Uspeh u prahu i za poneti: poručite odmah (ili nemojte)

Kategorija: Psihosaveti

uspehh

Evo jedne činjenice: svi žele da budu uspešni. Sve što radimo, radimo sa idejom da ćemo uspeti. Da će nam poći za rukom. Bez obzira da li je to preživljavanje jednog jedinog dana (preživljavanje ponedeljka jeste misija uvek neizvesnog ishoda), polaganje ispita, sticanje nezamislivog materijalnog bogatstva, držanje dijete… Da li ćemo uspeti zavisi od brojnih faktora, pa hajde da se osvrnemo na neke od njih.

Čitaoci stariji od 25 godina (ili pak 30?) možda imaju tu privilegiju da su ogrejani pozitivnom isceliteljskom energijom čuvenog Alana Čumaka, koju je on svakog meseca slao putem svoje fotografije koja je štampana u jednom od najpopularnijih domaćih časopisa stare Jugoslavije. Sećam se da sam često zapitkivala svoje roditelje zbog čega mi ne držimo njegovu fotografiju na televizoru kad mnogi naši prijatelji i rođaci to rade. Mislim da sam se i ljutila na njih, smatrajući ih konzervativnim i neosetljivim za savremena dostignuća. Oni pak koji nisu te sreće da su rođeni u vreme čuvenog Čumaka, danas imaju priliku da prikupe pozitivnu energiju Kosmosa, uporno ponavljajući optimistične mantre, bez obzira na to da li su one potkrepljene racionalnim i zdravorazumskim argumentima. Još ako ne štede na komplimentima upućenim sebi, onda je sasvim sigurno da će se jednog dana probuditi u ostvarenju svojih snova, kao zadovoljna, uspešna i nadasve naočita verzija sebe.

Ali, pre nego što se pozabavimo time može li se uspeh postići magičnom energijom pozitivnog razmišljanja, najpre se moramo zapitati sledeće:

Šta je, uopšte, uspeh?

Sećate li se kada se učili da vozite bicikl? Pa kada ste prvi put okrenuli pedale nekoliko puta bez da ste pali direktno na nos? Kako je to bilo sjajno! To je onaj osećaj da si na vrhu sveta. “Hej, ja vozim bicikl, samostalno, bez pomoćnih točkića, bez tetke koja mi nazad drži sic i kune se u sve živo da me neće pustiti.” Taj osećaj trijumfa, pobede, to je osećaj onoga ko je USPEO.

A onda smo počeli da odrastamo, da vozimo bicikl i da o tome uopšte ne mislimo. Uspeh su nam bile ocene u školi, kada uspemo da od roditelja iskamčimo veći džeparac ili produžimo vreme za izlaske. Svaki put kad uspemo, javlja se onaj mali osećaj trijumfa. Tačnije, mali trijumf za male pobede i veliki za velike. Kada smo skroz odrasli, već smo bili isprogramirani da težimo za uspehom. Ma šta to značilo.

ZA SVAKI SLUČAJ

ZA SVAKI SLUČAJ

Nevolja je u tome što nam niko nije rekao šta je stvarno uspeh. Da li je to kad smo zdravi? Kad smo srećni? Kad nismo gladni? Kada smo voljeni? Kada kupimo nešto lepo sebi? Sve to može da bude uspeh. Ali, ono što nam se nasilno ugurava u svest, od strane medija, marketinških kampanja i svih onih koji svoj uspeh mere profitom, jeste da je uspeh izjednačen sa sticanjem materijalnog bogatstva. Probajte da izguglate, na srpskom ili engleskom jeziku, ko su najuspešniji ljudi današnjice. Dobićete spiskove menadžera, biznismena, poznatih ličnosti… ponekog sportiste, čiji se uspeh podjednako meri postignućem (merenim kroz mesto u tabeli, osvojenim medaljama, peharima…), ali tu je gotovo uvek i to koliko je “težak”. Da slučajno ne pomislite kako se može biti uspešan, a ne biti bogat.

Ako stanemo i razmislimo, svi imamo sopstvene definicije uspeha. Autentične ili pozajmljene. I to ne da ih jednostavno imamo, nego su one jedan dinamičan sistem unutar naših razmišljanja o svetu, o sebi, o svojoj poziciji u tom svetu. Uspeh je, osim toga, i stvar perspektive. Pitajte majke šta je, za njih uspeh. Pitajte isto menadžere. Pitajte i gladne i bose na ulici. Nećete dobiti iste odgovore. Svi imamo lične definicije i, ma kako se one razlikovale od pojedinca do pojedinca, ni unutar psihičkog plana jedne osobe one nemaju uvek isti prioritet. Setite se da su one krenule od vožnje bicikla… pa su se, sa godinama, menjale, razvijale, neke su nam čak i drugi nametnuli, neke smo vremenom i izgubili…

Definicije uspeha se menjaju, isto kao što su nam nekada svi ushićeno tapšali kada se oslonimo na sopstvene noge, dok smo bili bebe. Što smo stariji, teže je dobiti takav aplauz. Još je teže iskreno ga i samom sebi uputiti, bez da vas na to tera petparački časopis koji obećava uspeh preko noći ili do zaključenja sledećeg broja.

Sada, kada smo u pitanje šta je uspeh uneli još dodatne konfuzije i zakomplikovali ga, da se vratimo na:

Šta je potrebno za uspeh?

“Verujte u sebe, mislite pozitivno i uspeh neće izostati”, česte su poruke koja popularna (pojednostavljena i često pogrešno interpretirana), a još češće kvazipsihologija (zloupotrebljena) nudi kao instant rešenja za sve probleme. I tačno je, uspeh skoro i neće izostati, ali ne zbog ničim izazvane vere u sebe, a još manje zbog moći pozitivnog mišljenja. Ti koji vam nude takva rešenja, obično zaboravljaju da navedu glavni sastojak u receptima za  uspeh (ili sreću). To je kao da vam nude recept za kolač bez šećera ili drugog izvora slatkoće. Vi tada uporno pokušavate da ga napravite, ali bez realnih rezultata. To nikad ne ispadne kolač, već neko drugo jelo. Možda je jestivo, ali kolač svakako nije. Dok osvestite da tu nešto važno fali, silno vreme je izgubljeno. U nekom srećnijem slučaju, možete se zadovoljiti onim što ste dobili, pomiriti se sa „sudbinom“ što će vam ponuditi doživljaj spokoja.

THINK2

Zašto je to pogrešno? Zato što, u stvari, niste ni pokušali da ostvarite svoje želje, snove, ciljeve, kako god. Da nešto, zaista, i RADITE, osim da POZITIVNO MISLITE. Dok ste živeli u ubeđenju da to radite, zapravo ste propuštali priliku da se ostvarite. Propuštali ste priliku jer ste više vremena potrošili na bodrenje sebe i traženje instant rešenja, nego na stvarni proces dolaženja do cilja. Nema ničeg lošeg u bodrenju sebe, ali pod uslovom da to činite da biste motivisali sebe za realni napor koji je nužno da učinite. Takođe nema ničeg lošeg u komplimentima koje upućujete sebi, ali jedino ako to činite kako biste se nagradili za uloženi trud. Sve ostalo preti da postane nerealni optimizam od kojeg možete imati više štete nego koristi. Verovanje u instant rešenje za uspeh proporcionalno je verovanju u isceliteljske moći fotografije Alana Čumaka.

Pozitivno, samo pozitivno

Važno je napomenuti da naučna psihologija poznaje oblast koja se naziva pozitivna psihologija. Ona se fokusira na značaj pozitivnih emocija u mentalnom zdravlju čoveka, za razliku od dominantnih paradigmi koje mentalnom zdravlju pristupaju pronalaženjem načina za redukovanje negativnih emocija. I dok se ova, naučna, pozitivna psihologija bavi ozbiljnim istraživanjima u afirmaciji pozitivnog afektiviteta, to baš nema puno veze sa onim što se u poslednje vreme masovno propagira kao “pozitivna psihologija” na društvenim mrežama, pa čak i u popularnoj psihološkoj literaturi.

