Pitajte psihologa

Imate problem? Pitanje? Nedomicu?

A ne znate sa kime biste to mogli da podelite?

Želite da dobijete savet, smernicu, objektivno mišljenje?

Na pravom ste mestu!

Na ovoj stranici pošaljite pitanje psihologu i vrlo brzo ćete dobiti željeni odgovor!

Na vaša pitanja odgovara Bojana Škorić, psiholog i psihoterapeut.

Pitanje postavite u komentaru ispod.

Napomena: Pitanja, kao i odgovori, biće vidljivi svim posetiocima ove stranice.

46 Comments

  1. Pozdrav! Mislim da mozda imam neki poremecaj licnosti i razmisljam o terapiji ali bi volela da se ovde prvo otvorim i da mi vi pre toga date neke iskrene ideje o mojim problemima (znam da ne mozete biti sigurni 100%). Napisacu Vam nesto o sebi, izvinjavam se zbog duzine.
    – Stidljiva sam i ne volim da pokazujem drugima svoje slabosti
    -OCD
    – Opsednuta sam ljudskim ponasanjem, konkretnim ljudima, identifikacijom sa njima
    – Imam strog unutrasnji glas i to me ljuti, jer ne volim sebe vise nego druge
    -Ponekad imam osecaj da sam previse grandiozna da bi bila grandiozna
    – Zelim savrsenog prijatelja, dream team, simbioticku vezu iako ne kazem da bi takav neko mene (egocentricnu silom prilika) hteo, ne mogu to naci ali me odbijanje ne rastuzuje jer ko me odbije i nije za mene
    – Maladaptivno sanjarim o paznji i nekad u drustvu kad sam primorana da budem u centru paznje ili hocu da se otvorim pocnem kompulsivno da se ponasam kao neempaticna osoba i attention seeker
    – Nazalost sam empaticna, podrzavam ljude, postujem sve sto jesu, misle da jesu i zele da budu, trudim se da pruzim koliko znam odgovarajucu emocionalnu reakciju (ne ignorisem ali zbog stidljivosti ne znam kako to izgleda)
    – Moj omiljeni sport je da pokazem svima da sve mogu sama i izigram statistiku no shvatam da time ignorisem svoje potrebe i da to moze da me kosta
    – Nemam prijatelje i nikad nisam bila u vezi (trudim se ali ako me neko ne odbije postane sebican u mom drustvu jer nisam agresivna)
    – Kada zelim da kazem nesto brzo kazem suprotno
    -Nemam tu *sliku sebe u drustvu*, cini mi se da moras imati sposobnost laganja sebe da bi to imao?
    – Losi roditelji- fizicko kaznjavanje u detinjstvu, vredjanje, ponizavanje, ubedjivanje da moram da se mucim i zrtvujem za nesto, ubijanje duha, kreativnosti, optimizma i entuzijazma. Moja osecanja su bila uvek zanemarivana, zloupotrebljavana, raspravljana iz hobija. Ljutim se na sebe sto sam zbog njihove nesavesnosti utrostrucila svoje standarde prema sebi.
    – Imam cudnu tendenciju da obezvredim i*sterilisem* svoja osecanja npr.volela bih da mi *prvi put* bude iz razumevanja, svidjanja, postovanja i poverenja ali ne nuzno u vezi i ljubavi
    – Ponekad se ponasam cudno kada zelim da verujem odredjenoj osobi, budem skroz neagresivna i raznezena, delujem submisivno iako to nisam
    – U sustini, u fazonu sam da nista ne moram (OCD se zlobno smeje) ali da sve moram da mogu dok nije protivno mojim vrednostima

    • Bojana Škorić kaže

      Poštovana,
      Većina sadržaja koji ste izneli odnosi se na viđenje sebe u komunikaciji sa drugima- sa jedne strane navodite: ,,…pocnem kompulsivno da se ponasam kao neempaticna osoba i attention seeker’’, dok sa druge strane kažete: ,,stidljiva sam i ne volim da pokazujem drugima svoje slabosti’’. Ovakav opis može da uputi na manjak samopouzdanja u socijalnim situacijama, odnosno- da možda niste sigurni kada Vas neko prihvata. Kada nismo sigurni u to da li nas druga osoba prihvata i šta zapravo misli o nama, onda je i osećanje strepnje, straha ili razočarenja zbog neispunjenog očekivanja razumljiv odgovor. Neke osobe, želeći da izbegnu strah koji osećaju, zauzimaju poziciju nekoga ko analizira druge i situaciju, a ustvari se emocionalno udaljavaju od ljudi. Negativan aspekt je da osoba tada drugima može da deluje nezainteresovano, kao da je na distanci i da zapravo propušta šansu da prepozna nekog ko bi je iskreno razumeo. Od pomoći može da bude prisećanje na sigurnu relaciju iz života (npr. sa osobom iz porodice, prijateljem iz detinjstva), na način da takav odnos može da bude model (primer) za građenje novih, jer imamo makar i minimalno iskustvo kako izgleda kada nas neko prihvata, znamo kada se neko postavi blagonaklono i prijatno prema nama.

      Pokušajte sebi da date odgovor na pitanja:
      – Kako su se prema Vama ponašale osobe u porodičnim i/ili prijateljskim odnosima u kojima ste se osećali prihvaćeno?
      – Kako treba neko da se postavi prema Vama, kako da se ponaša, da biste želeli da Vam bude prijatelj? – – Da li Vi, nekim svojim ponašanjem utičete da ljudi ne uspeju da Vam se približe?

      U želji da pronađe uzrok trenutnog problema, kao i u traganju za rešenjem i novim načinom pristupa, može se desiti da se osoba ,,uplete’’ u sopstvena razmišljanja, pa da početni problem deluje još teže i bez rešenja.

      Zbog toga, procena je da od izuzetne koristi može biti ukoliko biste sa stručnjakom detaljnije razgovarali o tome kako se osećate, kako da prevađete psihološke prepreke koje ste opisali i kako možete povećati sebi šansu da budete okruženi ljudima koji Vas razumeli i prihvatali. Verujem da je psihoterapija proces i mesto gde možete dobiti psihološko mišljenje, kao i konkretnije smernice za razmišljanje, tako da bih Vas podržala da u traganju za rešenjem navedenih problema potražite podršku psihologa.

      Srdačan pozdrav,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

      • Postovana, da li je normalno da me partner ostavi zbog toga sto ne moze da prihvati cinjenicu da sam prethodnog partnera prevarila? Inace imamo lep odnos nemamo nekih problema u vezi.

        • Bojana Škorić kaže

          Poštovana Vuko,
          Postoji mogućnost da Vašem partneru činjenica da ste prethodnog prevarili budi određen stepen anskioznosti (straha) – da njemu, u emotivnoj vezi sa Vama, može da se dogodi slična situacija. Takođe, mogućnost je da i samo razmišljanje na tu temu provocira neko staro sećanje i poznatu neprijatnu emociju.

          Tema prevare je veoma široka: ona se dešava iz različitih razloga, može da postoji u različitim formama i vremenskom trajanju. Paralelna relacija upućuje na postojanje nezadovoljstva u partnerskom odnosu koji se vidi kao primaran. Pitanja na koje možete sebi dati odgovor su: ,,Čime ste bili nezadovoljni pa ste prevarili prethodnog partnera? Da li bi danas Vaše izražavanje nezadovoljstva izgledalo drugačije? Ako da, na koji način? Ako ne, zbog čega smatrate Vam je takav način koristan?’’

          Naveli ste da ,,…da li je normalno da me partner ostavi zbog toga sto ne moze da prihvati cinjenicu da sam prethodnog partnera prevarila?’’ dok u sledećoj rečenici kažete: ,,Inace imamo lep odnos nemamo nekih problema u vezi.’’ Ovaj kontrast u izjavama sugeriše da je tema poverenja među patnerima i doživljaj sigurnosti u vezi od suštinskog značaja – od toga zavisi opstanak same relacije.

          Kada osoba oseća strah u vezi, ono šta druga strana može je da razmotri je: da li partnera doživljava kao važnu osobu u životu? Da bi se gradilo poverenje potrebno je napraviti iskreno obećanje pre svega sebi, a u sledećem koraku i jasno verbalizovati partneru – ukoliko se primeti nezadovoljstvo u vezi da će se sa njim/njom razgovarati o tome. Psihološko savetovanje jeste mesto gde pojedinci i parovi odlaze sa ovakom vrstom pitanja, pa bih Vas podržala da detaljnije o ovom pitanju razgovarate sa psihologom.

          Srdačan pozdrav,
          Bojana Škorić, MA psiholog
          http://www.introspektiv.com

  2. Sandra Karlic kaže

    Postovani,moj Problem je ovakav,do prree tri dana ni je na poslu pocela,nesto sam se iznnervirala,i odjjedno je pier pritisak u vratu,osecaj kao da nisam ti,gledamm kroz laufe,osrcaj propadaanja,vrucine u glavi,pritiska u usima,osecaaj da su noge lagane,ili teške,osecaj da ću se onesvestiti.Inace sam jako karaktera,mada mi se puno toga izdešavalo.Oticicu kod doktora sam mu je problem što sam sa detetom sama jer muz stalno radi do kasno a i ja radim..Plačem stalno jer mislim da umirem od nečeg.Inace imam i skolliozu crtanog dela kičme.. Plašim se da nemam tumor ili nešto.Moj dan se sastoji od posla i čuvanje deteta,retko gde idem jer nemam vremena.Mmolimm vas pomozite,šta je u pitanju,ne mogu više sebe da trpim ovakvu.

    • Bojana Škorić kaže

      Poštovana Sandra,
      Obzirom da ste naveli ,,…nešto sam se iznervirala…’’, a zatim navodite niz neprijatnih simptoma, prva pretpostavka je da postoji mogućnost da ste doživeli veoma intenzivnu reakciju anksioznosti, odnosno – panični napad. Apsolutno Vas podržavam da obavite pregled kod lekara, da se odgovorno postavite prema svom zdravlju i da čujete mišljenje stručnjaka, jer u protivnom objašnjenje ostaje na nivou pretpostavki.

      Što se psihološkog dela tiče, nekada čak i male promene u dnevnoj rutini mogu da doprinesu da se čovek oseća smirenije i zadovoljnije. Napisali ste: ,, Inace sam jako karaktera, mada mi se puno toga izdešavalo’’. Podržala bih Vas u tome da razmislite i potražite odgovore: Da li Vam neka dešavanja ili relacije sa ljudima predstavljaju dodatan izvor stresa? Ako da, da li mislite da možete na drugačiji način da se postavite u sličnim situacijama?

      Verujem da je preduzimanje adekvatnih akcija u traženju pomoći bolje od čekanja da problemi prođu sami od sebe.

      Srdačan pozdrav,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  3. Postovanje. Lecim se od depresije vec 4 godine u adekvatnoj ustanovi, imam urednu terapiju, idem redovno na kontrole i imam podrsku sa svih strana. Dijagnoze su: f 33,f 60. Pored toga, anksiozna sam. Uglavnom, to je jedan krug iz kojeg nikako ne mogu da se iscupam pored sve podrske i ljubavi bliznjih. Bude dobro neko vreme, pa lose i tako zivim zadnje 4 godine. Plus napadi panike, histerije, placa, kolaps, nesvestice. Fizicki sam zdrava, ali i organizam i telo reaguju na te stvari koje ustvari jako iscrpljuju i dovode do izvesnih fizickih tegoba. Nemam samopouzdanje, hipersenzitivna sam, empaticna, preplasena, imam konstantni osecaj krivice. Imam strahove koji su se intenzivirali u zadnjih godinu dana, strah od smrti,bolesti,da ce se nesto desiti mojim bliznjima itd. Ja sam svesna svog problema i mnogo puta pokusavam da usvojim sve korisne stvari koje su mi recene, ali takodje ih i zanemarim i u pojedinim momentima ne mogu da kontrolisem negativne emocije koje me preplave i stvorim i sebi i bliznjima haos i brigu. Nakon tih ,,napada”, da tako kazem, kao da sam umrtvljena, naravno i zbog lekova za smirenje ( lorazepam, a ranije ksalol/ksanaks ), a i organizam se iscrpi. U sustini, ja sam ovih zadnjih godina u ovakvom stanju mnogo puta pobedila sebe, ali isto tako i porazila. Prosto, nemam zasto da budem ovakva, jer hvala Bogu, imam porodicu, divnog decka, prijatelje, normalan zivot, ogromne prilike i sanse za prosperitet, a opet imam strahove, sumnje, nesigurnost u sebe, nesamopouzdanje. Treba da budem zahvalna i stalno se kajem i preispitujem sebe. Stavljam sebe u poziciju drugih i bude mi zao, tesko, a ja sam u sustini jedno zrnce u ovom kosmosu koje ne moze celom svetu da pomigne,jer je to jednostavno nemoguce. Utopista sam, idealista, gledam zivot kroz ruzicaste naocare, iako sam svesna da postoji i zlo na ovom svetu i da nije sve bas tako divno i sjajno.A sad bih Vam dala jedan primer, od 2018. godine sam 6 puta letela za Maltu( tamo mi je decko) i uvek pre toga sam imala uzasne strahove,misli, crne,morbidne slike,da ce mi nesto biti, a kad se suocim sa tim posle, odjednom postanem drugacija: hrabrija, aktivnija, snalazljivija, strah je manji. A znam da me tamo ceka lep zivot sa mojom ljubavi i opet se bojim. Za nedelju dana idem 4. put tamo i ovog puta bih ostala duze, da zivim sa njim i da, ako uspem, nadjem nesto da radim, a preplasena sam, strahovi su se opet javili, iako je proslo samo 4 meseca od mog zadnjeg odlaska tamo. Borim se nekako sa sobom, sa strahovima, mislima, nesigurnoscu, na neki svoj nacin, i zelim da budem psihicki bolje da bih mogla da profunkcionisem i da budem i majka, supruga,da radim i slicno. Mnogo su korisni saveti i strucnih lica koji mi pomazu i koji su divni ljudi, samo eto, opet na kraju sve zavisi od mene same i ja to znam. Negde sam procitala recenicu: ,,Hrabri ljudi se boje”, tako da, ipak ima nade, verujem. Hvala unapred na odgovoru i srdacan pozdrav.

    • Bojana Škorić kaže

      Poštovana,
      Drago mi je kada pročitam da se osoba savesno postavila prema psihijatrisjkom lečenju. Iz sadržaja koji ste napisali, procena je da ono šta Vam predstavlja teškoću jeste to što se nekada obesrabrite i razočarate, jer se u procesu napretka desi ,,korak u nazad’’. Zapravo, radi se o pojavi koju trebamo da uvrstimo u tok lečenja, jer se u praksi pokazalo da se poboljšanje funkcionisanja ne dešava uzlaznim linearnim tokom. Čovekovo psihičko funkcionisanje određeno je brojnih faktorima, a proces lečenja podrzumeva bavljenje onim elementima koji su neprijatni i imaju tendenciju da se ponavljaju. Upravo je zbog toga kontinuirana psihoterapija veoma koristan vid pomoći kada je pacijent i pod farmakoterapijom. Napisali ste: ,,…pokusavam da usvojim sve korisne stvari koje su mi recene, ali takodje ih i zanemarim i u pojedinim momentima ne mogu da kontrolisem negativne emocije koje me preplave i stvorim i sebi i bliznjima haos i brigu’’. Verujem da se nakon ovakvih situacija, u staloženijem stanju, može izvući zaključak na nivou – Šta sledeći put raditi u sličnoj situaciji kada imate utisak da negativne emocije mogu Vas preplave?

      Strahovi, sumnje, nesigurnost u sebe, manjak samopouzdanja jesu doživljaji koji se ponekad moraju javiti većeni ljudi. Kada bi čovek u svakom ternutku bio samopouzdan, možda bismo mogli da postavimo pitanje da li je u pitanju neka vrsta narcisoidnog viđenja sebe. Zbog toga prihvatanje ideje da se možemo uplašiti i biti nesigurni jeste korak ka razvijanju tolerancije na neprijatnost, a istovremeno i način kako izdrađujemo stav da se suočimo sa strahom; kako da, i pored manjka samopouzdanja koje osećamo u trenutku, uradimo ono šta verujemo da nam je važno.
      Zbog toga bih Vas podržala da se sa strahovima, mislima i nesigursnošću ne borite, već da ih prihvatite na način da im dopustite da se nekada jave, da Vas ne iznenade, da Vas pojava neprijatnih emocija i misli ne obesrabri, da pokušate da razumete logiku njihovog javljanja, da probate da čujete šta strahovi žele da vam ,,kažu’’; od čega stahovi žele da vas sačuvaju i da probate nekada da im poručite da umete da se čuvate sami i bez njih.

      Srdačan pozdrav,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

    • Bojana Škorić kaže

      Poštovani Jovane,
      Pitanje je veoma koncizno i ne može se steći specifičnija slika na šta se ono odnosi. Obzirom da ste upotrebili reč ,,toliko’’ – to sugeriše da osoba koja procenje sama smatra da je nečega ima previše. Da li je u pitanju procena sa kojom bi se složili psiholog i psihijatar – moguće je, a sa druge strane postoji mogućnost i da osoba koja ima krajnje subjektivne kriterijume procene.

      Srdačan pozdrav,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  4. Pozdrav Bojana

    Nisam ni ja siguran sta je vise problem. Dok se drugi bore da smrsaju ja se borim da pojedem nesto. Mislim da je sve pocelo pre desetak godina kad sam poceo da izbegavam hranu. Strah me je bilo tada da mi se ne zgadi jer sam u drustvu cesto imao intenzivan strah i gadjenje, da li ce mi biti ukusna itd. I sada je tako. Ne znam da li previse razmisljam o hrani da li je previse analiziram ili je to dobar pravac za razbijanje straha. Da li razmisljanjem o hrani i tome sto sam svestan sta se desava dok jedem (zalogaja gutanja itd) ja hranim to gadjenje ili suprotno.
    Hvala unapred

    • Bojana Škorić kaže

      Poštovani,
      Pokušajte da razmislite o pitanju: Šta se dešavalo u periodu kada Vam se pojavio navedeni problem? Jedna pretpostavka je da se tada možda dogodilo nešto na šta ste reagovali neprijatnim emocijama; lični utisak ili događaj koji je bio posebno stresan i da strah i gađenje zapravo imaju uzrok koji se ne tiče ishrane. Takođe, uvek kada govorimo o hrani, trebamo da preispitamo stavove vezane za sliku o telu, odnosno postaviti pitanja:
      – Da li osoba ima dobit da održava strah i gađenje prema hrani?
      – Da li je to možda način kako održava željenu kilažu?
      – Da li ima utisak kada bi rešila problem koji ima da bi izgubila kontrolu u ishrani?

      Naveli ste ,,Da li razmisljanjem o hrani i tome sto sam svestan sta se desava dok jedem (zalogaja gutanja itd) ja hranim to gadjenje ili suprotno’’ – analiziranje u jednom trenutku može da radi protiv nas na način da počnemo da gubimo objetivnu procenu situacije. Tada je korisno zaustaviti takav misaoni tok i usmeriti pažnju na dešavanja oko nas. Navika da se reaguje strahom u sličnim situacijama može zapravo da zamaskira naš autentičan utisak. Ishrana je prirodan proces kako živa biće obezbeđuju sebi energiju – kroz hranu. Zbog toga verujem da bi bilo korisno za Vas da radite na formiranju nove navike pristupa ishrani.

      Srdačan pozdrav,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  5. Poštovanje, iako je jako teško da u kratkim crtama predstavim svoju situaciju, pokušaću evo. Prije 3 godine, napravila sam veliku grešku i dovela svoj 13-ogodišnji brak u pitanje, jednom platonskom, tj. više emotivnom kratkom “vezom” sa drugim muškarcem. Muž je saznao, prekinuto je to što nikad nije ni trebalo da se desi…taj čovjek čak nije više ni u našoj zemlji, ali uslijedio je pakao. Od fizičkog i psihičkog maltretiranja, muž je upleo u taj naš problem i moje roditelje…jednostavno je vidio zlo i zavjere u svemu oko mene, bio je jako loše psihički. Na momente sam mislila da ne mogu izdržati te torture, i da djeca gledaju grozne scene sa najgorim uvredama i fizičkim napadima, čak sam imala zabrane da se djeca i ja čujemo i viđamo sa mojim roditeljima jedno vrijeme, ali u želji da ispravim svoju pogrešku, da se otac moje djece izvuče iz takvog stanja, izdržala sam sve to, i vremenom je zaista postajalo mirnije, uspostavljali smo sve bolji i bolji odnos…aaali. Bila bih najsretnija da nema ovog “ali”. Kaznio me i kažnjava i dalje preko mojih roditelja. Zakleo se da ih nikad više neće posjetiti i drži se toga! Jedinu komunikacija s njima ima kada oni nas posjete, što je vrlo rijetko, kao kulturan je i normalno razgovaraju, ali osjetim nervozu s njegove strane. Jer, “oni su me podržali u mom zlu” – tako kaže, a moji roditelji su me kritikovali zbog mog postupka, žele kao niko da nas dvoje opstanemo kao porodica, sa dvoje divne djece. Čak nije prisustvovao sahrani bližeg člana porodice, zamislite, uz mene su bili i njegova majka, sestra, zet, ali on je za to vrijeme hladno sjedio u našem stanu, niko nije uspio doprijeti do njega da se trgne, da ne može tako. Svojoj djeci želim sretno i mirno djetinjstvo i dalje sazrijevanje, s oba roditelja, ali oba roditelja koji su jedno drugom prijatelji, podrška, snaga. Zamislite kako je meni kada sama s djecom idem roditeljima na praznike, uskačem im kada su bolesni i kada me trebaju…sama sam u svemu tome…to užasno boli. I onda kada pomislim na djecu, kako ne želim njima ništa da fali, i tako prolaze dani u svakodnevnim poslovnim i zanimacijama oko djece, ipak je divan otac i obožava ih. Samo eto, našao je način da ja ispaštam dok sam živa što sam se usudila da njega prevarim.
    I možda bih ga i nekako shvatila, da je on bio uzoran muž, a i sam je bio otkriven u ljubavnim porukama i flertovima sa drugim ženama. Ja sam tada sama patila i plakala, nudila sporazumni razvod uz zajedničko skrbništvo nad djecom. Oprostila!
    A on je meni, nakon moje jedne jedine greške prijetio djecom na najgori mogući način, kao kad bih ga ostavila da se odreknem i djece, jer njih troje idu u paketu!
    I sad se samo pitam, da li je nekom neutralnom čitaocu sa strane ova moja situacija normalna ili ne?

    • Bojana Škorić kaže

      Poštovana,
      Ako bi se trenutak Vaše platonske emotivne veze pre tri godine posmtrao kao pokazatelj krize u bračnoj relaciji, iz sadržaja koji ste naveli, moglo bi se zaključiti da se kriza nije prevazišla u smeru izgradnje funkcionalne relacije između supružnika. To upućuje da bi se moglo raditi na uspostavljanju funkcionalnog odnosa, ukoliko postoji i minimalna motivacija kod oba partnera. Bračno savetovanje i psihoterapija jeste način koji može da pomogne da se supružnici pomere iz tačke u kojoj konflikt stoji ,,zamrznut’’. Period nakon što je Vaš muž saznao za emotivnu vezu nije poremetio samo Vaš partnerski odnos, već navodite i da su deca posmatrala svađe između Vas. To je zadatak za Vas kao roditelje (Vas i muža) – konflikt između roditelja deci izvor stresa i da je roditeljski zadatak je da pronađete rešenje da ih zaštitite od izlaganja takvoj vrsti situacija.

      Razumem da je situacija neprijatna i teška, zato bih Vas ohrabrila da potražite stručna lica sa kojima biste mogli više i detaljnije da razgovarate na ovu temu u smeru prevazilaženja stresnog stanja.

      Srdačan pozdrav,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  6. Postovani,
    Ne znam u cemu je problem ali osecam se kao da me svi gledaju drugacije, da se ne uklapam nigde. Ne sminkam se, ne nosim kratko, nemam drustvene mreze, sama sam to odlucila jer ne vidim nista dobro u tome, sve je to lazno i cini da se osecamo gore. Zbog toga sto sam DRUGACIJA imam osecaj da me svi odbacuju. Ne zelim da komuniciram sa vecinom ljudi iz familije jer mi jednostavno ne odgovaraju, ne svidja mi se sto su dvolicni ili tako nesto, jednostavno, losi ljudi. Sve vise imam osecaj da me svi guraju od sebe, oni sa kojima sam u dobrim odnosima, a ja sedim u uglu. Povremeno imam iskrenu zelju da poginem jer ne mogu da izdrzim svu patnju.

  7. Bojana Škorić kaže

    Poštovana Marija,
    Zbog poslednje rečenice u kojoj ste izneli: “Povremeno imam iskrenu zelju da poginem jer ne mogu da izdrzim svu patnju.” primaran savet je da patnju ne trpite, već da obavite psihijatriski pregled i čujete lekarski mišljenje koji su konkretni načini kako se ovakav tip tegoba rešava. Psihološki i psihijatrijski problemi mogu da se manifestuju kroz izuzetno snažnu emocionalnu bol, a ne sme se zaboraviti da psihička patnja može biti prolazna i da za nju postoji adekvatna pomoć.

    Što se tiče problema koje ste izneli u poruci – podržala bih Vas u tome da sebi zadate pitanja:
    – Kako biste želeli da Vam izgleda prosečan dan?
    – Koje osobine cenite kod ljudi?
    – Sa kojim ljudima biste želeli da provodite više vremena?
    – Čime želite da se bavite?

    Razumem da okolina nekada može da bude otežavajući faktor u tome da se osećate dobro, međutim teoretski postoji mogućnost da osobe iz okoline koje bi Vas potencijalno razumele, ne uspevaju da Vam priđu, jer im ne date šansu.

    Srdačan pozdrav,
    Bojana Škorić, MA psiholog
    http://www.introspektiv.com

  8. Dobar dan, imam problem sa svojom bakom. Nisam sigurna koji problem ima ali svi smo svesni toga da ona ima problem. Zivi sa dedom i njega krivi za sve, sta god se desilo ona ga vredja preti kritikuje i samo o njemu prica. Kada pokusamo da je nateramo da prica o necem drugom uvek umesa njega u svaki razgovor, ako je posavetujemo da ode kod lekara prica kako ona nije luda i automatski stvara mrznju prema svima koji je kritikuju, vredja nas i 10 minuta od razgovora u kom nas je vredjala ona nije svesna sta je sve izgovorila i smatra da nista lose nije rekla. Ne sredjuje po kuci, ne kuva, menja sama svoje lekove, ne odlazi kod lekara, ne seta se i jako je neuredna. Ako mozete pomozite, hvala unapred

    • Poštovana Ana,
      Kako sam razumela izneto, Vaša baka ima problem sa neadekvatnom ljutnjom, čiji ,,višak’’ se ogleda: u konstantnom vraćanju na stalni objekat ljutnje – dedu i uvredama koje upućuje ostalim ukućanima. Ono što može da bude zadatak ostalih ukućana je da jasno iskomuniciraju da su im agresivni verbalni ispadi i uvrede neprihvatljivi, kao i da pokažu spremnost, ukoliko se agresivni sadržaji nastave, da prekinu trenutnu kominikaciju i izađu iz prostorije. Obzirom da Vama smeta bakino ponašanje, a istovremeno brinete za nju, potencijalni zadatak za Vas je da se zaštitite kao strana kojoj su uvrede upućene i na takav posredan način poruka osobi koja ima problem u ispoljavanju ljutnje da menja način pristupa.
      Kada govorite: ,,Ne sredjuje po kuci, ne kuva, menja sama svoje lekove, ne odlazi kod lekara, ne seta se i jako je neuredna’’ – razmotrite da li je to nešto što je tipično za bakino ponašanje od ranije, da li se ona godinama u nazad ponašala slično ili je Vaš utisak da dolazi do netipične promene u ponašanju koja okolinu ostavlja ,,u čudu’’? Ukoliko je stanje približnije prvoj opciji, tada je problem na psihološkom ,,terenu’’ i cilj pojedinaca (ukućana) je da budu jasni – šta im je prihvatljivo, a šta nije u bakinom ponašanju, i na taj način upute poziv baki da ,,gasi’’ agresivne reakcije i razvije brižniji pristup.
      Ukoliko se radi o drugoj opciji, tada je potrebno konsultovati lekara koji vodi lečenje (od bolesti od koje pacijent boluje i ima prepisanu terapiju) i razgovarati sa lekarom da li je menjanje terapije sloboda pacijenta ili naznaka određenih psihijatrijskih stanja.

      Srdačan pozdrav,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  9. Postovani,
    Ljudi obicno zatraze pomoc kada osjete da ” ne mogu normmimmalno ” funkcionirati u svakodnevnim obvezama. Medutim sto bi znacilo ako su te svakodnevne obveze odjednom prestale i osoba je toliko zbunjena da vise ni sama ne zna tko je i sto je. Naime otkaz na poslu nakon 6 godina svakodnevne rutine i navike te tegativni komentari koje u trenucima nezaposlenosti i potpuno nove situacije shvaca doslovno ali predoslovno… . Kao npr ti nisi normalan ajde se lijeci.. jer konstantno place i ima potrebu stalno govoriti da se bez posla osjeca lose ali ostali to ne mogu slusati… a li he to snizeno samopuzdanje ili nesto jace ..hvala

    • Bojana Škorić kaže

      Poštovana Ana,
      Prekid radnog odnosa, naročito u situacijama kada nije planiran ili osoba nema novu opciju radnog mesta, po definiciji jeste stres, jer se osoba adaptira na nove okolnosti. Te okolnosti podrazumevaju izostanak ustaljene rutine i otvaranje slobodnog vremenskog prostora, koji se treba ispuniti novim sadržajima. Izostanak radnog mesta, za onoga ko želi da ima posao jeste frustirajuće, te se mogu javiti neprijatne emocije: tuge za starim poslom, strahom od neizvesnoti novog posla, nezadovoljstvo materijalnim stanjem isl. Ono šta može da bude zadatak je da osoba pokuša da napravi neku vrstu plana u odnosu na koji bi se angažovala. Ostajanje bez posla treba da podstakne osobu na traženje novog radnog mesta ili pravljenja uslova života koji će moći da se oseća staloženije. Takođe, korisno je odgovoriti na pitanja:
      – Kojim konstruktivnim sadržajima može ispuniti dan?
      – Da li uprkos neprijatnom osećanju povodom ostajanja bez posla može da usmeri pažnju na lepe stvari i događaje koje se dešavaju oko nje?

      Srdačan pozdrav,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  10. Postovana,
    Celog zivota sam pesimista, uvek mi dogadjaji imaju negativan ishod ( krenem na ispit ja mislim da sigurno padam bez obzira sto sam spremna maksimalno). Sada mi se desava da me potpuno zaokupiraju neki dogadjaji, moje recenice ili neke odluke koje donesem tako da uvek mislim da ce nesto lose da prouzrukuju ( da ce neko pogresno protumaciti moje reci, da nisam dobro postupila na poslu pa ce da me kritikuju). Onda trazim potvrdu porodice ili supruga da sam dobro postupila i da je moja napetost oko toga neosnovana. To mi stvara veliku anksioznost sa somatskim korelatima.. Kako da se oduprem tim negativnim mislima koje su potpuno neosnovane?

    • Poštovana Ljiljana,
      Stanje koje ste izneli moglo bi se opisati kao problem vezan za samopouzdanje. Kada u svakodnevnom funkcionisanju postoji niži stepen samopouzdanja, osoba ima takvu subjektivnu procenu vlastitih sposobnosti , znanja i kvaliteta da smatra da je nedovoljno spremna i sposobna da se suoči sa izazovima i zadacima. Ovo može da bude problem, jer osoba:
      a) može dobro da se suočava sa zadacima i problemima koje životne situacije stavljaju pred nju, a da ostaje ,,zaglavljena’’ u istom osećaju straha, strepnje, nemoći isl.
      b) može da izbegava situacije i tako bude na praktičnom gubitku novih iskustava i potencijalno različitih drugih dobiti.
      Smernica za razmišljanje koju bih istakla je da pokušate da napravite jednu vrstu eksperimenta – da prihvatite negativne misli, da im se ne suprotstavljate, ali da uprkos njihovom prisustvu radite, budete aktivni u onome šta Vam je važno. Druga smernica, koja ne isključuje navedeni predlog, je da kao ,,kontra teg’’ emocijama koje Vas preplave, angažujete racionalni, kognitivni deo i da pokušate da vežbate objektivniju percepciju situacije. Treća smernica je učenje kako samu sebe umiriti, kako sebi uputiti podršku koju tražite od drugih. Svakako, ovakav tip problema se rešava kroz psihoterapiju, jer je potrebno sagledati specifičnije situacije u kojima se osoba oseća anksiozno i raditi na jačanju delova ličnosti koji bi osobu u anksioznom stanju umirili.
      Ukoliko sami želite više da čitate i dobijete ideje koji bi Vas inspirisale na promenu, prosleđujem Vam linkove tekstova koji odgovaraju temi iznesenoj u pitanju.
      http://www.psihoverzum.com/sta-nas-cini-otpornim-na-greske-i-neuspehe/
      http://www.psihoverzum.com/samovrednovanje-u-sluzbi-mentalnog-zdravlja/

      Srdačan pozdrav,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  11. Postovanje, sin ima 17 god do pre sedam mesec je ziveo kod oca gde je imao potpunu slobodu nad sobom.Sad zivi sa mnom i ocuhom u inostranstvo tu ide u skolu ali problem je sto je jako zatvoren, ne zainteresovan za skolu ali ide redovno na nastavu.Po ceo dan je u stanju da sedi u sobi i slusa muziku, nece da jede samo slatko.Pati od neke visine boluje za skupim markiranim stvarima nikad nije zadovoljan potcenjuje moj trud i moju zrtvu za njim a svestan je da kod mene ima bolje i vise uslova za napredak i bolji zivot nego kod oca ali nece da prizna a nece ni da se vrati da zivi kod oca.Ne znam sta da radim pokusavam da pricam sa njim da vidim u cemu je problem ali on ne zeli da prica kaze nema problema a po njemu vidim da nesto nije u redu.Ovo je ukratko napisano nadam se da ima neko resenje za moj problem.Unapred Vam hvala!

    • Poštovana Ivana,
      Promena sredine je po definiciji stresan događaj, a prema sadržaju koji ste izneli promena se desila na nivou porodice sa kojom živi, lokacije na kojoj živi – pre svega mislim na kućne uslove u smislu prostora. Promena bi bila i mesto/grad boravka, ukoliko je to Vaš slučaj, onda i tu informaciju treba uzeti u obzir. Tinejdžerski period, kao razvoja etapa nosi brojne psihološke zadatke sa sobom, kao što su traženje mesta u društvu, ispitivnja vlastitih interesovanja, bavljenje pojavnim delom ličnosti – onim šta žele da drugi vide kod njega. U tom smislu, traženje markiranih stvari jeste “lakši”, vidljivi put da se ostavi utisak pred vršnjacima, ali i put koji sa sobom nosi frustraciju jer se na taj načine ne pravi razlikovanje ljudi po njihovim vrlinama i karakterima, već materijalnom (što naravno nikada nije okosnica bliskog prijateljskog odnosa). Utoliko je zadatak roditelja, da spram svojih mogućnosti, omoguće detetu da materijalne uslove za životne potrebe, ali i da postave sami sa sobom jasnu granicu koji je limit troškova.

      Procena u odnosu na izneti sadržaj je da bi za Vas i dečakovog očuha koristan psihološki zadatak mogao da bude rad na relaciji sa dečakom, u smeru zadobijanja poverenja – da može da Vam se obrati kad mu je teško, da pokažete bez insistiranja da ste spremni da čujete njegova mišljenja i stavove, da podstičete razgovore na teme koje su njemu bliske i zanimljive. Nekada previše direktnog traženja odgovora na pitanje ,,Šta nije u redu?’’ osobu može da uplaši, da reaguje povlačenjem, jer se plaši da ukoliko kaže šta oseća, da će uslediti neka vrsta grdnje ili kazne.

      Srdačan pozdrav,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  12. Poštovani,
    Htela sam da Vas pitam za mišljenje i predlog pristupa problemu.
    Naime, imam 20 godina, sa momkom sam u vezi 2,5 godine. On ima 26 godina. Ove godine smo planirali zajedničko letovanje, ali mislim da kao i prošle moji roditelji to neće prihvatiti. Prošle godine tatin izgovor je bio taj ići ćeš sa momkom na more onda kad budeš sigurna da ćeš se udati za njega… Nisam htela da se svađam sa njima, niti da kvarim odnose zbog momka, iako smo nas dvoje mnogo želeli da odemo zajedno nismo… Njemu je bilo mnogo krivo jer je pre svega zreo momak, pa se nekako pomirio s tim. Mislim da ove godine ja neću moći da pređem preko toga. Oni su ga upoznali još i prethodno leto i stvarno nemaju nikakvu zamerku što se njega tiče i baš zbog toga ne znam što se tako ponašaju. Ja sam student, na budžetu sam.Okej mi ide, uskoro počinjem da radim, tako da ću moći sama da isfinansiram sve to bez njihove pomoći. Šta mislite na koji način da im kažem to, i šta ako se suprostave pored toga što im ne tražim novac, što mi dobro ide fakultet, što je on okej momak i što smo dosta vremena zajedno. Nadam se da ćete uspeti da pročitate i odgovorite na moju poruku, čak i ako ne uspete imaću razumevanja.
    Veliki pozdrav!!!

    • Poštovana,
      Tema koju ste izneli tiče se uspostavljanja lične autonomije u odnosu na roditelje. Reč je o psihološkom pojmu, koji nije nužno povezan sa materijalnom samostalnošću. Psihološka autonomija, između ostalog, podrazumeva sposobnost individue da samostalno donosi odluke, kao i sposobnosti da adekvatno prepozna svoje želje u sadašnjosti, da ima lične vrednosti i ciljeve i za se ponaša na način da ih realizuje. Iako živite u domu Vaših roditelja, razumljivo je – u odnosu na Vaše godine i činjenicu da ste u vezi – da se javi ideja za odlaskom sa dečkom na more. Takva ideja predstavlja sled poznatih okolnosti – Vaše emotivne veze, a ne ishitrenog letovanja sa nekim koga ne poznajete.

      Što se tiče aspekta komunikacije, ideja je da ukoliko asertivno pristupimo drugoj strani, ističući naše namere i naglašavajući da to objektivno ne povređuje drugu stranu, donekle povećavamo šansu da druga strana razume našu perspekivu. Međutim, kako će druga strana reagovati – ne možemo da imamo garancije, to je ono što zavisi od nje.

      Tema o kojoj možete da razmislite je da li Vam je prihvatljivo da planirate odmor i bez podrške roditelja. Takođe, da pokušate realistično da sagledate i odgovorite sebi na pitanje: Šta bi mogla da bude najgora vrsta očeve reakcije na vaš odlazak na letovanje? I koje su šanse da se takva reakcija zaista i desi. Obzirom da ste punoletni, odluka je na Vama.

      Srdačan pozdrav,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  13. Postovana.. potrebna mi je Vasa pomoc. Imam 50god u braku sam i imamo sina od 23 god. Nas sin je pazljiv prema nama, prilicno je samostalan, u vezi vec 5god., ume da kuva, druzi se, bavi se sportom i prati fudbalske utakmice, pored stalnog zaposlenja sam finansira dalje skolovanje. Moglo bi se reci dobar momak za danasnje vreme. Sta meni smeta jeste to sto on jos uvek zivi sa nama, a nije ukljucen u kucne poslove. Naravno stan, svi troskovi uz skolovanje bi bili dosta veliki kad bi se odselio. Ali njegova soba cesto izgleda haoticno, povremeno je raspremi jer ne zeli perfektnu sobu. Ako mu nesto kazem, nema dovoljno vremena ili je umoran. Muz isto tako stalno obecava da ce mi nesto pomoci, ali i to je kratkog veka. Imam utisak da mu je jedna ruka redovno zamotana zavojem, povredi se na poslu, ledja ga bole itd itd… tako da ja ostajem sama i isfrustrirana svim kucnim poslovima, a i mene vec 2god bole ledja. Jednostavno njima je ovako udobno, a ja se osecam istroseno i nikako ne mogu da nadjem posao jer me oni prosto sabotiraju u tome. Kad jedan dan spreme rucak, place mi se koliko imaju pitanja, koliko ne znaju gde je sta i najzad kako ga spreme. Ali sa time se mogu pomiriti. Mozda mislite da nemam samopouzdanja da im kazem i da sam osoba koja u toj ulozi zrtve trpi i ne zna da prekine taj lanac problema… ali ne. Kada je sin bio mali, naucio je da kroz igru rasprema svoju sobu, sam je to zeleo i nikada ga inace nisam prisiljavala da to radi. Povremeno zatrazim pomoc na lep nacin, ali nista se ne desava. Prodje neko vreme, naljutim se, kazem da ne zelim tako, da svi zivimo zajedno i svako treba nesto da uradi, ali opet nista. Muz nekad opere sudje ako nema zavoja na ruci i to je to. Kaze i on pomaze. Ali pranje sudja nije sva podrska u kuci. Sin se i dalje pravi gluv na moje gundjanje. Nekad ostavim sve, ne operem ves 2 nedelje, ne cistim i ne kuvam. To njima ne smeta, a uzmu da jedu bilo sta iz frizidera. Uzas jedan. Znaci nista ne vredi. Mozda Vi imate jos neki predlog sta bi moglo promeniti ovu situaciju. Unapred zahvalna. Bojana

    • Poštovana Bojana,
      U odnosu na sadržaj koji ste izneli, pretpostavka je da je u porodičnoj organizaciji poslova dugo godina postojala navika da Vi obavljate većinu kućnih poslova. To znači da postoji mogućnost da ste preuzimanjem zadataka koji bi muž i sin mogli da obave, pomogli njima dvojici da steknu naviku da stvoje vreme i energiju ulože u neke druge aktivnosti, a ne u održavanje domaćinstva. Obzirom da se kod Vas desila unutrašnja promena, da ste iz određenih razloga prepoznali da Vama Vaš stari pritup ne prija i da osećate negativne posledice takvog pristupa, procena je da je bi primarna vrsta zadatka za Vas mogla da bude da odgovorite sebi na pitanje:
      – Ako određene aktivnosti izbacite iz dnevnog rasporeda, kojim aktivnostima ćete više posvetiti vremena i energije?

      Možete razmisliti na temu da pozovete ukućane da napravite jasan plan (konkretno, na papiru) šta bi bile čije kućne obaveze i šta se radi u situacijama ukoliko neko ne izvrši njegov deo zadatka. Jasna i otvorena komunikacija, ponašanje na način da se zaštitimo od izgaranja i preuzimanja odgovornosti za druge, istrajavanje u tome da određene zadatke nećemo da obavljamo umesto drugog, pronalaženje oblasti interesovanja kojima posvećujemo vreme – neke su od smernica kako se prevazilazi navedeni tip problema. Obzirom da je navika verovatno postojala kroz dugi niz godina, potrebno je vreme da se nova navika u porodičnoj dinamici ustali.

      Srdačan pozdrav,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  14. kiksbb kaže

    Osecam se kako da sam u depresiju, nista mi ne ide od ruci, ja zamisljam jedno ostvariju se drugo.. Ceo zivot sam htela da studiram u Beogradu nisu mi dozvolili mojih, evo studiram vec 3 god u Skoplje i kajem se za sve ne mogu da promenim nista, svaki put kad sam u Beogradu sam presrcena tamo se osecam srecno zivim punim plucama onda se vratim kuci i sve je isto sve propada ne ustaje mi se iz kreveta, lezim po ceo dan, jedem jednom dnevno samo gledam serije citam knjige i ne znam kako da uzmem moj zivot nazad u moje ruke da postignem sve sto zelim da budem bolja ja.

    • Poštovana,
      Iz onog šta ste napisali, procena je da se bezvoljnost i pasivnost koju opisujete, javljaju kao odgovor na neke neostvarene želje. Prepoznali ste da određene okolnosti i okruženje doprinose da se osećate zadovoljnije, stoga bih Vas ohrabrila da sebi detaljnije odgovorite na pitanja:
      – Koji elementi utiču na to da se osećate bolje u Beogradu?
      – Da li je želja za odlaskom u BG želja da se odvojite od porodice?
      – Da li u Skoplju možete pronaći elemente onoga šta Vam se dopada u BG-u?
      – Da li imate hobi/aktivnost kojom se bavite u Skoplju?

      Registrovanje vlastitih osećanja može biti element prevencije psihopatoloških pojava, jer smo tako u kontaktu sa njima i pravimo uslove da ona ne budu potisnuta; sa druge strane je potrebno aktivirati kognitivni deo – tražiti ideje i smišljati potencijalne načine kako dugoročno rešiti sadašnje nezadovoljstvo. Rešenje ne mora da dođe brzo, ali smatra se korisnim po mentalno zdarvlje postaviti se aktivno spram svojih želja. Čovek svojim sposonostima, planiranjem, akcijom i zauzimanjem konstruktivne perspektive može da promeni uslove života koji mu se ne dopadaju.

      Verujem da u tekstovima čije linkove prosleđujem možete dobiti dodatne ideje koje bi Vas motivisale kako napraviti konstruktivniji pristup zadovoljenu vlastitih želja:
      https://www.psihoverzum.com/kad-sopstvena-upornost-radi-protiv-nas/
      https://www.psihoverzum.com/sreca-utopijski-ishod-ili-zdrav-zivotni-stil/

      Srdačan pozdrav,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  15. Pozdrav.. kao prvo izvinjavam se na poduzem postu jer moram da vam sve opisem. Naime imam devojcicu jos nema 3 godine. Ima 2 i pol. Trazim savet u vezi devojcice jer plasim se da nesto nije u redu. Naime devojcica je ovako zdrava, vrlo je aktivna prohodala je sa nekih 14 meseci. Rekla je prvu cistu rec sa godinu ipo. Govori normalno mama, tata baba deda i zna sve nasa imena i ulicu gde zivi i od tetaka i tece. Problem je sto uci 3 jezika… prvi jezik u sredini gde zivim svekar i svekrva govore jedan jezik i uce je kao i mi ali moji roditelji govore srpski pa je ucimo i taj a ona i sa tva kupi engleski jezik. Primetila sam ona i dalje ima svoj jezik gde mumla ali postepeno u to mumlanje kako nauci novu rec ubacije i recenice su joj sve vise razumljive. Ima dobru koordinaciju, veselo je dete, voli decu i da se igra sa decom i sa nama. Ima izrazenu mastu i vrlo je zainteresovana za muziku. Po ceo dan nam peva i primetila sam sve u tonalitetu. Sve pesme pogodi ton bas kao sto je u pesmama iako reci se pola razumeju. Kupili smo joj sintisajzer i svira po njemu po ceo boziji dan. E sad moji strahovi pocinju tu da ona nije kao druga deca. Samo njeno ponasanje je drugacije. Jako se lako naljuti ustanovili smo da ima ozrazajni tantrum (ne u toj meri da se udara ili slicno) ali baci se na pod i vristi kad nije po njenom. Ovako razume sve sto pricamo i govorimo joj ali ponekad kad joj nesto kazem gleda me bledo i kad nesto ne razume sta joj govorim onda samo kaze necu i ustane i ode. Kad je ucim brzo joj dosadi da ucimo a kad joj nesto kazem na primer imena svih iz porodice savladala je u roku od nedelju sana bukvalno. Ponavljala sam joj imena svakog dana dodavala po tri cetiri i ona je sama povezala ko je ko. Kad dodje tetka ona je pogleda i kaze tetka Jeca. Dodje komsinica ona kaze Susetka Danka (slovacki) i razaznaje sve. Samo je cudna. Nije kao dete od vecina koje znam. Iznenadjuje me sto lako jako pamti pesnice nauci za jedno poslepodne i od reci do reci ih izrecituje kako treba i cisto a ovako govor mumla pola a pola kaze reci. Deca gledam vole igru voli i ona ali kada nije po njenom place i vristi. Glas joj je jaaako visok (to joj je na mene) i zvuci jos gore nego sto jeste. Zna kad idemo ja sama krenem iza nje a ona ulicama zna sama kuda treba da de ide kad idemo kod bake i deke. Jako de lako orijentise,jako lako pamti i brzo pamti, vrlo je muzikalna i po ceo dan bi da peva. Brine me to sto ne razume me ponekad kad joj nesto govorim, dosta je gruba da kazem krupnija je devojcica i nije svesna svoje snage i jos plus toga vrlo je sebicna ne da svoje omiljene igracke dok hranu deli naveliko. Da li je takvo njeno ponasanje normalno? Strah me je ako gresim i odvedem je da ce svekar i svekrva da me pojedu jer panicim bez razloga. Dok je bila manja nismo mogli nigde da idemo sa njom ako je pospana to je urlanje koliko vristi. Sad je malo lakse ali i sada ima takve izlive besa. I kad se uhvati za neku stvar ponavlja iznova i iznova kao da zabaguje da izvinete na izrazu. Na primer pustim joj crtani ona kaze daj kucu daj kucu daj kucu daj kucu dok joj ja nekazem dosta cula sam te i prvi put. Da li je takvo njeno ponasanje normalno i da li se plasim bez razloga? Izvinjavam se na poduzem postu zaista sam zabrinuta. Srdacan pozdrav

