Možemo li oprostiti sebi greške koje smo napravili?

Kategorija: Psihosaveti

Mogućnost da učim od drugih autora jedna mi je od omiljenih stvari koje sam stekla otkada se bavim pisanjem. Nedavno, ćaskala sam sa koleginicom čija je knjiga objavljena na proleće. „Nikad nisam mislila da ću biti takva,” priznala je bojažljivo, „ali svaki dan proveravam koliko se knjiga prodalo! To je kao bolest!”

Znajući o čemu priča, nasmejala sam se i priznala isto. Šaljivo sam dodala: „A kad mi se ne sviđa ono šta vidim, zaključim da sam čist promašaj.“

Ponekad smo toliko nesvesni svojih samoomalovažavajućih obrazaca, da ih uočimo tek onda kada ih saopštimo nekome. Onog trenutka kada sam sve ovo izgovorila, zapitala sam se: „Vau, da li ja to stvarno radim?”

Postupak u kojem sebe definišemo pomoću jedne situacije, jednog izbora, ili jednog ishoda, psiholozi nazivaju katastrofiranjem. Dešava se da sebe smatramo lošim autorom nakon samo jednog meseca u kojem broj prodatih knjiga opadne, užasnim prijateljem kada se posvađamo sa nekim bliskim, ili da ćemo zasigurno umreti sami kada dođe do bolnog raskida.

Verovatno ne moram da vam kažem koliko takav način razmišljanja može biti šetan za našu sreću, samopouzdanje i uspeh; u to budite sigurni, jer istraživanja to i potvrđuju. Ono što katastrofiranje čini još opasnijim jeste to što nam dođe prerušeno kao validna slika o sebi. U suprotnom, zašto bismo sebe toliko omalovažavali? Objektivno gledano, ako shvatimo koliko smo ovaj put bili loši, sledeći put ćemo biti bolji, zar ne?

Ne.

Jedno je kada objektivno i razumno procenjujemo sopstvene granice. Ali, katastrofiranje nije ni objektivno, ni razumno, pa ako želimo da budemo uspešni i zaista svesni sebe, moramo raditi na tome da katastrofiranje prevaziđemo. Verovali ili ne, to zapravo jeste moguće. A evo i kako!

Usmerenost na samoprihvatanje 

Kada katastrofiziramo, to najčešće znači da uviđamo ili mislimo da smo nešto mogli uraditi bolje ili drugačije. Iz tog razloga, katastrofiranje nije realno, niti je od pomoći dok sami sebe slepo ubeđujemo da je sve u najboljem redu („Sasvim je okej što sam jutros vrištala na svog muža! Ja sam car!”). Mnogo je više razumno i produktivno situaciju sagledavati realno, a ipak izaberemo da budemo nežni prema sebi.

Prihvatanje sebe ne postoji samo kao nešto što odlično zvuči u teoriji; ono nam zaista puno olakšava stvari. U jednom istraživanju, Kristin Nef i saradnici organizovali su lažan intervju za studente koji su navodno konkurisali za posao koji su izrazito želeli. Kada je intervjuer upitao studente koja je njihova najslabija tačka, oni studenti sa visokim nivoom samoprihvatanja bili su znatno manje nervozni i uznemireni posle toga. Da je bio u pitanju pravi intervju za posao, velika je verovatnoća da bi se isti ti studenti pokazali bolje.

Istraživanja su pokazala da postoji jedan jednostavan način pomoću kojeg možemo unaprediti samoprihvatanje, a to je da obratimo pažnju na unutrašnji monolog. Stoga, ubuduće, kada uhvatite sebe kako katastrofirate, obratite pažnju zašto kritikujete sebe („Uspeo sam da zaboravim da navijem alarm! Šta nije u redu sa mnom?! Zašto ne mogu da uradim ni najobičnije stvari kako treba?“) ili prihvatate sebe („Pogrešio sam – ali ja sam čovek, ljudi greše, i ovakve stvari se jednostavno dešavaju“). A postoji i jedno pitanje koje može biti od pomoći ukoliko ga postavite sebi: „Da li bih ovo što sam upravo rekao sebi, rekao i nekome koga volim i poštujem?“

Pronađite konstruktivniji ugao gledanja

Još jedno moćno oružje kojim se borimo protiv katastrofiranja jeste perspektiva. U jednom istraživanju, ispitivano je više od 100 parova u Čikagu. Tokom godinu dana, na svaka četiri meseca, ispitivana su njihova osećanja povodom zadovoljstva u braku, intimnosti, poverenja, strasti i ljubavi koju osećaju prema partneru. Tokom istraživanja, ispitanici su imali zadatak da pišu o konfliktima u svom braku. Kontrolna grupa je 21 minut pisala o konfliktima, dok je eksperimentalna grupa pisala o tome kako bi takozvana treća, neutralna osoba, koja želi dobro za sve posmatrala konflikt.

Menjanjući svoj ugao gledanja na konflikte u braku, učesnici su izašli iz začaranog kruga preteranog razmišljanja i uspešno uspeli da ih prevaziđu.

Ista stvar se dogodila sa mnom tokom tog razgovora sa mojom prijateljicom. Nakon što sam joj priznala svoj „neuspeh”, objasnila mi je: „Kada se to dogodi meni, nateram sebe da se prisetim da sam ja ista osoba koja sam bila i juče. Jedina stvar koja se razlikuje jeste broj.”

Tako jednostavno, a tako moćno gledište.

Kada smo razočarani u sebe zbog jednog neuspeha ili ograničenja, posmatranje sosptvenog objektivnog progresa tokom nedelja, meseci ili godina, pomaže nam da ne izgubimo nadu, sačuvamo energiju, i cenimo svoja postignuća.

Moja prijateljica mi je pomogla da shvatim da, čak iako mi se nekad ne čini tako, ja zapravo napredujem i polako postajem svesna sebe. Nisam još sasvim uspela, ali ne planiram uskoro da stanem. (Kada je bilo šta značajno i vredno postignuto preko noći?)

Na nekom višem nivou, ovo je podsetnik da je jednako važno biti svestan sebe, koliko i sebe prihvatiti. Ako se posvetimo tome da sebe sagledavamo jasno, a zanemarimo ono šta iz toga možemo da naučimo, jedino što ćemo postići jeste uspešnije samoomalovažavanje. Umesto toga, prisetimo se da smo svi mi samo ljudi, da nismo savršeni i da je sasvim u redu ukoliko pogrešimo. Tako nam se put kojim idemo neće činiti pogrešnim, a ujedno će zaista i postati mnogo lakši, jer ćemo sami sebi biti najverniji saveznik.

Autor: Taša Jurik

Izvor: Psychology Today

Prevod i adaptacija: Vanja Ostojić

Comments

comments

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.