Zašto smo na internetu slobodniji nego u realnosti?

Kategorija: Psihovesti

“Internet postaje gradski trg za globalno selo sutrašnjice”
Bil Gejts

Internet se toliko odomaćio u svakodnevnom životu ogromnog broja ljudi (a vi ste, ako već ovo čitate, među njima), do te mere da putem njega možemo da radimo stvari koje su nam sve do relativno nedavno bile nezamislive: možemo da plaćamo račune, pohađamo onlajn kurseve, zarađujemo novac, učestvujemo u video konferencijama sa ljudima na različitim delovima planete i još mnogo toga. Ipak, oblast na koju internet ima najviše uticaja jeste komunikacija – bilo sa poznatim nam ljudima putem društvenih mreža, ali i sa nepoznatima na forumima, sobama za četovanje i raznim drugim virtuelnim mestima.

Psiholozi su uočili da se ljudi na internetu često ponašaju mnogo slobodnije nego u komunikaciji uživo. Fenomen slobodnijeg ponašanja u virtuelnoj u odnosu na “pravu” realnost, poznat kao efekat onlajn dezinhibicije, u današnje vreme jedan je od razloga zašto ljudi gube svoje poslove, raskidaju veze i upadaju u konflikte, iako razmera ovog efekta verovatno još uvek nismo do kraja svesni. Činjenica koju brojni korisnici interneta previđaju je da u današnje vreme možemo biti i krivično gonjeni zbog ponašanja na internetu, a o uticaju koje naše onlajn ponašanje može imati na društveni život da i ne govorimo.

Prvi zabeleženi slučaj da je neko izgubio posao zbog indiskretnog ponašanja na internetu zabeležen je 2002. godine. Reč je o Heder Armstrong, koja je na svom blogu ismevala svoje kolege i zbog toga je, kako tvrdi, dobila otkaz. Ipak, danas je mnogo brži način da vas primete – upotreba Facebook-a i Twitter-a. Poznat je slučaj koji se desio relativno nedavno – devojka je na svom Facebook profilu olakšala dušu ogovarajući svog šefa, a pritom je zaboravila da istog tog šefa ima u svojoj listi prijatelja.

Proverite svoja podešavanja privatnosti čak i ako šefa nemate među prijateljima

Ova dva primera odlično ilustruju ono što psiholozi zovu efektom onlajn dezinhibicije. U njegovoj osnovi je ideja da se ljudi na internetu osećaju manje sputanim društvenim konvencijama. Kada ulazite na Facebook, nikome ne morate da kažete: “Dobar dan.” U poređenju sa interakcijama “licem u lice”, ipak, na internetu možemo da kažemo i uradimo ono što želimo, a kao rezultat često se desi da kažemo baš nešto što ne treba.

Psiholog Džon Suler bavi se proučavanjem sajberpsihologije, a na osnovu svojih istraživanja pronašao je šest karakteristika interneta koje čine radikalnu promenu u ponašanju njegovih korisnika u odnosu na komunikaciju uživo (Suler, 2006):

1. Anonimnost

Na internetu, kada nismo potpisani svojim imenom i prezimenom, možemo da se ponašamo kako nam je volja. Odvojenost od našeg zvaničnog identiteta može učiniti da osećamo slobodu da budemo ko ili šta god želimo. Skloni smo da se do te mere identifikujemo sa svojim onlajn alter-egom, da mu pridajemo previše značaja i vremenom počnemo da ga vidimo kao svoj paralelni identitet, iza koga možemo biti sve što nismo u “pravom”.

Ironično je da je anonimnost često samo iluzija – da ljudi na forumima i čet sobama koji imaju paralelni identitet provode toliko svog vremena da se vremenom “opuste”, odnosno dozvole da njihov virtuelni identitet biva “ugrožen” realnim. Jednom rečju, ono što je dominantno u našoj ličnosti i u onlajn komunikaciji na kraju uvek “ispliva”, jer kako god želeli da se predstavimo, i na internetu smo ista osoba kao i u realnosti. Maske imaju svoj rok trajanja.

Problem nastaje kada se efekat onlajn dezinhibicije proširi i na manje “bezbedna” mesta, kao što su društvene mreže, u kojima se predstavljamo imenom i prezimenom. Tako dolazi do slučajeva da gubimo iz vida dostupnost i broj ljudi kojima su informacije koje objavljujemo dostupne. Lako je zaboraviti i činjenicu da ne morate biti ekspert za špijunažu kako biste nečije ime ukucali u Google i o njemu saznali stvari o kojima on ne sluti da je moguće tako lako ih pronaći.

2. Nevidljivost

Putem interneta ne vidimo svoje sagovornike uživo, niti oni vide nas (u klasičnoj onlajn komunikaciji). Na taj način ne moramo da brinemo kako izgledamo i kakve neverbalne signale šaljemo svom sagovorniku. Ovakve stvari teže je kontrolisati u komunikaciji uživo. Na primer, potpuno je drugačiji doživljaj kada svom prijatelju na Facebook-u napišete da ste imali loš dan u odnosu na to kada mu isto ispričate, a on uoči vaše raspoloženje kroz ton, gestikulaciju, boju glasa i ostale neverbalne i paraverbalne signale.

Na ovaj način može nam biti lakše da iznesemo neke svoje probleme koje možda nemamo hrabrosti da spomenemo u komunikaciji uživo. Ovu prednost koriste mnogobrojne onlajn grupe podrške koje svojim članovima obezbeđuju sigurno mesto za razgovor o najdubljim strahovima i nadama. Ovo je jedan od potencijalno pozitivnih aspekata efekata onlajn dezinhibicije, dok god su identiteti i privatnost učesnika zaštićeni.

Koliko ste puta u ulazu u neku salu gde se odvija predavanje, tribina ili diskusija videli natpis da je psovanje i vređanje učesnika zabranjeno? Nijednom? Naravno, pravila ovakve komunikacije na neki način se podrazumevaju. A koliko ste puta videli, u pravilniku nekog foruma, grupe, stranice, bloga ispisana ista pravila? Skoro svuda okolo! Kada smo “nevidljivi”, lakše nam je da iz sebe “izbacimo” sve ono što u realnoj komunikaciji ne bismo smeli.

3. Komunikacija se ne mora odvijati u realnom vremenu

Kada sa nekim razgovaramo uživo, odmah nakon što nešto kažemo, možemo videti njegovu reakciju. To svakako utiče na ono što ćemo reći. Internet, s druge strane, nudi neku vrstu otklona od ovog efekta. Zbog asinhronizovanosti komunikacije onlajn možemo nekome odgovoriti posle dana, dva ili nikad.

Ovu karakteristiku internet komunikacije obilno koriste takozvani “internet trolovi“, ljudi koji namerno podstiču sukob među drugim članovima neke zajednice ili na bilo koji način namerno izazivaju burne reakcije. Dok se cela stvar stiša, oni već traže nove “žrtve”. Pozitivan efekat asinhronizovane komunikacije jeste da oni ljudi koji imaju poteškoća u komunikaciji licem u lice na internetu mogu postati slobodniji i otvoreniji za razgovor.

Ipak, nedostatak brze povratne informacije plodno je tle za nastanak brojnih nesporazuma i nerazumevanja. Jedno od njih najčešće je pogrešna interpretacija neke šale, reči, izraza. Bez propratnog govora tela, prijateljska šala ili bezazlena ironija lako mogu biti pogrešno protumačena.

4. Manjak intimnosti

Kada čitamo šta je neko pisao na internetu, jedino mesto gde zaista možemo čuti te reči jeste naš sopstveni um. Upravo tim “glasovima u glavi” možemo pridavati značenja koja oni realno nemaju, a koja zavise od nas samih.

Nekada je jedina pisana komunikacija među ljudima bila u formi knjiga i pisama. Pisma su imala intiman ton, sadržala su neke informacije koje su nam važne (odnosno, osobi koja nam piše je važno da nam ih prenese), pa se posebna pažnja pridavala jeziku i načinu pisanja. Danas pisana komunikacija sve više liči na govornu, pa je tako intimnost pisma danas svedena na četovanje sa prijateljem dok čekate da vam stigne autobus.

5. Izmišljeni svet

Anonimnost, nevidljivost i elementi fantazije koja naša virtuelna realnost može imati čine da ponekad smatramo da pravila koja inače važe u komunikaciji sa ljudima u ovoj realnosti ne važe. Kada komuniciramo sa nekim ko se krije iza nadimka i vidimo ga samo u formi piksela na ekranu, gubimo osećaj da je sa druge strane ekrana realna osoba baš kakva smo i mi, stoga se osećamo slobodnije da se ponašamo kao da je svet u kome sa tom osobom komuniciramo takođe imaginaran.

Danas je već potpuno jasno da se granice između virtuelne i “prave” realnosti totalno gube, posebno kada putem Twittera možete saznati gde je neko od ministara doručkovao. To je jedna te ista realnost, samo u drugoj formi. Na forumu ili komentarisanju nekog sadržaja bilo gde na internetu gde nismo potpisani svojim imenom i prezimenom, možemo osećati da smo u svetu koji nije stvaran i zaboraviti ne samo na pravila lepog ponašanja, već i na zaštitu sopstvene intimnosti.

6. Nema policije, nema pravila

Savremeno društvo bazira se na strahu od kazne – nemoj da radiš nešto za šta znaš da ćeš posle biti kažnjen. Te kazne sprovode, na izvršnom nivou, policija i druge figure od autoriteta. Skloni smo da smatramo da ovakvih ljudi nema na internetu; na internetu nema policije, samim tim ni pravila ni kazni, što nam omogućava da se ponašamo slobodnije, oslobođeno od autoriteta, konformiranja pravilima grupe i društvenih konvencija. Naravno, i ovakav stav samo je iluzija. Na internetu i te kako ima policije, bilo “interne” ili “prave”. Uostalom, svim informacijama moguće je ući u trag. Setite se samo ministra koji doručkuje. Ako vi o njemu možete da saznate koju vrstu kroasana najviše voli, zamislite samo šta bi on mogao da sazna o vama, kada bi hteo.

▼                   ▼                    ▼

Svi navedeni faktori lako nas mogu zavarati da je internet svet u kome možemo da se ponašamo slobodnije nego inače. Zaista i postoje ljudi koji kažu da se osećaju bližima sami sebi na internetu nego u “realnosti”. Ipak, postoje dobri razlozi zbog kojih smo razvili sve one društvene inhibicije koje nas sprečavaju da šefa nazovemo perverznim kretenom kao devojka iz gorepomenutog slučaja. Oni nas sprečavaju da uvredimo druge ljude, da kažemo nešto što ne mislimo, a na taj način uspevamo da održimo dobre odnose sa ljudima.

Iako postoje i primeri u drugom smeru – da su ljudi putem interneta sticali prijatelje i nalazili poslove, njihov efekat je pozitivan, a njihovo onlajn ponašanje dovoljno prilagođeno pravilima današnje instant komunikacije. Problem nastaje kad nam iluzija slobode naruši postojeće odnose ili nas navede da se ponašamo na način zbog koga bismo kasnije mogli zažaliti.

Evoluciono gledano, za nas je internet još uvek velika novina i trebaće nam vremena da mu se u društvenom smislu prilagodimo, a jedini “recept” za izbegavanje zamke je jednostavan – ne zaboravimo da uvek komuniciramo sa živim čovekom, od krvi i mesa, i ne govorimo mu baš ništa za šta znamo da ne bismo trebali i uživo.

Referenca:

Suler, J. (2006). The online desinhibition effect. International Journal of Applied Psychoanalytic Studies, Volume 2, Issue 2, pages 184–188

Autor: Ina Poljak

Comments

comments

1 komentar

  1. џенерал популејшн kaže

    Oдличан чланак. Сажет, кратак, јасан … баш одличан.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *