Nije znanje znanje znati, već je znanje znanje pokazati

Kategorija: Psihosaveti

trema javni nastup

Da li ste nekada bili u situaciji da vam se veže jezik kada odgovarate za ocenu ili da vam se glava odjednom učini prazna kao da je sve ono što ste prethodno učili isparilo na putu do škole ili fakulteta? Možda ste imali doživljaj da je znanje u vašoj glavi zaključano sa sto katanaca, a vi ne možete da pronađete nijedan ključ, iako znate da je vaše znanje tu, samo je nedostupno?

Ovo je jedan od vrlo čestih problema sa kojima se školski psiholozi i pedagozi sreću u svojoj praksi, a nije redak ni u studentskoj populaciji. Napominjemo da ovde ne govorimo o učenicima i studentima koji imaju tremu pred odgovaranje jer znaju da nisu (dovoljno) učili. Njima preporučujemo da prosto sednu i uče. Ovde govorimo o učenicima i studentima koji zaista uče, ali podbacuju na ispitima i testovima usled, kako kažu, prevelike treme.

Doživljaj blokiranosti u ispitnim ili testovnim okolnostima za neke od njih može biti toliko mučan i zastrašujući da se nekad odlučuju i za prekid školovanja ili promenu profesionalnog usmerenja koje je ispod njihovih ambicija i mogućnosti. Opisana pojava poznata je u psihološkom savetodavnom i terapijskom radu kao ispitna anksioznost. Najčešće predstavlja produkt više različitih zahteva koje osoba sebi postavlja, ili nerealističkih uverenja kojih se pridržava.

Na primer, ispitna anksioznost može biti posledica previsokih očekivanja. To, sa jedne strane, može biti perfekcionizam i nepristajanje na manje od savršenog. Ove osobe često dugo oklevaju da izađu na ispite, ili odustaju od istih usled svoje nesavršenosti. Njima je važno argumentovano objasniti da su njihovi ciljevi nedostižni i da ih „nesavršeni” rezultati ne obezvređuju kao ljude. Dobro je težiti što boljem, ali nije dobro sebi zabraniti pravo na pogrešivost.

Nisu samo perfekcionisti ti koji sebi postavljaju prestoge zahteve. Učenik ili student može pred testiranje ili ispit da razmišlja na sledeći način: „Ne smem pasti” ili „Ne smem dobiti lošu ocenu”. Ovo isto može se pojaviti i u formi zahteva: „Moram položiti” ili „Moram dobiti dobru ocenu”. Ovi učenici/studenti obično misle i to da su ovo misli koje im pomažu i koje ih motivišu.

Međutim, najčešće se ispostavlja da im ovakvo razmišljanje zapravo više šteti nego koristi, jer se misli tu ne završavaju. Ako biste ih pitali zašto moraju ili ne smeju, posledice koje predviđaju su najčešće nerealne i predimenzionirane. To bi se, otprilike, verbalizovalo ovako: „…Jer ako padnem, dobijem lošu ocenu i slično, onda sam glup, nesposoban, luzer…” (samoobezvređivanje), ili „…Ako ne položim ili ne dobijem dobru ocenu to je užasno, neću izdržati, neću podneti…” (užasavanje, katastrofiziranje).

panika

U psihološkom smislu, ljudi sa ovakvim uverenjima zapravo strepe od neverovatnih posledica sopstvenog neuspeha. Njima je potrebno argumentovano objasniti da je najgore što može da se desi zapravo prolazna neprijatnost i da bi uz takvo posmatranje stvari ulazili u situaciju ispita sa mnogo manje tenzije, pa bi i učinak bio bolji. Takođe, neophodno je osporiti pogrešno uverenje da oni vrede onoliko koliko uspeha u školi ili na fakultetu postižu (u vidu ocena). To bi značilo ja=ocene, a to naprosto ne biva. Mi smo mnogo više od naših školskih ili studentskih postignuća. Niko nije samo učenik ili samo student, iako roditelji često govore „Tvoje je samo da učiš”.

Napominjemo da alternative nisu „Baš me briga” ili „Sve mi je jedno”. Ovakvi stavovi svakako ne doprinose uspehu i to nije cilj psihološkog savetovanja. Cilj jeste da se se stekne uvid u nefunkcionalnost i štetnost nerealističkih, a zatim da se na njihovo mesto uspostave realistička uverenja (dakle, ono što stvarno jeste). Na primer: ”Veoma mi je stalo da ostvarim što bolji uspeh na testu ili da položim ispit, ali ako ne bude tako – preživeću”. Naravno, svako osmišljava svoju realističku alternativu u skladu sa svojim inicijalnim uverenjima i specifičnim problemom.  Da bi zaista u nju  poveravali i srcem i glavom, potrebno je da se novo uverenje vežba u svakodnevnom životu. To znači preuzeti rizik i upustiti se u polaganje ispita ili odgovaranje, testirajući ispravnost novog uverenja ili stava koji gradimo. Olakšanje koje osećamo kada se uverimo u ispravnost novog, realističkog uverenja je najveća nagrada koja će učvrstiti ovu željenu promenu!

Uzrok ispitne anksioznosti takođe može biti jedna od varijacija evaluacione (socijalne) anksioznosti, preciznije straha od javnog nastupa. Ovo se najviše odnosi na one situacije u kojima gradivo treba izlagati usmeno pred razredom ili grupom studenata, kada treba nešto glasno pročitati, prezentovati i slično. Ono čega se ovi ljudi (previše) plaše jeste negativno vrednovanje od strane drugih ljudi (šta ako mi se smeju, ako se izblamiram, ako pomisle nešto što ja ne želim da misle…). Stalna odbrana od potencijalnog negativnog vrednovanja od strane drugih vodi u izbegavanje usmenih izlaganja. Međutim, suviše dugo izbegavanje ovakvih aktivnosti može učeniku ili studentu stvoriti novi problem, a to je nisko postignuće iz datog predmeta, nepoložen ispit, ostavljanje pogrešnog utiska o sebi kao o osobi koja izbegava obaveze i tako dalje. Obično shvate da imaju problem tek kada se ovi novi, sekundarni problemi pojave.

Učenici i studenti koji izbegavaju usmena izlaganja obično izjavljuju da to čine usled intenzivne treme sa kojom ne znaju kako da izađu na kraj. Kada i pokušaju da prevaziđu ovaj problem, oni obično očekuju (i priželjkuju) da pred usmeno izlaganje ne bi trebalo da osećaju bilo kakvu uznemirenost. Jedna od prvih stvari koju bi valjalo da shvate jeste to da je potpuna ravnodušnost u situacijama procenjivanja gotovo nemoguća. Jedna optimalna doza treme je čak veoma poželjna, jer ona motiviše osobu da se bolje pripremi i vodi računa o kvalitetu svog izlaganja. Ono što je nepoželjno je parališuća, odnosno blokirajuća trema. Ovaj doživljaj je toliko intenzivan da obično i proizvodi neuspeh, što studentu/učeniku onda predstavlja dokaz o sopstvenoj nesposobnosti da izađe sa tremom na kraj. To dalje vodi u izbegavanje usmenih izlaganja, a izbegavanje onda vodi u stvarni nedostatak veština usmenog izlaganja, odnosno javnog nastupa.

misli

Ove začarane vagone je stoga najbolje otkačiti od lokomotive, odnosno od bazičnog nerealističkog uverenja koji stoji u osnovi parališuće treme. To uverenje je najčešće varijacija na temu „Ne smem ostaviti nepovoljan utisak”. Takvo uverenje svakako proizvodi određenu dozu uznemirenosti, ali ukoliko se osoba fokusira još i na telesne senzacije i misli o potencijalnom neuspehu, i ako je prokupirana time da drugi ne primete spoljašnje simtome treme (drhtanje, crvenilo) neuspeh je gotovo zagarantovan. To je i logično, s obzirom da je pažnja više usmerena na sakrivanje treme, nego na sam zadatak. Zato je važno na prvom mestu odustati od toga da drugi ljudi ne smeju da primete tremu, jer će je verovatno svakako primetiti, a i realno nema ničeg lošeg u tome da se pokaže trema. Kad drugi ljudi primete da neko ima tremu, to češće izaziva empatiju nego podsmeh. A ako pak izazove i podsmeh, to više govori o slušaocu nego o onom koji izlaže, a nije ni to smrtonosno. Neprijatno jeste, nepodnošljivo nije.

Nesakrivanje treme omogućava osobi da se fokusira na izvođenje zadatka, tako da je i mogućnost uspešnog ishoda veća. Ono što takođe valja izbegavati jeste opterećenost tuđim izrazima lica i reakcijama za vreme izlaganja. Osobe koje imaju veliki strah od usmenog izlaganja obično prate svaki mig slušalaca i dodatno se uznemire ako primete njihove „neodgovarajuće” izraze lica (koji često nemaju baš nikakave veze sa izlaganjem, ali ako i imaju ni to nije katastrofa). I to sabotira uspešnost izlaganja, jer je pažnja na pogrešnom mestu. Ukoliko ne vodite dijalog sa publikom, već je vaš zadatak da koncentrisano izlažete neko gradivo, kao i da fokusirano odgovarate na postavljena pitanja, onda je pažnji mesto prevashodno na zadatku. Sve drugo neka bude zamućena pozadina na fotografiji.

Dalje, prevelika trema može biti proizvod želje da se se slušalac fascinira po svaku cenu. S obzirom da „fantastičan” ishod ne zavisi samo od osobe koja usmeno izlaže, već i od ukusa i kriterijuma samog slušaoca, takav se ishod ne može nikada do kraja iskontrolisati. Nema ničeg pogrešnog u želji da se ostavi što bolji utisak, ali nije korisno da to bude imperativ koji mora biti ostvaren po svaku cenu. To nije korisno, pre svega zbog pritiska i nivoa uznemirenosti sa kojim započinjemo usmeno izlaganje, a onda i zbog toga što nije moguće uvek biti jednako „fascinantan”, te zato takav zahtev prema sebi nije realističan niti koristan.

Da sumiramo i dodamo još ponešto:  Posledice koje mislite da će uslediti ukoliko se zbunite tokom usmenog izlaganja, testa, odgovaranja, obično su nerealističke i preuveličane. Takođe, odustanite od zahteva za savršenim odgovorom ili od zahteva da bilo koga oduševljavate svojim odgovorom. Jedino što treba da vas vodi jeste da pokažete ono što ste naučili, a to ćete na najbolji način učiniti ako oslobodite sebe gore navedenih psiholoških pritisaka.

woman-public-speaking

Fokusirajte se na zadatak, ne na to šta drugi misle. Ne tumačite izraze lica onih koji vas slušaju, već usmerite svoju pažnju na ono što govorite. Šta god da misle, važno je jedino da vi svoj zadatak obavite. Kada su pismeni testovi u pitanju, fokusirajte se na zadatak, a ne na ishod. Zamislite da ste kod kuće, ili u čitaonici, na mestu na kom inače učite i odglumite sebe kako vežbate  zadatke. Sa druge strane, kada vežbate kod kuće zamišljate da ste na ispitu ili kontrolnom zadatku. Tako će situacija samog ispita ili kontrolnog zadatka biti manje strašna.

Vodite računa o svom unutrašnjem govoru. Ukoliko sebi govorite „Gotovo je, pašću” ili „Ja ovo ne mogu, nema šanse”, velika je verovatnoća da odustanete ili da stvarno ne uspete jer se dodatno obeshrabrujete. Zato je mnogo bolje podsećati sebe na to da ste učili i da nema razloga da to i ne pokažate. Takođe, ne zabranjujte sebi pravo na grešku. Ukoliko pogrešite to nije dokaz vaše menje vrednosti, gluposti, nesposobnosti, već samo pogrešivosti i/ili dekoncentrisanosti. Svi su pogrešivi, to ne zaboravite. Svi, pa i vaši profesori ili drugi autoriteti imaju fiziološke potrebe (vrše nuždu 🙂 ), nekada plaču i sasvim sigurno greše. Kada ih zamislite kao ljudska bića, a to je ono što oni jesu, i  oni će vam se činiti manje strašnim.

Izbegavajte kolege koji pred ispit ili pred odgovaranje nervozno ponavljaju gradivo i pretresaju moguća pitanja. Na taj način ćete se samo uznemiriti ako shvatite da ne znate sve odgovore ili da vaši odgovori nisu isti kao njihovi, a i njihova nervoza može vas uspaničiti još više. Ispit je samo ispit, a test je samo test i nije pitanje života ili smrti, iako ako ga sebi često tako predstavljate. Pročitajte naš tekst o relaksirajućim vežbama disanja, gde možete naći korisne stvari koje vam mogu pomoći da uznemirenost svedete na manju meru.

I konačno, najgore što može da se desi je rezultat koji vas ne zadovoljava, ali to je samo neprijatno, ne i nepodnošljivo. Prihvatite tu neprijatnost, to je normalna ljudska reakcija na frustraciju.

To je samo emocija, preživećete.

Autor: Dr Stanislava Popov

Comments

comments

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *