Odakle samopoštovanje zapravo dolazi?

Kategorija: Psihovesti

samopostovanje

Reč poverenje dolazi od latinske reči fidere, što znači “verovati”. Najosnovnije značenje reči “samopouzdanje” jeste vera u sebe. Ono predstavlja našu sigurnost u sopstvene sposobnosti, procene, i slično – ukratko, sigurnost u sopstveni stav i odnos prema svetu. Samopouzdana osoba u stanju je da iskoristi svaku priliku koja joj se pruži, da se upusti u nove izazove, preuzme kontrolu u teškim situacijama i prihvati odgovornost i kritiku ako stvari krenu po zlu.

Samopouzdanje je temelj uspeha, kao što je i uspeh osnova samopouzdanja. Iako svaki uspeh doprinosi našem opštem samopouzdanju, moguće je biti veoma samopouzdan u jednoj oblasti kao na primer u kuvanju ili plesu, a istovremeno veoma nesiguran u nekoj drugoj oblasti kao što je, recimo, javni nastup.

U nedostatku samopouzdanja, javlja se hrabrost. Samopouzdanje funkcioniše u oblasti poznatog, dok hrabrost funkcioniše u oblasti nepoznatog, nesigurnog i zastrašujućeg: ne možete biti samopouzdan plivač dok jednom ne skupite hrabrosti da izgubite tlo pod nogama u dubokoj vodi. Hrabrost je plemenitija od samopouzdanja, jer zahteva više snage i zato što hrabra osoba ima neograničene mogućnosti i sposobnosti. Na sajtovima za upoznavanje žene često navode da traže samopouzdanog muškarca, međutim, ono što one zapravo traže jeste hrabar muškarac.

Iako samopouzdanje i samopoštovanje često idu ruku pod ruku, moguće je imati visoko samopouzdanje, i nisko samopoštovanje, što je vrlo često kod poznatih ličnosti. Poštovanje potiče od latinske reči aestimare – “proceniti, vrednovati, rangirati, izmeriti”. Samopoštovanje je kognitivna, ali pre svega emocionalna procena sopstevne vrednosti. Naše samopoštovanje je matrica kroz koju mislimo, osećamo i delamo. Ono odražava, a takođe i velikim delom određuje naš odnos prema sebi, drugima i svetu uopšte.

Pretpostavlja se da se samopoštovanje razvilo kao merilo ugleda ili prihvatanja u socijalnim ili nekim drugim grupama, da nam da snage da se suprotstavimo strahu i anksioznosti. Psiholog Abraham Maslov ga je svrstao u motive deficijencije u svojoj hijerarhiji motiva. On je smatrao da osoba ne može zadovoljavati svoje motive rasta sve dok ne zadovolji svoje motive deficijencije. Po mom mišljenju, svako od nas je rođen sa zdravim samopoštovanjem (i malom dozom samopouzdanja), koje se onda ili razvija ili potkopava našim životnim iskustvom.

Na Zapadu, samopoštovanje se primarno bazira na postignućima, dok se ne Istoku bazira na vrednosti koja zavisi od toga da li vas drugi vide i prihvataju kao dobrog člana porodice, društva i drugih grupa kojima pripadate. Na Zapadu, možete se “izvući” iako ste loš član grupe sve dok ste uspešni; na Istoku se možete “izvući” ako ste neuspešni sve dok ste dobar član grupe.

Problem koji dolazi sa samopoštovanjem zasnovanim na postigunićima je taj što se promoviše strah od neuspeha i traganje za uspehom po svaku cenu. Štaviše, obzirom da uspeh nije u potpunosti pod našom kontrolom i njegovi efekti su prolazni, on ne može biti sigurna osnova našeg samopoštovanja. Samopoštovanje bazirano na vrednosti takođe ima svoja ograničenja. Prvo, ono se veoma oslanja na prihvatanje ili odbacivanje od strane drugih, pa zbog toga, kao i samopoštovanje zasnovano na uspehu, nije u potpunosti pod našom kontrolom. Drugo, obzirom da prihvatanje zavisi od konformiranja sa grupom, ono ozbiljno ograničava spektar naših mogućnosti.