Pozitivna psihologija kao naučna disciplina svakako ne propagira nerealni optimizam i iracionalno mišljenje kao doktrinu koja vodi u bilo šta konstruktivno. Fokusiranje na pozitivno bez uporišta u realnosti, štetno je kao i preterano fokusiranje na negativne aspekte života. Slično je i sa prenaduvanim samopouzdanjem, koje je štetno za mentalno zdravlje kao i preterano nisko samopouzdanje. Izgradnja samopouzdanja po svaku cenu, na kojoj se insistira u savremenim razvojnim i obrazovnim sistemima, po nekim autorima, donela je više štete nego koristi za savremene generacije mladih (takozvana “Ja-generacija”) koji neretko precenjuju sopstvene mogućnosti i potcenjuju potreban napor za postizanje nerealno postavljenih ambicija.

succ

(Samo)obmani da je za uspeh dovoljno (iako jeste neophodno) razmišljanje koje se temelji na pozitivnoj percepciji sopstvenih kapaciteta, veština, osobina i sposobnosti doprinosi i to kako drugi ljudi, koji su uspešni, govore o svom uspehu. To, nekako, uvek izgleda tako lagano, poletno, jednostavno.

Kada uspešni preduzetnik priča o tome kako je uspeo da od grupice entuzijasta u memljivom podrumu napravi ozbiljnu firmu koja zapošljava desetine ljudi i pomera granice inovativnosti, on će pričati o viziji, o misiji, o nadahnuću, o vrednostima, o istrajnosti. On neće spominjati neprospavane noći, prolivene suze i znoj, zanemarene druge aspekte života, probleme sa plućima od onog memljivog podruma odakle je krenuo… Taj deo se prećutkuje, on nekako prlja tu sjajnu i blistavu priču da se do uspeha (u ovom slučaju, poslovnog) može doći samo nadahnućem i vizijom. Onaj deo gde se radi, ne uspeva pa očajava, pa opet podiže i ko zna koliko puta ponovo ne uspeva, taj deo je nama, posmatračima, nevidljiv i nedostupan.

To nije zato što ljudi koji nam o svom uspehu govore žele da nam ga prećute, već zato što je i njihova percepcija tada i sada potpuno različita. Kada nešto postignemo, skloni smo da verujemo da nam je to bilo mnogo lakše nego što stvarno jeste. Kada smo na početku nekog puta, svesni smo da će nam biti teško. Kada idemo tim putem, teško nam je pa i ne razmišljamo mnogo o tome, već gledamo da se iščupamo, snađemo, nastavimo dalje. Tek kada uspemo, pa se osvrnemo, skloni smo da pomislimo: “Hej, pa ovo i nije bilo tako strašno. Uspeo sam!” Da, uspeo si. Ali bilo je teško, samo je tvoja percepcija potpuno drugačija. A i usput si porastao, naučio mnogo o svetu i sebi. Novom tebi možda nije teško, ali stari ti nije preživeo. Jer stari ti više ne postoji, sada je tu samo novi ti – upravo taj koji te je doveo tu gde jesi, unapređena verzija starog tebe.

success-really-looks-like

Mistično-magični recept za uspeh

Ma kakva bila vaša definicija uspeha, dobar stav stvarno jeste, na neki način, pola posla. Vera u sebe i sposobnost da ustanete kada vas okolnost, život, sreća tresnu u glavu po ko zna koji put, zaista jesu nešto što razlikuje one koji mogu uspeti od onih kojima je udobnije da sede, kukaju i proklinju zlu sudbinu. Neki bi rekli: razlikuju se oni koji robuju svojoj zadnjici od onih koji imaju nad njom vlast.

Upravo je reč o onome što zna svako ko je uspešan: uspeh je pitanje lične odgovornosti. Svako od nas je odgovoran za svoj uspeh, ma kakve okolnosti mu prethodile ili ga pratile. Na neke stvari ne možemo da utičemo, ali na to šta je za nas uspeh, kako ga doživljavamo i kako ćemo ga ostvariti, ali i šta ćemo onda sa tim uspehom, možemo. Niko to drugi neće učiniti za nas, a ako pritom delamo u skladu sa svojim vrednostima i onime do čega nam je istinski stalo, ne samo brojeći preostale korake do cilja, već uživajući na tom putu, rastući i istražujući svet i same sebe, onda je uspeh za nas na neki način zagarantovan, čak iako stvari ne ispadnu baš onako kako smo se nadali.

Autori: Stanislava Popov i Ina Poljak

Comments

comments

1 komentar

  1. Pingback: Psiholog – prvo čovek, pa psiholog – Nikola Mitić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *