Moć prospekcije – ono što nas razlikuje od drugih vrsta

Kategorija: Psihonauka

Nazivamo se pogrešnim imenom. Dali smo sebi ime Homo sapiens, „mudar čovek”, ali ono je više stvar hvalisanja nego opisa. Šta nas čini mudrim? Po čemu se razlikujemo od drugih životinja? Predloženi su razni odgovori na ovo pitanje – jezik, oruđa, saradnja, kultura, to što smo lošeg ukusa predatorima – ali nijedan od njih nije jedinstven za čoveka.

Ono što najbolje izdvaja našu vrstu jeste sposobnost čiju vrednost naučnici tek počinju da uvažavaju – mi razmišljamo o budućnosti. Naše osobito predviđanje stvorilo je civilizaciju i ono održava društvo. On obično podiže naš duh, ali je takođe izvor i najvećeg dela depresije i anksioznosti, bilo da procenjujemo sopstvene živote ili brinemo o naciji. I druge životinje imaju prolećne rituale podučavanja mladih, ali samo ih mi izlažemo maturskim i diplomskim govorima u kojima ih grandiozno obaveštavamo da danas počinje ostatak njihovih života.

Prikladnije ime za našu vrstu bilo bi Homo prospektus, jer mi napredujemo tako što razmatramo naše šanse. Moć prospekcije je ono što nas čini mudrima. Kao što su psiholozi i neuronaučnici otkrili (sa priličnim zakašnjenjem, jer je većina istraživača u poslednjih sto godina pretpostavila da smo zarobljenici prošlosti i sadašnjosti), razmatranje budućnosti, svesno i nesvesno, centralna je funkcija našeg velikog mozga.

Bihejvioristi su mislili o učenju životinja kao o učvršćivanju navike ponavljanjem. Psihoanalitičari su verovali da je tretman pacijenta stvar otkrivanja prošlosti i suočavanja sa njom. Čak i kad se pojavila kognitivna psihologija, i ona se fokusirala da prošlost i sadašnjost – pamćenje i učenje.

Međutim, postaje sve jasnije da je um uglavnom orijentisan na budućnost, a ne određen prošlošću. Ponašanje, pamćenje i percepcija ne mogu se razumeti bez uvažavanja centralne uloge prospekcije. Mi ne učimo tako što skladištimo statične zapise, već tako što neprekidno prepravljamo sećanja i zamišljamo buduće mogućnosti. Naš mozak ne vidi svet kroz obradu svakog piksela u kadru, nego tako što se fokusira na ono neočekivano.

Naše emocije su u manjoj meri reakcije na sadašnjost, a u većoj vodiči za buduće ponašanje. Terapeuti istražuju nove načine lečenja depresije, sada kada na nju gledaju ne kao na posledicu prošlih trauma i trenutnog stresa, nego kao na rezultat iskrivljenih vizija onoga što budućnost donosi.

Prospekcija nam dopušta da postanemo mudri ne samo iz sopstvenih iskustava, već i preko učenja od drugih ljudi. Mi smo društvena vrsta, kao nijedna druga: živimo i radimo u veoma velikim grupama stranaca, jer delimo zajednički konstruisanu budućnost. Ljudska kultura – naš jezik, naša podela rada, naša znanja, naši zakoni i tehnologija – moguća je samo zbog toga što možemo da anticipiramo šta će drugi ljudi raditi u daljoj budućnosti. Mi žrtvujemo nešto danas, da bismo bili nagrađeni sutra, bilo u ovom životu, ili onom sledećem, koji obećava tako mnogo religija.

Neke od naših nesvesnih moći prospekcije imaju i životinje, ali teško da je bilo koje drugo stvorenje sposobno da misli više od par minuta unapred. Veverice sakrivaju lešnike instinktivno, ne zato što znaju da zima dolazi. Mravi sarađuju u gradnji mravinjaka jer su genetski programirani da to rade, ne zato što su se usaglasili oko jednog plana. Šimpanze nekad pokazuju sposobnost kratkoročnog predviđanja, kao mrzovoljni mužjak u švedskom zoološkom vrtu koji je sakupljao kamenje da bi ih bacao na ljude koji su ga zagledali. Međutim, ovo nije ni nalik onome što radi Homo prospektus.

Ako ste šimpanza, provodite veći deo svog dana u potrazi za sledećim obrokom. Ako ste čovek, uglavnom možete da se uzdate u predviđanja menadžera svog supermarketa, ili možete da napravite rezervaciju za subotu veče, zahvaljujući neverovatno komplikovanom podvigu zajedničke prospekcije. I vi i ugostitelj zamišljate buduće vreme („subota” postoji samo kao kolektivna fantazija) i anticipirate akcije jedan drugog. Vi se uzdate u ugostitelja da nabavi hranu i spremi je za vas. On se uzda u vas da ćete se pojaviti i dati mu novac, koji će on prihvatiti samo zato što očekuje da će ga njegov stanodavac prihvatiti u zamenu za zakup njegovog stana.

Centralna uloga prospekcije pokazala se u skorašnjim studijama svesnih i nesvesnih mentalnih procesa, kao što je ona u Čikagu, u kojoj je skoro 500 odraslih beležilo svoje trenutne misli i raspoloženja tokom dana. Da je tradicionalna psihološka teorija tačna, ovi ljudi bi provodili mnogo vremena u ruminaciji. U stvari, oni su razmišljali o budućnosti tri puta više nego o prošlosti, i čak su i tih par misli o prošlim događajima obično uključivale razmatranje njihovih implikacija za budućnost.

Kada su pravili planove, oni su izveštavali o višim nivoima sreće i manjim nivoima stresa nego u drugim situacijama, verovatno jer planiranje pretvara haotičnu masu briga u organizovanu sekvencu. Iako su se nekad pribojavali toga šta može poći po zlu, u proseku, dva puta više su mislili o onome čemu se nadaju.

Dok većina ljudi teži da bude optimistična, oni koji pate od depresije i anksioznosti imaju turoban pogled na budućnost – i ovo je u stvari ono što se čini glavnim uzrokom njihovih problema, a ne njihove prošle traume ili njihov pogled na sadašnjost. Dok traume zaista imaju trajan uticaj, većina ljudi iz njih izađe jača nego ranije. Drugi nastavljaju da pate zato što previše predviđaju neuspeh i odbacivanje. Studije su pokazale da se depresivni ljudi razlikuju od ostalih po svojoj tendenciji da zamišljaju manje pozitivnih scenarija, dok precenjuju buduće rizike.

Oni se povlače iz društva i postaju paralisani preuveličavanom sumnjom u sebe. Bistar i ostvaren student zamišlja: „Ako padnem sledeći test, sve ću izneveriti i pokazaću kakav sam neuspeh”. Istraživači su počeli da uspešno testiraju terapije koje su dizajnirane da razbiju ovaj obrazac mišljenja, tako što uče pacijente da zamišljaju pozitivne ishode (polaganje testa) i da gledaju na buduće rizike realističnije (koje mogućnosti su ostale iako se padne test).

Najveći deo prospekcije događa se na nesvesnom nivou, s obzirom na to da mozak filtrira informacije kako bi generisao predikcije. Naši sistemi vida i sluha, kao i oni kod životinja, bili bi preplavljeni ako bismo morali da obradimo svaki piksel u kadru ili svaki zvuk oko nas. Opažanjem se može upravljati jer mozak proizvodi sopstvene scene, tako da svet ostaje stabilan, iako se vaše oči pomeraju tri puta u sekundi. Ovo oslobađa opažajni sistem za obraćanje pažnje na odlike koje nije predvideo, zbog čega nismo svesni kucanja sata, sem ako ono ne prestane. Ovo je isto razlog zbog koga se ne smejete kada golicate sami sebe – već znate šta se sprema.

Bihejvioristi su objašnjavali učenje kao učvršćivanje navika ponavljanjem i potkrepljivanjem, ali njihova teorija nije mogla da objasni zašto su životinje više zainteresovane za nepoznata, nego za poznata iskustva. Ispostavilo se da su čak i pacovi bihejviorista daleko od bića navike. I oni obraćaju posebnu pažnju na neočekivane novosti, jer su tako naučili da izbegavaju kazne i dobijaju nagrade.

Dugoročna memorija mozga često se poredi sa arhivom, ali to nije njena primarna svrha. Umesto vernog beleženja prošlosti, ona stalno ispisuje novu istoriju. Prisećanje događaja u novom kontekstu može da dovede do ugrađivanja novih informacija u sećanje. Obuka svedoka može da uzrokuje da ljudi rekonstruišu svoje sećanje tako da ne ostane ni traga od prvobitnog događaja.

Fluidnost memorije može se činiti kao mana, posebno za porotu, ali ona služi višoj svrsi. To je karakteristika, ne kvar, jer je svrha memorije da poboljša našu sposobnost da se suočimo sa sadašnjošću i budućnošću. Da bismo iskoristili prošlost, mi je metabolišemo tako što izvlačimo i rekombinujemo relevantne informacije tako da one odgovaraju novim situacijama.