Osobe sa zdravim samopoštovanjem su sposobne da preuzmu rizike i da pruže celog sebe u neki projekat ili ambiciju jer, iako neuspeh može da ih uznemiri ili zaboli, ipak ih neće oštetiti ili obeshrabriti. One se ne oslanjaju na spoljašnje faktore kao što su prihodi ili na pomagače kao što su alkohol, droga i seks. Nasuprot, ove osobe tretiraju sebe sa poštovanjem i dobro brinu o svom zdravlju, razvoju i sredini. Otvorene su za nova iskustva i značajne veze, tolerantne na rizik, sa lakoćom se raduju i oduševljavaju, prihvataju i opraštaju sebi i drugima.

na zemlji

Korisno je uporediti zdravo samopoštovanje sa ponosom i arogantnošću. Ako samopouzdanje kaže: “Ja mogu!”, samopoštovanje: “Ja jesam”, ponos kaže: “Ja sam uradio/la”. Osećati ponos znači uživati u dobrom osećanju proizišlom iz naših ranijih radnji i uspeha.

Ponos se veoma razlikuje od arogantnosti, on dolazi iz zadovoljstva, a arogantnost dolazi iz gladi i praznine. Arogantnost potiče od latinske reči roggare (pitati, predložiti) i znači “tvrditi za sebe ili pretpostavljati”. Arogancija ne predstavlja preterano samopoštovanje, jer kao što ne može postojati nešto kao što je preterano fizičko zdravlje ili preterane moralne vrline, ne može postojati ni preterano samopoštovanje. Umesto toga ona je upravo suprotno.

Arogantna osoba zahteva stalno uveravanje i jačanje sebe bilo da to radi sama ili da to rade drugi. To doprinosi njenoj hvalisavosti, besu i oklevanju da uči na greškama i neuspesima. Nasuprot njima, osobe sa zdravim samopoštovanjem ne teže tome da uzdignu sebe, spuštanjem drugih. Umesto toga, one su srećne samo kada uživaju u čudu postojanja, sa vedrinom, skromnošću i mirnim akcijama.

Kao što visoko samopoštovanje ne predstavlja arogantnost, tako ni nisko samopoštovanje ne predstavlja poniznost. Ponizni ljudi razumeju da u životu postoji više od njih samih, što ne znači da ne uvažavaju sebe.

Samo mali broj ljudi sa niskim ili nesigurnim samopoštovanjem je arogantno: većina uglavnom pati u tišini. Ljudi koji imaju nisko ili nesigurno samopoštovoanje vide svet kao neprijateljsko mesto, a sebe kao njegove žrtve. Rezultat toga je to da se oni nerado izražavaju i zauzimaju za sebe, propuštaju iskustva i prilike i osećaju se nemoćnim da menjaju stvari. A sve ovo još više smanjuje njihovo samopoštovanje gurajući ih još niže.

Nisko samopoštovanje može biti duboko ukorenjeno, sa poreklom u traumatskim iskustvima iz detinjstva, kao što je dugo odvajanje od roditeljske figure, zanemarivanje ili emocionalno, fizičko ili seksualno zlostavljanje. Takođe, samopoštovanje može biti poljuljano i u odraslom dobu raznim bolestima, neagtivnim životnim iskustvima, kap što su gubitak posla ili razvod, nedostatak ili frustrirajuća veza ili, generalno, osećaj gubitka kontrole. Osećaj gubitka kontrole može biti posebno važan kod žrtava emocionalnog, fizičkog ili sekusalnog zlostavljanja, takođe i kod žrtvi diskriminacije na rasnoj, religioznoj, polnoj ili kulturalnoj osnovi, kao i prema seksualnoj orijentaciji.

Povezanost između niskog samopoštovanja i psihičkih poremećaja i oboljenja je veoma kompleksna. Nisko samopoštovanje može biti predispozicija za psihički poremećaj, koji još više snižava samopoštovanje. U nekim slučajevima nisko samopoštovanje je najvažnija odlika psihičkog poremećaja: na primer, u depresiji ili graničnom poremećaju ličnosti.

Budisti smatraju da je loša slika o sebi srodna negativnim emocijama ili obmanama, zato što, ako osoba nije sigurna u sebe, ona je ostavljena da za svim stvarima nekontrolisano ide, osim za onim što je zaista bitno, a to je: sopstveni razvoj i razvoj drugih. Štaviše, ta njihova uznemirenost je uzaludna: ne menja prošlost, ne menja budućnost, a sadašnjost čini očajnom.

nemirno

Budistički pojam “marljivosti” sastoji se od uživanja u pozitivnim delima, a osoba koja ne čini pozitivna dela je žrtva kausidya – lenjosti ili duhovne praznine. Kausidya se sastoji od tri aspekta: 1. Nečinjenje ničega iz lenjosti (lenjost); 2. Nečinjenje ničega zbog nedostatka hrabrosti (siromašni samoobzir); i 3. Prividna zaposlenost, a zapravo gubljenje vremena i energije na beznačajne aktivnosti kojima se ne postiže ništa dugotrajno (manična odbrana). Tek kada se uzdržimo od sva tri aspekta lenjosti, mi postižemo progres.

Rabindrant Tagore, prvi neevropski dobitnik Nobelove nagrade za književnost, gotovo savršeno prikazuje ovaj budistički stav u svojoj pesmi-molitvi:

“Ne daj da mi molitva bude sklonište od opasnosti, već da se njome neustrašivo suprotstavim opasnosti.
Ne daj da molim za nestanak boli, već za srcem kojim ću bol pobediti.
Ne daj da žudim za spasenjem u nervoznom strahu, već da se nadam strpljenju kojim ću osvojiti slobodu.
Usliši mi da ne budem kukavica, osećajući tvoju milost u mom uspehu i dopusti mi da naiđem na tvoje razumevanje u neuspehu.”

Osim molitve, da li postoji način da povećamo samopoštovanje?

Mnogim ljudima je lakše da rade na svom samopouzdanju nego na samopoštovanju, da napišu dugu listu svojih sposobnosti i postignuća i završe sa time. Kao i oni, i njihovo samopoštovanje zavisi od ove liste. Oni ne mogu podneti da sebe prihvate onakvim kakvi jesu, sa svim manama i greškama. Zbog toga nisu u stanju da prepoznaju, a još manje pronađu, svoj pravi problem i ograničenja, a osim toga nisu u stanju da prihvate i vole sebe kao nesavršene što zapravo i jesu.

Svako ko je ikada studirao zna da duga lista sposobnosti i postignuća nije dovoljna, a takođe nije ni neophodna za zdravo samopoštovanje. Sve dok ljudi nastavljaju da rade na svojoj listi, u nadi da će jednog dana biti dovoljno duga, oni pokušavaju da popune prazninu ugledom, prihodima, imovinom, vezama, seksom i tako dalje. Napadnite njihov ugled, kritikujte njihov auto i posmatrajte rekaciju. Reakcija je ista kao da njih kritikujete ili napadate.

Takođe, nije dobro nastojanje da se poveća samopoštovanje dece (a sve više i odraslih) davanjem praznih i poniznih nagrada. Nikog ne možete prevariti, pogotovo ne decu, koja će biti zbunjena, pa možda čak i ogorčena. Na taj način držaćete ih daleko od ponašanja uz pomoć kojih će njihovo samopoštovanje spontano da poraste. A kakvo je to ponašanje?

Dok god se držite svojih snova i obećanja, osetićete da rastete. Kad god doživite neuspeh, ali znate da ste dali sve od sebe, osetićete da rastete. Dok god držite do svojih vrednosti i prihvatate posledice, osetićete da rastete. Kad god se pomirite sa teškom istinom, osetićete da rastete. Kad god hrabro držite do svojih ideala, osetićete da rastete. Od toga zavisi rast od hrabrog držanja do svojih ideala, ne od ideala banke u kojoj radimo, ne od nagrada naših roditelja, ne od uspeha naše dece ili bilo čega drugog što nije istinski naše i što čini da izdamo sebe.

Sokrat se hrabro držao svojih ideala – čak i više od toga, on je hrabro umro za svoje ideale. On je poznat i po onome što jeste i po onom što nije. A šta on nije? On nije neko ko je izgubio veru u sposobnost uma da misli, odlučuje i bira, to jest da upravlja i gospodari realnošću. Niti je neko ko je izdao znanje i integritet u korist obmane i nesvesnosti. U nastojanju da uskladi um sa materijom, on je ostao veran i sebi i svetu, i danas još uvek živi u ovoj rečenici.

Više od velikog filozofa, Sokrat je bio živo ostvarenje sna da nas filozofija jednog dana može osloboditi.

Autor: Dr Nil Barton, Izvor: Psychology Today
Prevod i adaptacija: Katarina Mladenović

Comments

comments

1 komentar

  1. Puno hvala na ovom tekstu koji se sporo čita i polako upija u naše molekule svojom čistom istinom i samospoznajom. 🙂

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *