Novo istraživanje zasnovano na proučavanju video nadzora u gradovima nekoliko zemalja pokazalo je da posmatrači, u najvećem broju hitnih slučajeva, ipak mogu biti mnogo korisniji nego što se mislilo.
U socijalnoj psihologiji, sve je počelo 1964. godine, kada je Kiti Đenoveze ubijena u Njujorku, pred više od 30 očevidaca koji navodno nisu učinili ništa kako bi joj pomogli. Ovaj stvari događaj inspirisao je mnoštvo istraživanja koja su pokazivala da, što je više posmatrača, to je šansa da će neko nešto učiniti – manja.
Od tada je ovaj efekat nazvan „apatija posmatrača” ili „efekat posmatrača”. Autori istaknute meta-studije iz 1981. godine analizirali su više od 50 relevantnih studija i proglasili ovaj efekat „otpornim na testove vremena i replikacije” (Latané & Nida, 1981).
Ideja da se u brojnosti ljudi krije i bezbednost ispostavila se kao mit, jedan od „50 velikih mitova u popularnoj psihologiji”, kako je nazvan u jednoj knjizi istog naslova (Lilienfield, 2010). Zato, ako vam se ikada desi nešto na ulici, nadajte se da se oko vas neće naći mnogo prolaznika.
Međutim, istina o slučaju Kiti Đenoveze počela je da se 2007. godine pojavljuje u akademskim časopisima, a tiče se činjenice da neki posmatrači jesu intervenisali, pokušajima da uplaše napadača ili pozivanjem policije (Manning et al., 2007).
A 2008. godine pojavio se i podatak o meta-analizi iz 1981, koji kaže da je došlo do greške u proračunima. Ponovljena analiza pokazala je da, što je više posmatrača prisutno, to je veća verovatnoća da će žrtvi neko priskočiti u pomoć, makar kad se posmatrači međusobno ne mogu videti (kao što je to bilo u pomenutom slučaju Kiti Đenoveze) (Stalder, 2008).
„Da li bi mi neko pomogao?”
Ove godine, u studiji pod nazivom „Da li bi mi neko pomogao?”, Ričard Filpot i njegovi saradnici prikupili su mnošto materijala sa nadzornih kamera iz urbanih područja u gradovima tri zemlje i ustanovili da u 9 do 10 incidenata, barem jedan posmatrač uradi nešto sa namerom da pomogne. Osim toga, što je više posmatrača prisutno, veća je šansa da će barem jedan priskočiti u pomoć.
Ovo opsežno naturalističko istraživanje pobudilo je ozbiljne sumnje u to da je apatija posmatrača nešto što je očekivano (Philpot et al., 2019).
Gradovi koji su bili deo ovog istraživanja su Amsterdam (Holandija), Kejp Taun (Južna Afrika) i Lankaster (Ujedinjeno Kraljevstvo). Kamere su nadzirale gradske centre za zabavu i centralne poslovne oblasti, posebno lokacije kao što su prostori ispred prodavnica, parkovi i trgovi.
Istraživači su počeli sa proučavanjem 1.225 video snimaka „agresivnosti u javnom prostoru koja je sadržala neki nivo konflikta – od najblažih nesuglasica do teškog fizičkog nasilja”.
Na osnovu nekoliko kriterijuma, istraživači su uzorak sveli na 209 video snimaka. U kriterijume su spadala pitanja kao što su da li je na mestu incidenta bilo policije ili hitne pomoći, da li je bilo drugih ozbiljnih incidenata poput pljačke ili dilovanja droge, kao i da li video snimak ima dovoljno tehničkog kvaliteta za bihejvioralno kodiranje.
Kako bi izmerili pomagačko ponašanje, pomagač je morao da dela u pravcu napadača ili žrtve, sa namerom da ublaži konflikt. Pomagački gestovi uključivali su gestikulaciju umirivanja, smirujuće dodirivanje, sprečavanje konflikta između žrtve i napadača, držanje, guranje ili odvlačenje napadača od konflikta i tešenje, odnosno obezbeđivanje praktične pomoći žrtvi.
U proseku, konflikt je trajao nešto duže od tri minuta i prisustvovalo mu je 16 posmatrača, iako među snimcima postoje velike varijacije u ovim brojkama. Ključno zapažanje bilo je da je barem jedan posmatrač pomagao u 90,9 odsto slučajeva i da je, što je veći broj posmatrača bio prisutan, verovatnoća da će barem jedan pomoći bila veća. Nije bilo značajnijih razlika u nivoima pomaganja među tri pomenuta grada.
Istraživači su zaključili da „za razliku od utiska da je uzdržavanje od pomaganja norma u urbanim sredinama, visok nivo intervencija koje je ovo istraživanje uočilo u različitim nacionalnim i urbanim sredinama sugeriše da je pomaganje norma u realnim, javnim konfliktima u gradskim sredinama.”
Takođe, istraživači su primetili da su njihovi rezultati odgovorili na pitanje „Da li će mi neko pomoći?”, ali ne i na pitanje da li bi prisustvo više posmatrača njima samima otežalo odluku da pomognu. Drugim rečima, dok je uočeno da je verovatno da će žrtva dobiti pomoć (od barem jedne osobe) od većeg broja posmatrača, istovremeno bi moglo da važi i to da svaki posmatrač, ponaosob, oseća veću zadršku ka tome da pruži pomoć.
Tehnički gledano, efekat posmatrača odnosi se upravo na tu vrstu inhibicije, ali se u mnogim člancima i popularnoj literaturi ova razlika zanemaruje. Kao rezultat, obično se razumevanje ovog efekta svodi na to da su manje šanse da će žrtva dobiti pomoć, što je više prisutno posmatrača, i što ovo istraživanje opovrgava.
Ograničenja ovog istraživanja
Ograničenja ove studije koje navode sami istraživači tiču se mogućnosti da je definicija pomagačkog ponašanja bila suviše široka, da su se oslonili samo na podatke iz urbanih područja i da je dizajn studije korelacioni (bez mogućnosti uzročno-posledičnog zaključivanja). Takođe, nejasno je da li su analizirani video snimci uključivali situacije kao što su hitni slučajevi poput zdravstvenih problema, saobraćajnih nesreća, padova i slično (Latané & Nida, 1981).
Zbog nekih od ovih ograničenja, istraživači su ponudili i kontraargumente, kao što je taj da je nedostatak zvuka na snimcima mogao da previdi slučajeve u kojima su pomagači intervenisali isključivo verbalno. Tako da je možda široka definicija pomaganja podigla procenu njegove učestalosti, ali je nedostatak zvuka mogao da je istovremeno umanji.
Implikacije
U skorijoj istoriji, ideja da se u brojnosti krije i sigurnost smatrana je konvencionalnom mudrošću, a potom mitom, da bi se sada možda ponovo moglo poverovati u nju, makar u kontekstu konflikata koji se odvijaju u javnosti. Vesti u kojima se navodi da u nekom od takvih slučajeva baš niko od posmatrača nije pritekao u pomoć (ne računajući Đenoveze slučaj) su stvarne, ali se čini da se oni izuzetak.
Uopšteno govoreći, živopisne ili zastrašujuće priče (u poređenju sa opsežnim studijama) unose previše emocionalnog naboja u percepciju prosečnog posmatrača. Vesti, reportaže i sami političari mogu previše izveštavati o izvesnim incidentima ili određenim grupama ljudi koji su u njima učestvovali, navodeći na neopravdane stereotipe i strahove. Stiven Pinker je napisao da „revnosti konzumenti vesti mogu postati pogrešno baždareni” zbog heuristike dostupnosti (Pinker, 2018). Tačnije, možda je potrebno da napustimo određene negativne stereotipe o životu u urbanim sredinama.
Ovo ne treba pogrešno shvatiti: ako se nađete u masi ljudi i potrebna vam je hitna pomoć, svakako je dobro da sledite udžbenički savet i direktno se obratite jednom pomagaču za pomoć, ukoliko možete. U velikim grupama, posmatrači mogu osećati veću inhibiciju da sami iniciraju pružanje pomoći, usled procesa kao što su difuzija odgovornosti i pluralističko neznanje.
Ali, prema rezultatima novog istraživanja, trebalo bi da manje brinemo oko takvih situacija nego što smo skloni. Ovu relativnu inhibiciju može nadvladati snaga brojnosti. Što je više posmatrača, to je verovatnije da će nam neko od njih priteći u pomoć.
Reference:
Bibb Latané and Steve Nida, “Ten Years of Research on Group Size and Helping,” Psychological Bulletin 89 (1981): 308–24.
Scott O. Lilienfeld et al., 50 Great Myths of Popular Psychology: Shattering Widespread Misconceptions about Human Behavior (Chichester, UK: Wiley-Blackwell, 2010).
Rachel Manning et al., “The Kitty Genovese Murder and the Social Psychology of Helping: The Parable of the 38 Witnesses,” American Psychologist 62 (2007): 555–62.
Autor: Dr Daniel R. Stalder Izvor: Psychology Today Prevod i adaptacija: Ina Borenović