Ova veza između memorije i prospekcije pokazala se i u istraživanjima, u kojima je konstatovano da ljudi sa oštećenim medijalnim temporalnim režnjem mozga gube sećanja na prošle događaje, kao i sposobnost konstrukcija bogatih i detaljnih simulacija budućnosti. Slično tome, studije dečijeg razvoja pokazale su da deca ne mogu da zamišljaju scene iz budućnosti dok ne steknu sposobnost da se prisećaju ličnih iskustava, što se dešava obično između 3. i 5. godine.

Možda najznačajniji dokazi dolaze iz skorašnje studije moždanog odslikavanja. U prisećanju prošlih događaja, hipokampus mora da kombinuje tri različita dela informacije – šta se desilo, kada se desilo i gde se desilo – koji su pohranjeni u različitim delovima mozga. Istraživači su pronašli da se isto neuronsko kolo aktivira i kada ljudi zamišljaju novu scenu. I u ovom slučaju, hipokampus kombinuje tri vrste informacija (šta, kada i gde), ali ovog puta ih izokreće tako da stvori nešto novo.

Čak i kada se odmaramo, naš mozak neprekidno rekombinuje informacije da bi zamišljao budućnost. To je neočekivan nalaz koji su istraživači dobili kada su skenirali mozgove ljudi koji su radili specifične zadatke poput mentalne aritmetike. Kad god je nastupila pauza u zadatku, zabeležene su iznenadne promene u aktivnosti „osnovnog” kola mozga, koji služi za zamišljanje budućnosti ili prepravljanje prošlosti.

Ovo otkriće objašnjava šta se dešava kada vaš um odluta tokom zadatka – on zamišlja buduće mogućnosti. To omogućava vaše brzo reagovanje na neočekivan razvoj događaja. Ono što osećamo kao primitivnu intuiciju, osećaj u stomaku, moguće je upravo zbog tih prethodnih simulacija.

Recimo da na mejl dobijete poziv za žurku od kolege s posla. Na trenutak ste u nedoumici. Nejasno se sećate da ste odbili prošli put kada vas je pozvao, zbog čega osećate obavezu da ovaj poziv prihvatite, ali onda zamišljate da se loše provedete na žurci jer ne volite svog kolegu kada popije. Onda razmotrite i činjenicu da ga nikad niste pozvali kod sebe kući, i sa nelagodom zamišljate kako bi odbijanje ove žurke vašeg kolegu uvredilo, što bi dovelo do problema na poslu.

Metodično odmeravanje svih ovih faktora oduzelo bi mnogo vremena i energije, ali vi ste u stanju da brzo donesete odluku koristeći isti trik kao i Gugl kada odgovara na vaš upit za manje od sekunde. Gugl momentalno daje milione odgovora zato što ne počinje od nule. On neprekidno predviđa šta biste mogli da ga pitate.

Vaš mozak aktivira istu vrstu prospekcije da bi pružio svoje trenutne odgovore, koji dolaze u formi emocija. Prema istraživačima u novom polju prospektivne psihologije, glavna svrha emocija je u upravljanju budućim ponašanjem i moralnim sudovima. Emocije vam omogućavaju da empatišete sa drugima predviđajući njihove reakcije. Jednom kada zamislite kako ćete se i vi i vaš kolega osećati ako odbijete poziv, intuitivno znate da vam je bolje da odgovorite sa: „Naravno, hvala na pozivu”.

Ako se Homo prospektus zagleda previše daleko unapred, da li postaje morbidan? To je bila dugotrajna pretpostavka u psihološkoj „teoriji upravljanja strahom” (Terror Management Theory), koja je smatrala da ljudi izbegavaju razmišljanje o budućnosti jer se boje smrti. Teorija je istraživana u stotinama eksperimenata u kojima je ljudima naloženo da razmišljaju o svojoj smrti. Jedan čest odgovor na ovaj nalog bio je povećanje asertivnosti oko kulturnih vrednosti  (na primer, povećanje patriotizma).

Ima zaista malo dokaza koji upućuju na to da ljudi zapravo provode mnogo vremena izvan laboratorije razmišljajući o svojoj smrti ili upravljajući svojim strahom od smrti. To svakako nije ono što su psiholozi pronašli u svojoj studiji praćenja svakodnevnih misli Čikažana. Manje od jednog procenta njihovih misli uključivale su smrt, a čak su i one uglavnom bile o smrti drugih ljudi.

Homo prospektus je previše pragmatičan da bi bio obuzet smrću iz istog razloga iz kog se ne zadržava u prošlosti – ne postoji ništa što on može da uradi povodom toga. On je postao Homo sapiens učeći da vidi i oblikuje svoju budućnost, i dovoljno je mudar da nastavi da gleda pravo ispred sebe.

Autori: Martin E. P. Selidžman i Džon Tirni

Izvor: New York Times

Prevod i adaptacija: Bojana Većkalov

Comments

comments

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.