Kako pobediti lenjost?

Svi imamo one lenje dane, kojih se sećamo sa žaljenjem. Danas sam na primer, poklonio 4 beznačajna sata životinjskom azilu, napisao samo dva poglavlja svoje knjige o prerenesansnim psihijatrijskim intervencijama i jedva završio popravku krova. Pojedinim danima se jednostavno ne mogu pokrenuti.

Ha! Voleo bih da sam toliko dinamičan, ali ja se često borim sa lenjošću i rasejanošću. Danas ću opisati savet protiv lenjosti koji je meni mnogo pomogao: MISLITE KRATKO. Ali prvo da vas uvedem u kontekst.

Mladić po imenu Majkl, obratio mi se za savet o tome kako da prestane da troši vreme na video igrice. Ponudio sam mu neke savete za rešavanje problema, koji podrazumevaju: traženje zamene poput šopinga, prejedanja ili bilo koje druge aktivnosti koja ispunjava čula, a prazni um.

Moja prijateljica Stefani mi je rekla da je savet bio koristan i dobar, ali da nisam rešio problem lenjih umova koji više vole da ništa ne rade. Napisala je:

“Tvoji saveti su o stvaranju discipline koja će zaustaviti igranje igrica, opijanje i jedenje krofni. Menjam svoje navike kako bih počela da radim nešto – na primer, postaram se da doručkujem svakog dana – što do sada nisam uspevala. Međutim ne postoji tačka napetosti koja će dovesti do istraživanja i iskoračenja ako je status kvo slatka, slatka lenjost.“

Ona je u pravu. Um koji ne želi da prestane (nazovimo ga kompulsivnim) ponaša se malo drugačije od uma koji ne želi da započne (nazovimo ga inertnim). Oba predstavljaju izbegavajuća ponašanja, ali jedna od najvećih razlika jeste u načinu na koji ona podnose sramotu. Kompulsivan um je previše zauzet okupiranjem čula da bi osetio sramotu na bilo koji direktan način. Sramota dolazi kasnije, nakon činjenica.

Sa druge strane, inertni um nas ostavlja da se nosimo sa znanjem da bi trebalo da radimo nešto konstruktivnije. Tako da se, istovremeno kad i nagon za usporavanjem, može javiti i stid. To je prilično direktan potez, zato što sramota može biti obeshrabrujuća, što može povećavati inerciju.

Izlaženje na kraj sa sopstvenim umom isto je kao izlaženje na kraj sa malim detetom. Ne zna uvek šta je najbolje, a naš posao je da ga saosećajno uhvatimo za ruku i izvedemo na pravi put. Vežbanjem, inercija se relativno lako prevazilazi – makar u poređenju sa ostalim mentalnim preprekama. Prema mom iskustvu, ključ je u prestanku rasprave sa umom.

Većina umova, kao i deca, ne posustaju tako lako. Kada kažete sebi: „Vreme je da krenem u teretanu“, vaš mozak će odgovoriti: „Ne hvala, dobro mi je tu gde jesam. Teretana je jako daleko, trebaće mi previše vremena i sve tamo je veoma teško. Da li ti zaista želiš da provedeš svoj dan podižući teške stvari?“

„I na kraju“, kaže vaš mozak, „trebalo bi da se stidiš sebe zato što lenčariš u krevetu.“

Lako je upasti u raspravu sa svojim umom, a ona nas može dovesti u neugodan položaj bizarne kombinacije lenjosti i sramote. Ponekad rasprava upali; ponekad ne i vi se osećate užasno. Ali postoji lakši način – lenji način: ne upuštajte se u raspravu.

Kada vas, na primer, misao odlaska u teretanu preplavi, pokušajte da preusmerite svoju pažnju na nešto čime više možete upravljati, i to je prvi mali korak koji vas vodi ka pravom putu. Možda ne možemo da zaustavimo lenje misli i porive, ali možemo kontrolisati da li ćemo se fokusirati na njih. 

Možete reći sebi: „Ne moram da idem u teretanu odmah, prvo treba da obujem cipele.“ Onda kada ste obuli cipele, sledeći zadatak je da odete u auto i tako dalje. Impuls će vrlo lako da preovlada ako usmerite telo da se kreće u pravom smeru. Ne brinite što vaše misli nisu u raspoloženju, stići će vas kasnije. I pre nego što ste svesni, vi vežbate u znoju.

Potrebno je vežbati, ali smatram da je ovo otkriće prilično efektno. Dok ste u procesu ignorisanja velikih slika i pravljenja malih koraka, od pomoći je ako usmerite svoju pažnju na nešto spoljašnje, kao na primer muziku. Takođe, veoma pomaže da preformulišete svoje ciljeve u želje („Želim da budem mršav„), a ne u ono što ne želite („želim da budem debeo„).

Kada vas lenjost uhvati u svoje kandže, MISLITE KRATKO.

Autor: Šon Smit

Izvor: Psychology Today

Prevod i adaptacija: Katarina Mladenović

Comments

comments