Neki ljudi veruju… pa, recimo, u svašta. Ne bi bilo baš lepo navoditi u šta se sve veruje, jer je ovo vrlo klizav teren na kom se po pravilu pobude mnoge emocije. Ipak, činjenica je da imamo sklonost da emocijama damo prevlast nad razumom, a tada smo spremni da verujemo u neobične stvari i da ih ne preispitujemo. Zašto je to tako? Odakle uopšte stižu informacije na kojima se ta verovanja zasnivaju? Hajde da probamo da odgovorimo na ta pitanja!
Odakle dolaze netačne informacije
1. Glasine i mašta
Ako biste otvorili ijedne “žute” novine, ubrzo bi vam postalo jasno da ljudi vole senzacionalne priče. Prosto, takve priče u nama bude različite emocije – od onih pozitivnih kao što je radost ili ponos, pa sve do neprijatnih emocija kao što su gađenje ili ljutnja. Ali – emocionalna reakcija je tu.
Priče ispričane bez previše senzacionalizma, odnosno neutralnim tonom, verovatno su tačnije, ali isto tako i dosadnije jer ne bude u nama emocije; stoga nam one ne privlače ili ne zadržavaju pažnju.
Ono što je još čudnije, ustanovljeno je da ljudi veruju čak i u priče koje su pročitali u romanima, a koje su u potpunosti plod nečije mašte. Ovo važi čak i u slučajevima kada:
- ✔ je napisano očigledno izmišljeno
- ✔ kada im je rečeno da izmišljena priča sadrži neke netačne informacije
- ✔ kada su realne činjenice relativno poznate
Deo objašnjenja sasvim sigurno leži u mehanizmima odbrane, koji deluju manje snažno onda kada čitamo nešto iz popularnih izvora zabave.
2. Političari
Svi smo verovatno već prilično svesni činjenice da su političari u stanju da kažu bilo šta, samo kako bi osvojili glasove svojih birača, ali da li smo u stanju da razdvojimo laž od istine onda kada ih čujemo?
Istraživanja su pokazala da baš i nismo. Zapravo, čini se da smo skloni da poverujemo u laži i problematična obećanja čak i onda kada znamo da ona nisu tačna.
3. Mediji
Najzastupljeniji izvor netačnih ili polutačnih informacija upravo su mediji. Zbog maksimalnog uprošćavanja informacija kako bi bile dostupne što većem broju primalaca i potrebe da se po svaku cenu privuče pažnja, mediji predstavljaju jedan od najzagađenijih izvora tačnih i pouzdanih informacija.
A tu je i pitanje ravnoteže. Na primer, ukoliko se 95% naučnika koji se bave klimatskim promenama složi da se Zemlja zagreva usled efekta staklene bašte, to nećemo saznati iz medija, jer će se u njima obično i informacije koje potiču od onih koji se ne slažu sa time (dakle, 5% naučnika). Naravno, svrha nije potpunije obaveštavanje o problemu, već način da se mišljenja naučnika javno sukobe, a ljudima je svakako zabavnije da gledaju kako se naučnici prepiru ili čak svađaju.
4. Internet
O internetu se danas može reći mnogo toga, ali ono što je u ovom kontekstu ključno jeste to da je on pravo obilje netačnih informacija. Jedno istraživanje pokazalo je da od 50 sajtova koji izađu kao rezultat pretrage za dijete, samo tri od njih sadrže relevantne i tačne podatke o dijetama. Da ne pričamo o forumima, blogovima i ostalim onlajn mestima gde ljudi iznose svoja lična mišljenja i iskustva, ali često upravo takve informacija budu smatrane kao tačne, iako jeste reč o mišljenju ili iskustvu jedne osobe.
Skoni smo da tragamo za onim informacijama koje će potvrditi naše već ustanovljeno mišljenje o nečemu. A sada je to lakše, jer su nam informacije na dohvat ruke. Ono što je upitno je tačnost tih informacija, a ljudi će lakše pronaći svoje istomišljenike i podržati svoj stav, nego što će tražiti suprotna stanovišta i preispitivati svoj stav.
Zašto verujemo u čudne stvari?
Prilično je jasno da netačne informacije kruže svuda oko nas. Ali, ako znamo za njihove izvore, kako onda i dalje verujemo u njih?
Mehanizam na koji neko neistinito uverenje nastaje i sam je za sebe čudan. Njegova osnovna odlika je neproveravanje tačnosti informacija na kojima se zasniva, a većina opstaje upotrebom sledećih mentalnih prečica:
▣ Da li se čini ispravnim? Drugim rečima – da li se nova informacija uklapa ili je u kontradikciji sa onime u šta već verujemo? Lakše ćemo prihvatiti čak i informacije koje nam se čine neverovatnim, ako nam potvrđuju neki naš stav ili postojeće uverenje.
▣ Da li ima smisla? U stvari koje možemo da razumemo lakše nam je da poverujemo. Naš um je sklon da odbacuje ono što mu je strano, nepoznato i komplikovano, tako da nam je lakše da takve informacije prosto previdimo ili ignorišemo nego da se njima pozabavimo i preispitamo ih.
▣ Da li je izvor pouzdan? Skloni smo da nekritički prihvatamo stav od onih koje smatramo autoritetima, samim tim ćemo im lakše i poverovati. Na primer, lekari mogu da naprave pravu pometnju u javnosti ako daju neki pogrešan savet jer oni si figure u koje bi trebalo da imamo poverenja.
▣ Ko još veruje u to? Moć konformiranja vrlo je poznata u proučavanju ljudskog ponašanja. Ako se većina slaže sa nečim, sva je prilika da ćemo se složiti sa tom većinom, posebno ako su u pitanju ljudi do kojih nam je stalo, pa čak i onda kada ne mislimo da su u pravu. Isto tako, skloni smo da verujemo da se drugi ljudi slažu sa našim mišljenjem, čak i kad realnost pokazuje drugačije, što je poznato kao efekat lažnog konsenzusa.
Ipak, nijedna od ovih “prečica” ne objašnjavaju zašto ljudi nastavljaju da veruju u neobične i netačne stvari čak i nakon što se uvere da one nisu istinite. Pokazalo se da, čak i kada je laž ili pogrešna informacija raskrinkana, a oni koji su u nju bili umešani priznali da je u pitanju obmana, netačna informacija se ne iskorenjuje tako lako.
Postoji mnoštvo razloga koji mogu voditi do ove pojave, ali jedna je zasnovana na tome kako radi naše pamćenje. Tako je poznato da nam je lakše da se prisetimo celine, nego detalja, ma koliko ti detalji bili ključni za poimanje celine. Ovo je posebno zgodno kada treba nešto da naučimo; na primer, ako znamo da je kuvano meso lakše za varenje, lako možemo generalizovati to uverenje na drugu hranu, te misliti da je sve što kuvamo najjestivije.
Problematična strana ovakvog mehanizma jeste u tome što nam je lakše da zapamtimo suštinu neke netačne informacije, ali da zaboravimo da smo je čuli od potpuno nepouzdanog izvora.
Kako se sa time izboriti?
Kada se ovako postave stvari, čini se da je netačne informacije prilično teško suzbiti. Zapravo, i jeste, a evo šta Stiven Levandovski i njegovi saradnici (2012) koji su se bavili ovom temom misle da bismo trebali da radimo kada se suočimo da potencijalno netačnim uverenjem:
1. Više od istine
Promeniti nečije mišljenje nije nimalo lako, pa čak i kada menjamo svoja sopstvena. Kako bismo bili dovoljno ubedljivi, potrebno je da nam je jasno i zašto se nešto dogodilo, a ne samo zašto je informacija netačna. Idealno bi bilo kada bismo mogli da shvatimo i razumemo zašto je uopšte ta laž nastala, šta ju je pokrenulo i čime je motivisana.
2. Kratko i slatko
Možda u izvesnoj suprotnosti sa prethodnim, ali ne bez razloga – previše objašnjavanja, pisanja, pričanja i zamršenosti najčešće proizvodi kontraefekat. Zato je informacije najbolje prezentovati sažeto i koncizno. U suprotnom će biti zamarajuće, a poznato je da naš mozak baš i ne žudi za takvom vrstom zamora.
3. Ne ponavljati mit
Hiljadu puta ponovljena laž postaje istina – sasvim sigurno ste čuli za ovu parolu. U borbi za istinu, treba raditi baš suprotno! Ponavljanjem neistine ili mita, on se zapravo može učvršćivati u pamćenju, što proizvodi efekat suprotan onome koji želimo da postignemo.
4. Upozorenje
Nekada se, ipak, mit ili netačna informacija moraju izgovoriti. Najbolje je u tom slučaju poslati upozorenje da je ono o čemu pričamo neistina, kako bi se razlikovalo od onoga što ćemo govoriti pre ili posle.
5. Insistiranje na činjenicama
Nakon pominjanja mita sledi ponavljanje činjenica. Svako ponavljanje vodi većoj verovatnoći zapamćivanja, baš kao što je to slučaj i sa lažima.
6. Napad na izvor
Šta je izvor dezinformacija? Kako su došli do tih podataka? Ohrabrivanje na izvesnu dozu skepticizma i ogromnu dozu kritičke misli neophodno je u ovoj misiji. Izazov u ovoj situaciji je pomenuta sklonost da skladištimo informacije koje se slažu sa već postojećim. Zato je važno krenuti “od glave”.
7. Afirmisanje pogleda na svet
Ukoliko želite nekome da dokažete da njegovo uverenje počiva na neistini, potrebno je staviti mu do znanja da i dalje uvažavate njegov pogled na svet, te da netačna uverenja ne čine kompletno viđenje sveta netačnim. Ovo je posebno dobar mehanizam ukoliko delite neke zajedničke stavove: pozivanjem na njih, ostaćete u okvirima dobronamernosti i uvažavanja te osobe.
U pokazivanju nekome da nije u pravu (ili, na kraju krajeva, samima sebi) nije nimalo jednostavno, odnosno zahteva izvrsno balansiranje. Dovoljno je izneti činjenice koje imate, ali potrebno je ne ići predaleko u tom nastojanju.
8. Afirmsanje identiteta
Još jedan odličan način za izbegavanje prirodnog otpora ka onome što nam je strano ili neugodno jeste ukazivanje na identitet. Baš kao i prethodna stavka, ovime osobi sa kojom razgovaramo stavljamo do znanja da je uvažavamo u celosti i da nam je stalo do toga šta ona misli. Sprovedene studije su pokazale da ovo pomaže ljudima u borbi sa nedoslednostima koje nastaju između njihovih uverenja i novih informacija koje su u konfliktu sa tim uverenjima.
★ ★ ★
Sve navedene tehnike opsežno se koriste od strane onih koja netačna uverenja plasiraju, zbog čega je izuzetno važno da ih i sami poznajemo. Kao što bi Levandovski sa svojim saradnicima zaključio:
“Ispravljanje dezinformacija kognitivno je teško razlikovati od poziva na izmenu postojećih, tačnih uverenja. Zato je važno da i “obični” ljudi razumeju efekte dezinformacija… Široko rasprostranjena svesnost o tome da ljudi mogu “bacati blato” zato što se ono lepi… doprineće bolje informisanoj populaciji.”
Referenca:
Levandovsky, S. (2012). Misinformation and Its Correction: Continued Influence and Successful Debiasing. Psychological Science in the Public Interest, December 2012, vol. 13, no. 3, p106-131
Izvor: PsyBlog
Prevod i adaptacija: Ina Poljak
