Da li biste izbrisali svoja (bolna) sećanja?

Kategorija: Psihonauka

vsbu

Naš superračunar na ramenima nema opciju Delete all, mada se naučnici širom sveta bore da pronađu lek za one najemotivnije među nama. Ono do čega su došli poslednjim otkrićem, objavljenim u žurnalu Nature Neuroscience, kaže da bi modifikovana elektrošok terapija mogla da pomogne da se otarasimo posebnih emocionalnih sećanja. Da li biste na to pristali?

Najveća katastrofa koja može da vam se dogodi pri remontu dotrajalog ali dobrodržećeg računara jeste da shvatite da je jednim potezom vaš inače odličan majstor, računajući da ste ga slušali kad vam je govorio šta će uraditi, obrisao sve. To DELETE ALL podrazumeva da u kompjuteru nije ostala nijedna godinama brižljivo prikupljana fascikla s podacima. Osim što mi je pridodao na prednovogodišnju nervozu od koje tradicionalno patim zbog gnušanja prema kolektivnom duhu praznika, naterao me je iz razloga ljubavi da se zapitam negde uoči 1. januara da li je moguće isto tako u životu jednim resetom obrisati neke ljude, ili bar sve loše emocije, sva ona ružna sećanja iz prethodne godine i zaista okrenuti list? Ili još dalje, obrisati ona sećanja koja nas muče bezvremeno?

Kažu da onaj ko nije patio u životu, nije ni živeo. I što više godina ostaje za vama, to je više šansi da ste doživeli jaku emocionalnu bol. Sve je lako kad si mlad, osim kad ti slome srce. Zbog ljubavi, naravno. Kad ne uspeš da upišeš Akademiju, kad ti neko umre prvi put, kad ostaneš bez kućnog ljubimca, kad ti komšija poseče retko drvce doneto i jedva presađeno iz Grčke, kad te najbolji prijatelj izda. Ili kad se dogode još ozbiljnije stvari, a dešavale su se ovde, takvo je tlo…

Svejedno šta vas boli, granica trpljenja je individualna. Nema instrumenta koji može da meri bol, nema kantara koji bi mogao da vam kaže da li je vaša tuga jača od moje ili komšijine, da li patite više vi ili dečko kad se posvađate zauvek. Ali, ta bol zbog ljubavi drži kraljevsku poziciju. To slomljeno srce učini vas takvim da nas iz svih magazina i još brojnijih knjiga za samopomoć podučavaju kako umeti patiti jer je i to umetnost, kroz koje korake morate da prođete dok tugujete zbog ljubavi. Kad se otvore neka nova vrata i nove šanse, reč zaborav dobija pravi smisao.

tumblr_lgzpucoEWg1qfyncko1_500

Ali, pre nego što vreme ili rad na sebi ili okolnosti učine svoje, u po jedinim situacijama potrebno vam je više od toga da znate da će nešto proći. Tada bi, pomislite, dobro došla funkcija Ctrl+At+Delete i klik na Yes. Bez razmišljanja biste dali sve samo da prestane da bude teško. Nije isto obrisati sećanje i obrisati emociju koja ga prati. Kad se setite najgoreg trenutka iz osnovne škole, možda mu se sad i smejete jer jeste smešan, ali tad, tad je to bio problem koji ne bi mogao da vam reši ni Deda Mraz lično. Tada vas je bolela duša, i niste znali da će vas tek zaboleti. Ali, sad ne biste menjali ništa na to sećanje, jer je samo vaše. Naš superračunar na ramenima nema opciju Delete all, mada se naučnici širom sveta bore da pronađu lek za one najemotivnije među nama. Ono do čega su došli poslednjim otkrićem, objavljenom u žurnalu Nature Neuroscience, kaže da bi modifikovana elektrošok terapija mogla da pomogne da se otarasimo posebnih emocionalnih sećanja. Zvuči nehumano, ali naučnici objašnjavaju da je u pitanju procedura kojom se manipuliše čovekovim sećanjem, intervencijom puštanja struje ubrzo nakon što ono bude prizvano. To bi možda, kažu, bio lek za depresiju, postraumatski stres ili zavisnosti, sva ona destruktivna sećanja i učinilo bi čuda u lečenju nekih mentalnih bolesti.

Iako za sada ispitivanja ne pokazuju da tretmani utiču na vrlo stara sećanja, niti je poznato kako bi uticalo na ona sasvim lična, naučnici kažu da im je cilj da izbrišu emociju, a ne samo sećanje. Nauka će sigurno odmaći od ovoga, možda promene i termin zbog gadne asocijacije, ali nije jasno da li će se ikad primeniti na širu populaciju od one koju nazivamo teški psihički bolesnici, na kojoj se sad vrše testiranja, i to na vrlo uglednim svetskim univerzitetima. Tu se upliće mnogo etičkih pitanja, pitanja posledica i svega onoga što takva jedna procedura nosi sobom, jer niko ne zna šta nastaje u našem umu kad dođe do uklanjanja onoga što čini deo nas.

Feeling_pain_II_by_h_irAko ostavimo ovaj jeziv termin elektrošok po strani, možda zaključimo da bismo i razumeli zbog čega bi neko s teškom traumom želeo da se ne seća više ničega, ili da se seća ali da ne oseća. Da li bismo onda imali jednako razumevanje za nečije sasvim obične razloge da započne život kao u filmu Ekvilibrijum, s modifikovanom vrstom seruma za blokadu emocija? Da li biste vi u trenutku očaja dali sve da vam neko isključi dugme za bol na određenu temu, pa makar se to zvalo i lobotomija?

Možda dok osećamo bol želimo zaborav što pre, ali ako sagledamo šire, zar upravo to što umemo da patimo ne razlikuje nas od onih koji se zbog nedostatka određenih emocija nazivaju psihopatama? Zar sva sećanja koja imamo ne čine da budemo jedinstveni, onakvi kakve nas je isklesao život? Ako ne bi bilo slomljenih srca, ili depresivnih duša, ko bi pisao sve one stihove? Ko bi napisao knjige? A ko bi plakao zbog „Foresta Gampa“ ili „Šindlerove liste“? Kako bismo znali da razlikujemo šta je prava ljubav, kad smo patili zbog ljubavi, a kad zbog povređenog ega?

Ako je ovo period kad ste rešili da okrenete novi list, zaboravite sve stare boljke, ne brinite, stručnjaci kažu da od malo tuge nećemo umreti.

Da su sva osećanja ljudska i da se mogu podneti, uverava nas psiholog Milica Jakšić. Iako raspoloženja mogu da utiču negativno na naše telesno zdravlje i na opadanje kvaliteta života, to i dalje ne znači da ćemo od njih umreti, kaže Milica.

„Emocije nas obaveštavaju da se dešavaju važne promene u svetu koji nas okružuje, one najčešće ne traju dugo i imaju svoj odjek – osećamo ih i u telu. Emocije mogu biti prijatne i neprijatne, a ne dobre i loše. One nas podstiču na akciju kako bismo se prilagodili novonastalim okolnostima. Njihova funkcija je prilagođavanje. Kad doživimo te važne promene u spoljašnjem i unutrašnjem svetu, mi ćemo ih procenjivati na određene načine, tako da su naše emocije posledica naših procena i uverenja. Ukoliko su procene krute, nelogične, nekorisne i nisu zasnovane na realnosti – uvodićemo sebe u nepotrebnu emocionalnu patnju. Dakle, kad ljudi kažu: „Ne mogu više“, oni sebe uvode u dodatnu emocionalnu patnju kojom mogu sebe da blokiraju. Smisao adaptivnih emocija (iako često bolnih) upravo je suprotan – motivišući, i poručuje nam: ‘Hajde, možeš ti to’“, ističe Milica Jakšić.

Kažu da su najstresnije stvari koje mogu da nam se dogode u životu smrt, razvod, selidba. Tada neki izgube glavu zbog emocija koje ih preplave. I tu nastaje razlika između onih koji umeju da ovladaju njima, i onih kojima ovladaju emocije. Psiholog Milica Jakšić kaže da ove situacije imaju zajednički imenitelj – gubitak.

loss480-blogSpan

„Svaki gubitak ima pripadajuću patnju. Naučnici su utvrdili da svi prolazimo kroz iste faze žalovanja, a vreme koje nam je za to potrebno je različito. Važno je da budemo strpljivi i da damo sebi vremena i prostora da osetimo sve što dan donosi. Patnja nam omogućava da se prilagodimo novonastaloj situaciji i pomaže nam da usmerimo snage ka pronalaženju novog načina življenja, bez tog odnosa. Svi ćemo se u nekom periodu susresti s emocionalnom patnjom. To je nužan deo života. Svi dišemo, svima kuca srce i svi nekad patimo. Ipak, koliko god naše emocije bile bolne, one ne upravljaju nama i našim ponašanjem. Mi upravljamo svojim ponašanjem. Dakle, razlikovaćemo se po tome šta radimo dok patimo. Da li ćemo isploviti u život i kad duvaju vetrovi ili ćemo čekati bolje vremenske prilike? Hoćemo li živeti naše živote i danas, iako smo nedavno izgubili odnos koji nam je bio veoma važan? Hoćemo li graditi bliskost s nekim drugim, iako strepimo da ćemo jednog dana i taj odnos izgubiti? Da bismo u tome uspeli, neophodno je da u svoj dan ponesemo svoju patnju. Ona će biti tu dok bude, a mi možemo da se bavimo onim što je za nas još važno. Možda ne važnije od onog što smo izgubili, ali ipak važno. Ovakvim pristupom se bavimo svojim životima onakvim kakvi su sada i nosimo se s teškoćama koje donosi današnji dan.“

Mi možemo birati da reagujemo na drugačije, korisnije načine za sebe i ljude koji nas okružuju, i tako da razvijemo dobre – samopomažuće i pomažuće navike, kaže naša sagovornica.

„Emocije same po sebi nisu loše, to je samo naš sud o njima jer ih ne želimo u svojoj koži. Na nama je izbor da li ćemo se upustiti u proces suđenja ili u proces življenja. Ukoliko odnos sa sobom i sopstvenim emocijama posmatramo kao borbu, sve su šanse da ćemo izgubiti, bilo bitku ili ceo rat. Strategija u kojoj naše emocije smatramo uljezima, pali naše alarme, na taj način poručujemo sebi – ratosiljaj se neprijatelja ili ga makar drži okovanog. Ovakav mehanizam nas dugoročno udaljava od smislenog i kvalitetnog života. Ukoliko držimo za gušu svoja osećanja, nećemo moći da ih pustimo da odu svojim putem i nećemo moći da prigrlimo dan koji je pred nama. A strategija koja je od pomoći jeste krenuti u svoj dan, sa svim onim što on nosi. Možda naš unutrašnji svet tom prilikom neće biti sunčan i vedar, ali je ipak moguće napraviti dan koji je vredan življenja.“

25468851

Ta ljubav zbog koje uživamo ili plačemo u životu ili dobroj pesmi ili filmu, o kojoj je sve već rečeno, isto tako može da bude iskustvo koje će nas naučiti ili namučiti.

„Ljudi često kažu: ‘Neću nikad više voleti’ zato što snažno pate. Ne postoje emocije koje su nepodnošljive, jer da postoje, ljudi bi masovno padali mrtvi – to bi bilo nešto kao epidemija slomljenog srca. Takva epidemija do sada nije utvrđena i u stvari je reč o našim pogrešnim procenama. Stvarnost je da mi snažno patimo jer smo izgubili nešto što nam je bilo vredno. Na nama je izbor – kako ćemo iskoristiti patnju koju doživljavamo danas. Da li ćemo dopustiti da naše iskustvo bude naš učitelj ili mučitelj? Ukoliko izaberemo prvo, možemo na ljubopitljiv način da zavirimo u tu patnju i ispitamo šta je to što je činilo taj odnos toliko posebnim. Istražujući svoju bol, možete saznati svašta o sebi, ali to uključuje spremnost da zasučete rukave i bacite se na posao. Posao koji pre svega zahteva doživljavanje neprijatnih emocija. Jer da biste iz njih učili, morate ih doživeti i saslušati. Upravo na taj način emocije postaju izvor lične mudrosti. I uz pomoć te mudrosti možemo danas i u budućnosti graditi odnose kakve vrednujemo“, zaključuje psiholog Milica Jakšić.

Piše: Zorica Klementina Marković
Izvor: Nedeljnik

Comments

comments

2 Komentara

  1. Trile kaže

    Malo pretenciozan tekst . Cilj nije brisanje sećanja (informacije) na ružan događaj niti same emocije, nego automomne reakcije iz amigdale koja izaziva probleme . Na primer , osoba je doživela traumatično iskustvo gde joj je poginula bliska osoba . Na određeni podsticaj iz sredine dolazi do asocijacije na tu epizodu i automatske reakcije autonomnog nervnog sistema . Zbog toga se javlja poriv svesti da taj događaj potisne što dovodi do daljih problema . Ideja sa brisanjem je da se prekine automatska reakcija koju izaziva sećanje na jedan događaj , a ne da se jednostavno data osoba “otupi” na taj događaj .

  2. gajagus kaže

    Postoji ogromna razlika u normalnim uslovima : Zelis li da zivis (svesnost i dalje prisutna u zivotu ) ,ili zelis li da patis (radi cilja postovanja principa obicaja moranja ili tako treba ili zbog sebe ) na svakom je kako ce da sebi nacini trenutno stanje svesti ,nekom prija bol,nekom prija sreca ,nekom prija zadovoljstvo ,sve je to trenutacni hir….koji se uve moze vratiti u normalu ….

    ali sta je s onima koji su zatupeli od bola ako cemo gledati na to vise nedeljni ,vise mesecni vise godisnji i vise decenijski sadrzaj vakuma koji se ustalio kao duh u licno postojanje ,pojelo sve dobro ostala gnev i unutrasnja prica i nehrabrost naciniti to lose delo (razbiti polomiti povrediti da bi se krug zatvorio i da bi pojedinac nekako isplivao zbog nemoci izboriti se protiv autoriteta koji guraju u ponor :Politika nesloga situacija nemoc itd ) ali nazalost sve ostane u pojedincu kao jedna alternativa mogucnosti i novi negativni naboj selfdestrukcije …tezak je zivot takvog bica koji ne postoji …siguran sam da bi takav i u trafostanicu skocio samo da bi izvukao tog zlog duha iz sebe ,ali i dalje postoji ono ,,koje hrani daje parce hleba tom crnom unutrasnjem bicu a zove se kora hleba nade bice bolje ….

    sto se tice neke alternativne medicine mozda to i mocno zvuci opet stuja je sok za telo i budi kompletan adrenalin postojanosti pali se adrenalin odbrane ,bude se sve uspavane iskre pojedinca i daje se moc izbora hoces li to lose ili hoces li sebe …ali mislim da ima alternativno resenje koje je bezbolno ali bolno po pojedinca jer ce istresti svu nesrecu iz sebe u jednom dahu a to je ispustanje propustanje izbacivanje problema iz sebe kroz unutrasnjost kroz srce i kroz dusu kroz jek odjek i suze bola …regresivna hipnoza je jedini lek zato ono sto je u nama niko ne moze izvuci ako mi to sami prvo ne izvucemo ne samo kroz price vec i kroz emocije dozivljenog naboja i sve do zadnjeg trzaja izceznuca mracnog stanja …izbor je na vama sta cete sa sobom

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *