“Psiho”: Šta nam (ni)je Hičkok rekao

Kategorija: Psihovesti

0

Detaljna psihološka analiza filma „Psycho“ (scena po scena) ne samo da bi stavila u senku celokupan doživljaj filma, već bi i uništila projekat koji je sinonim za Alfreda Hičkoka.

Stavljajući svoju kuću pod hipoteku kako bi ovaj film uspeo, govori ne samo o Hičkokovoj veštini i volji, već i određenoj vrsti fanatizma koji dobija narcisoidnu notu, koja je svakako vredna poštovanja (narcisoidne crte ličnosti nisu nužno loše). Hičkok je zapravo pokazao sposobnost osvešćivanja i suočavanja sa dubokim psihološkim problemom koji je imao sa majkom. Iako je poštovao Frojda, protivio se odnosu psihoanalize i klijenta, no to ga nije sprečilo da nesvesno (ili pak svesno?), i na njemu svojstven način, od ovog filma napravi kvalitetnu psihoterapijsku seansu koja će ostati upamćena kao jedno od najvećih dela u kinematografiji 20. veka.

Film prati naizgled hrabru Marion Crane (Janet Leigh), koja beži iz grada sa novcem svog šefa kako bi obezbedila bolju budućnost za svog partnera i sebe. Iscrpljena od vožnje, odlučuje da odmori u motelu koji drži Norman Bates (Anthony Perkins). Ono što Marion ne zna jeste da je Norman kompleksna, psihotična osoba, čija je ličnost izgrađena na Edipovom kompleksu. Međutim, treba naglasiti da neke Hičkokove filmove treba „gledati između redova“ (na primer „Vertigo“).

Važno je film sagledati kao simbol, i u ovom slučaju pozvati se na Jungovu teoriju kompenzacije. Film „Psycho“ nema dobre i loše likove. Podsetimo se da su i jedan i drugi lik prekršili zakon i da oboje rade ka cilju zadovoljenja sopstvenih potreba. Marion krade novac dok Norman ubija. Ono što ih definiše kao loše ili dobre jesu naše moralne vrednosti koje projektujemo na likove (većina je rekla da je prihvatljivije ukrasti veliki novac nego ubiti).

1

Iako su na prvi pogled različiti, Norman i Marion „pate od iste bolesti“. To je bežanje od realnosti praćeno opsesivno-kompulzivnim ponašanjem, usmereno ka zadovoljenju nesvesnih potreba. Dok Marion pokušava da sakrije tragove njenog čina tako što baca dokaze u WC šolju, Norman čisti kupatilo do najsitnijeg detalja posle ubistva. Upravo to bežanje od realnosti Hičkok nam na početku pokazuje kod Marion krađom novca i odlaskom za boljim životom koji je plod njene zaljubljenosti. Kod Normana, Hičkok nam prikazuje podeljenu ličnost koja služi kao kompenzacija nedostatku majke. Može nam izgledati čudno, ali i jedan i drugi lik su zaljubljeni u sebe. Norman u majčinski tj. ženski deo sebe (Anima), a Merion u muški (Animus) kojeg projektuje na svog partnera. Ono što ih razlikuje je ponašanje kojim kompenzuju ono što nemaju u stvarnosti. U oba slučaja kompenzatorno ponašanje je zločin.

Edipov kompleks je složen i nesvestan skup predstava, stavova i afekata koji se javljaju u trijadi majka-otac-dete. Otac koji ne postoji kao lik u filmu, nema velikog udela u ovom slučaju, jer nam Hičkok ne prikazuje način na koji Edipov kompleks nastaje, već  samo njegove posledice udružene sa simbiotskim odnosom sa majkom. Kompleks nad kompleksima, kako je Frojd nazivao Edipov kompleks, je za psihoanalitičare od presudnog značaja za razumevanje razvoja neurotične i  normalne ličnosti. Dete gaji nesvesnu erotsku čežnju prema roditelju suprotnog pola, a istovremeno i mržnju prema roditelju istog pola. To je razlog Normanovog prerušavanja u majku u „slobodno vreme“. Kompleks nastaje u falusnom stadijumu, u dobi punog razvoja infantilne seksualnosti. Sa druge strane imamo Marion koja je zaljubljena žena i za nijansu manje kompleksan lik od Normana. Zaljubljenost nije prva faza ljubavi, već stanje koje sadrži projektovane predstave o idealnom partneru. Ona slepo prati svoju potrebu za boljim životom sa partnerom (koji je zapravo samo objekt zaljubljenosti, a ne voljena osoba) i, kako to biva u svakodnevnom životu, neosvešćenost naših projekcionih sadržaja vodi ka uništavanju istinskih dubinsko-psiholoških želja.

2

Ono što izmiče mnogim kritičarima u ovom filmu jeste krucijalna uloga gledaoca koja podrazumeva razvoj empatije na dva nivoa. Sa jedne strane imamo Marion za koju publika navija da ne bude uhvaćena, no kada njen lik odlazi sa filma mi navijamo da Norman Bates ne bude uhvaćen. Mi zapravo empatišemo sa dve potpuno različite ličnosti u filmu koje su sastavni deo nas. Za Hičkoka je „Psiho“ upravo ovaj paradoks koji se javlja kod publike, a to je da u isto vreme navijamo i za „dobrog“ i za „lošeg“ lika koji smo sami isprojektovali. Shvativši ljudske polarnosti, Alfred Hičkok ukazuje na ambivalentnu prirodu čoveka i prirodan proces zadovoljenja nesvesnih potreba kroz različite vidove akcija. Polarnosti u čoveku su činjenice, a ne mit, a empatija prema ovim likovima može biti plastičan primer toga.

Biti „psiho“, ne podrazumeva samo ubiti, sakriti dokaze i nastaviti sa svakodnevnim životom. Za Hičkoka to u ovom filmu, pored gore navedenog, znači – nemati svest da je takvo ponašanje (potencijalno) patološko. Odsustvo samosvesti za posledice sopstvenog ponašanja može dovesti do abnormanlog sagledavanja realiteta koje vodi ka autodestrukciji.

Autor: Stojan Mišić

Comments

comments

1 komentar

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *