Čestitamo, uspeli ste. Preživeli ste gužve u saobraćaju, pritiske koji dolaze sa različitih strana, brojne večeri provedene u krugu porodice obojene dramom – jesen je i godina se polako privodi kraju. Ipak, nije još sve gotovo.
Zapravo, najteži deo tek dolazi. Ostalo nam je još nekoliko „velikih“ slava, Nova godina, Božić, i tako redom. Nervoza koju osećamo ima opravdanje, dok za neke pojedince ova sezona predstavlja period u kojem se javlja visok nivo anksioznosti, pa čak i depresija. Od odličnog provoda na različitim proslavama i odlaska u prazničnu kupovinu, do napornih porodičnih okupljanja i osećaja usamljenosti – ovaj period u godini nije nužno najlepši period za svakog od nas.
Međusobni odnosi u krugu porodice pred nas postavljaju dosta izazova. Počevši od našeg odnosa sa roditeljima, preko naših odnosa sa rođacima koji možda nekad nisu priznavali naše uspehe, takmičili su se sa nama za pažnju odraslih, ili su i sami morali da odrastu „preko noći“, postoji mogućnost da se ponovo probude one davno zakopane emocije (taman kad pomislimo da smo ih se rešili!). Tada ne možemo a da se ne zapitamo kako mogu da nas dotiču postupci i situacije koje su se desile tako davno, kada bi vreme trebalo da zaleči sve?!
Da bismo uspeli da odgovorimo na ovo pitanje, moramo znati da su deca u potpunosti zavisna od načina na koji ih roditelji odgajaju, kao i od povratnih reakcija, koje nakon nekih svojih postupaka, dobijaju od njih. Na taj način, deca pronalaze smisao sopstvenog postojanja na ovom svetu. Kada roditelji (neretko) razočaraju, deca su primorana da sama nauče kako da se nose sa problemima, a to najčešće čine pomoću besa, anksioznosti ili nezainteresovanosti. Kada mala devojčica padne i iz straha počne da plače, a zatim biva izgrđena i ukorena, ona ubrzo nauči da suzbije osećanja jer ih smatra suviše moćnim i opasnim. Dečak koji uzbuđeno potrči prema majci da joj pokaže svoj crtež, a zatim dobije odgovor: „Ne sad, zauzeta sam!“, pre će osećati stid, nego samopouzdanje i slobodu da bude spontan; pogotovo ukoliko se ovakve situacije ponavljaju.
Bez odgovarajućih kognitivnih i emocionalnih veština, dete nije u stanju da se na adekvatan način nosi sa svakom situacijom u kojoj se nađe. Ono najčešće ne prepoznaje sopstvenu patnju, a nekad se javlja i bes (pre usmeren ka sebi, nego ka roditeljima). Da bi roditelji bili na raspolaganju kada je detetu to potrebno, ono se trudi da ih ne naljuti. Potrebe koje ima (a roditelji nisu prepoznali) dete smatra za loše i neprihvatljive, te se trudi da ih potisne kako zbog njih ne bi doveo u pitanje naklonost svojih roditelja.
Čak i u odraslom dobu, kada su naše kognitivne i emocionalne veštine daleko više razvijene, dosta ljudi zadrži ovakav način razmišljanja. Vreme ne može jednostavno da „zaleči” uverenja koja smo nesvesno i tako rano stekli o sebi. Ukoliko nismo naučili da prepoznamo kada se osećamo ugroženo, kao ni da na takva osećanja reagujemo, prema sebi se odnosimo kao roditelj prema detetu, čije potrebe ne prepoznaje. Ali, priča se ovde ne završava. Kao odrasli ljudi, težimo da potvrdimo ovo davno stečeno mišljenje o sebi, pa se okružujemo ljudima koji nas razočaravaju na sličan način kao i roditelji, i tako postepeno postajemo sigurni u to da nikad nećemo biti dovoljno dobri za druge. Stoga, praznična poseta roditeljima (posebno ukoliko se vraćamo u stari porodični dom u kojem je čitava patnja i počela) može delovati kao sipanje soli na ranu, za koju nismo ni znali da postoji.
Iako to ne shvatamo, mnogi od nas još uvek maštaju o tome da nas roditelji u potpunosti prihvate i da prepoznaju naše potrebe. Nadamo se da ćemo ih konačno zainteresovati za našu karijeru, da neće kritikovati naš izbor partnera, i da će biti puni ljubavi prema nama, baš kao što smo oduvek želeli. Ipak, kada i najmanjom osudom ili nezainteresovanošću ponovo razbiju naše maštarije, opet se osećamo razočarano – u roditelje ili čak u sebe same, pošto smo dopustili sebi da se nadamo. Kao da ponovo trčimo ka njima u želji da im pokažemo crtež koji smo upravo nacrtali, nadajući se da ćemo ih oduševiti, ali na kraju opet ne uspevamo da ih zainteresujemo. Tada se, po ko zna koji put, osećamo kao povređeno dete koje se stalno uzalud nada.
Ponekad, svest o ovome može biti od velike pomoći tokom praznika (ali i tokom ostatka godine). Može nam pomoći da prepoznamo stare rane i da se pripremimo na to da će možda da zabole, mada nekad ih možemo i zalečiti. Svakako, nije dovoljno samo biti svestan, posebno ne ukoliko se ovakvi obrasci ponašanja ponavljaju i tokom odraslog doba. Ukoliko je to slučaj, pomoć u rešavanju ovakvih problema može nam pružiti (psihodinamska) psihoterapija, pošto nam ona daje priliku da naučimo kako da se konačno osetimo dovoljno dobrim za druge ljude. Jer ipak, ono što naši roditelji nisu uspeli da prepoznaju ili prihvate, psihoterapeut hoće, a vremenom ćemo i mi sami.
Autor: Erik Šerman Izvor: Psychology Today Prevod i adaptacija: Vanja Ostojić
