaranja kod zdravstvenih i prosvetnih radnika: Uloga situacionih i individualnih faktora. Psihološka istraživanja 5. Popov, S. & Popov, T. (2015). Karakteristike sindroma izgaranja u humanističkim profesijama i strategije prevencije. U S. Nikolić i D. Ilić (Ur. ) Aktuelna defektološka praksa, Tematski zbornik radova međunarodnog značaja, Novi Sad: Društvo defektologa Vojvodine
Već smo rekli da se poremećaj ličnosti definiše kao karakterističan i trajan obrazac ponašanja, mišljenja i osećanja koji prilično odudaraju od onog što je uobičajeno. Ovakve devijacije se obično javljaju u sferi volje, nagona i emocija.
Pročitaj ceo tekst