    • Poštovana,
      Iz onoga šta ste izneli, procena je da se Vaša pitanja odnose na dve teme:

      1. Verbalnu komunikaciju deteta u odnosu na razvojni stadijum:
      Na nekoliko mesta ste naveli: “..moji strahovi pocinju tu da ona nije kao druga deca.; Samo je cudna. Nije kao dete od vecina koje znam.; Samo njeno ponasanje je drugacije.”
      U odnosu na Vašu zabrinutost vezano za način ćerkinog verbalnog komuniciranja sa okolinom, najrelevantniji način pristupa, koji ne bi ostavio prostor za pretpostavke i nagađanja, je da odvedete dete na lekarski pregled. Stoga bi predlog bi bio da se obratite pedijatru i zatražite mišljenje da li je ono šta Vas zabrinjava u ćerkinom ponašanju pojava normalna za uzrast ili izlazi iz tog okvira.

      2. Ćerkino izražavanje nezadovoljstva kada su njene želje neispunjene:
      Napisali ste “…baci se na pod i vristi kad nije po njenom, ….samo kaze necu i ustane i ode…Dok je bila manja nismo mogli nigde da idemo sa njom ako je pospana to je urlanje koliko vristi. Sad je malo lakse ali i sada ima takve izlive besa.”
      U odnosu na ove sadržaje, stiče se utisak da postoji prostor za psihološki rad, a to je zadatak postavljanje granica prema detetovim željama. Kada dete na roditeljski zahtev reaguje kroz vrištanje, plakanje, zacenjivanje, udaranje, takva ponašanja se tumače kao negodovanja i imaju za cilj da detetu obezbede udobnost, komfor, prijatnost u situaciji koja mu je poznata. Jedan od ciljeva u vaspitanju je pomoći detetu da se adaptira na okolinu, a podkorak u tome je naučiti dete da prihvati adekvatne roditeljske zahteve, uprkos primarnom negodovanju. Dešava se da u ovakom tipu problema roditeljima bude korisna pomoć psihologa, jer teškoće u vaspitanju deteta mogu da imaju osnovu u tome što je roditelji ne znaju na koji način treba da se postave u određenim situacijama ili znaju kako bi trebalo, ali im je teško da sprovedu određene vaspitne zadatke kada dođe do same situacije.

      Srdačan pozdrav,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  16. Poštovana,imam problem koji sada želim da rešim,a koji me muci jako dugo(počeo je negde još 2014). Imam šifru f32(jedna depresivna epizoda). Uzimam zoloft i bipodis od 2017/18,a antiepileptike od 2012(menjala sam razne lekove,sada se terapija ustalila i uzimam lyvam i rivotril). Da se vratim na problem.U pitanju je preterano spavanje. U stanju sam da spavam i preko 12 sati,budim se bez energije,ubrzo nakon ustajanja sam ponovo pospana. Dešavalo se da ustajem samo da obavim fiziološke potrebe,pa da se vratim u krevet. Mogla bih uvek da spavam,a uveče nemam problema da zaspim. Da napomenem da se sto se depresije tiče osećam bolje i prepolovila sam doze zolofta i bipodisa,a želela bih ako se psihijatar slozi da ih ukinem u potpunosti. Da li moj problem uzrokuju iskljucivo lekovi ili postoji još nešto? Pocelo je jako da mi smeta moje stanje i da me rastuzuje. Inače sam nezaposlena trenutno,pokušavam da uvedem promene u svojoj ishrani i fizičkoj aktivnosti,ali mi to sto ne mogu da ustanem na vreme predstavlja jedan od problema. Očekujem Vas odgovor i unapred Vam zahvaljujem.

  17. Takodje bih dodala da više ne uživam u nekadašnjim aktivnostima,poput čitanja,gledanja filmova,emisija itd…Kao da me mrzi, Jednostavno je lakše leci i spavati…To me takodje užasava…

    • Poštovana Ivana,
      Obzirom da navodite “ne uživam u nekadašnjim aktivnostima, poput čitanja, gledanja filmova, emisija itd…”, smer u kome vredi promisliti je:
      – Kada ste uočili navedenu promenu?
      – Da li ste, od kada ste pod farmakoterapijom, imali slične promene?
      – Da li su pospanost i manjak zadovoljstva u navedenim aktivnostima reakcija na neki događaj ili promenu u Vašem životu?
      Promena može da bude: informacija koju ste stresno doživeli, događaj u odnosu na koji ste reagovali neki neprijantim osećanjem, promena u odnosu sa bliskim ljudima isl.

      Smatram da je u ovakvim situacijama potrebno javiti se psihijatru i izneti da se desila promena u svakodnevnom psihičkom funkcionisanju.
      Takođe, kada je osoba pod psihofarmakoterapijom, kroz rad na problemu na psihoterapiji moguće je uočiti koje su situacije i relacije provokativne na način da izazivaju neprijatna osećanja, ispituju se psihološki mehanizmi koji predstavljaju potencijalni uzork ili sa druge strane, faktor održavanja problema.

      Srdačan pozdrav,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  18. Tamara kaže

    Postovana,imam problem koji me godinama muci.Kada imam problem ili kada zbog nekih okolnosti mislim da ce do problema doci,strasno se uplasim.Do te mere da mi je muka,povraca mi se,boli me stomak i kao da me sve boli.Imam utisak kao da bi plakala.Cesto zbog toga problem neresavam ili do problema nekad ni nedodje ispostavi se da je on samo bio u mojoj glavi da sam previse brinula.Uredu su neki osecaji kada si uplasen ,ali nekad nemogu sva ta osecanja da kontrolisem.

    • Tamara,
      Po navedenom opisu, može se pretpostaviti da je u pitanju anksiozna reakcija koja se reflektuje kroz somato-vegetativne simptome. Anksioznost kao emocija može da ima osnov u razilčitim disfuncionalnim uverenjima koja se odnose na negativno viđenje sebe i ličnih sposobnosti. U konkretnoj situaciji koja se doživljava kao izazov, u skladu sa uverenjima mogu se javiti i negativne automatske misli, kao npr. “Ja sam slaba, nesposobna osoba; Pogrešiću; Ne mogu da podnesem ovaj neprijatan doživljaj, isl.”
      Zbog toga je veoma korisno da u stanjima kada neposredno nema stresne situacije, razmilite na temu šta vidite kao svoje snage i sposobnosti, a zatim to viđenje uporediti sa slikom o vlastitim sposobnostima u stresnoj situaciji. Takođe, navedenom problemu se može pristupiti na način da se ne izbegava neprijatan doživljaj, već da se uprkos njemu akcenat kontrole stavi ponašanje – to bi značilo uprkos neprijatnoj telesnoj senzaciji da pokušate da uradite ono šat smatrate vrenim i važnim u životu.
      U rešenju ovog tipa problema psihoterapija se pokazala izuzetno efikasna metoda tretmana, stoga bih Vas ohrabrila da potražite takvu vrstu podrške.

      Veliki pozdrav,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  19. Evo, naišao sam na Vašu web stranicu sasvim slučajno surfajući za odgovorom na moj problem na internetu, a moje pitanje se tiče ljubavnog života, pa se nadam da ćete mi moći odgovoriti.
    Naime, student sam u 20-im godinama života, i u moj je život iznenada ušetala cura za kojom sam, jednostavno rečeno, izgubio glavu. Tokom vremena, počeli smo dopisivanje na dnevnoj bazi da bi to do danas preraslo u cjelodnevno dopisivanje od najranijeg jutra do kasno u noć. Međutim, moj problem je sljedeći. Postanem vrlo, vrlo, vrlo anksiozan i zabrinut kada samo pomislim na to da bi mogao drugi, “bolji”, muškarac, u međuvremenu dok se mi dopisujemo, ušetati u njen život. Mi trenutno nismo još u ljubavnoj vezi jer ona još nije spremna na to s obzirom na činjenicu da je friško iz jedne dosta komplicirane veze, što je sasvim razumljivo i opravdano, i znam iz osobnog iskustva da je potrebno određeno vrijeme da se preboli nekoga s kim si bio, ali mene jako brinu opsesivne misli tipa “Što ako u tijeku našeg upoznavanja naiđe netko bolji?”, “Što ako u tijeku upoznavanja završi s njenim najboljim prijateljem?” “Što ako ne uspijem u ovome?”. Ja sam svjestan da će se ona bez obzira na mene dopisivati s muškim prijateljima i to je normalno i prirodno, ali takve misli me, blago rečeno, umaraju i s obzirom da se znamo oko mjesec i pol dana, mislim da pretjerujem, jer ne poznajemo se još i u fazi smo upoznavanja ali ove misli me uništavaju na svakodnevnom nivou.
    Ovim putem Vas molim za bilo koji savjet.
    Hvala.

    • Andrej kaže

      Pozdrav, nisam psiholog, ali se nadam da će psiholozi odobriti ako smatraju da nešto od ovoga može da bude korisno, jer smo sličnih godina. Pitanja nemaju lošu nameru, već da samo ti razmisliš.
      U kakvom ste odnosu – drugarskom ili više od toga – preko poruka? Na osnovu mog isksutva, možeš i da izgubiš glavu, da planiraš svašta sa njom, da čak i budeš spreman na neke stvari, ali ako ona tebe doživljava kao druga, ništa neće biti na tom početku. Ali ne znam da li te tako doživljava? Potrudi se da te doživi kao nekoga ozbiljnog ko želi više od “tipičnih” stvari, ako i ti to želiš samo, jer nije u redu ni prema njoj ni prema tebi da neko prikriva namere.

      Ako naiđe na nekoga boljeg, naići će i ne možeš ništa da uradiš osim da se potrudiš da je “osvojiš”. Ali, razmisli i o tome šta osećaš prema njoj. Da li je to ishitrenost zbog izgleda, zaljubljenost ili potencijalna ljubav? I u skladu šta osećaš prema njoj – neku od tih stvari – reci joj iskreno (preporučujem ipak uživo, jer nije zdravo graditi vezu preko dopisivanja, strpi se onda) kako bi i ona znala na čemu je sa tobom. Momci često padaju na devojke koje izgledaju atraktivno i dopisuju se sa više njih, a ne na neke mirnije (nisi je opisao, pa ne znam kakav je tip devojke).

      Veoma je bitno ovo za tvoje zdravlje samo i za buduće odnose u koje budeš ulazio: ti ne znaš nikako da li se ona dopisuje sa nekim, nego samo pretpostavljaš. Znam da prirodno želiš da se ona nađe u tvojoj blizini i da imaš nešto sa njom lepo, ali te upravo ta jaka želja vodi u svo to pretpostavljanje i strahove. Zbog sebe kontroliši svoja osećanja, a naposletku i zbog nje.

      Nemoj da pretpostavljaš u ovakvim situacijama kada ste tek na putu da započnete vezu, budi kao i do sada, dok se ne vidite. Nemoj nikada biti impulsivan, već čvrstog karaktera tako da ćeš je uveriti da ti je stalo do nje. Čak iako se dopisuje, prihvati to tako kako jeste i odbaci sve strahove i pretpostavke zbog kojih si se javio ovde, jer to šta ona radi nije nešto što se u ovoj fazi tebe tiče, a i u svakoj fazi veze šta ona radi jeste tako da ti na to ne možeš da utičeš.

      Nemoj sebi da dozvoliš da te nešto psihički pokoleba u njenom odbijanju eventualnom, jer ima različitih devojaka. Reci sebi “Muškarac sam, osećam (nisi bio jasan šta osećaš, ok, mlad si i meni se desilo da ne mogu da objasnim (zbog čega ću i postaviti pitanje dole psihologu) prema njoj, ali želim da to bude zdravo. Biću takav kakav sam i dalje, odbaciću strahove jer ne mogu da utičem na njih, a želju ću kontrolisati, pa ako bude bilo nešto, biće mi mnogo lepo. Ako ne bude, naći ću neku drugu devojku, sposoban sam za to.”

      Sada je karantin, ali da bi veza bila zrela, neophodno je da imate poverenje oboje međusobno, lepe trenutke, i da to ne bude toliko intenzivno, jer ta intenzivnost kojom pristupaš i to brzo razmišljanje koje je posledica toliko razmenjenih poruka i pretpostavljanje stvaraju frustracije. Sad je taj karantin, ali previše intenzivnog dopisivanja nije zdravo ako se nema prethodno formirana veza i poverenje koje vi nemate – ti ga u ovom slučaju nemaš u nju čim si se javio ovde sa strahovima od toga šta ona radi što tebe uništava – a zapravo sam sebi projektuješ te probleme.
      Nastavi tako, možda bude ok, ali formiraj jednu distancu u svojoj glavi da bi svoje zdravlje zaštitio od onoga lošeg što može da ti se dogodi u slučaju negativnom, kako ti ovo iskustvo ne bi uticalo na dalje odnose sa devojkama i kako bi uvek posle mogao ponovo zdravo da započinješ nešto sa njima, a da se ne osvrćeš na prošlost. Obradi sada ovu situaciju svesno, da ti ne bi posle nesvesno uticala negativno na druge stvari.

      Prošao sam kroz te stvari sa partnerom i zbog toga se i javljam sa mojim problemima u posebnom komentaru ovde. Partnerski odnosi su česta tema nevezano za pol, ali bi cilj svakog psihologa trebalo da budeš ti i to kako ti pristupaš problemima koje imaš, jer se ne radi o devojci sa, htedoh da kažem “naše”, odnosno strane psihologa, nego o tebi.
      Inače, želim tebi sve najbolje i eventualno ukoliko budete sklopili vezu zajedno da to bude lepo i zdravo, naravno.

    • Davore,
      Veoma je razumljivo kada pojedinac ima nekog ko mu se dopada da se javi razmišljanje “Šta ako mu se ne svidim…”, “Šta ako naiđe neko bolji…”, pa u odnosu na to i anksiozna reakcija. Tada je važno da osoba ume sebe da umiri. Procenjujem da ste dobro uočili kod sebe da je aspekt straha i zabrinutosti preteran i da Vas to remeti na dnevnom nivou. Nekada se dešava da ljudima bude neprijatno da se suoče sa neizvesnošću događaja, pa su skloni da “predviđaju” negativan ishod.

      Adekvatan pristup kome je korisno težiti je usmeriti pažnju na aktuelna dešavanja oko sebe i biti u sadašnjem trenutku – podneti neizvesnost koju budućnost nosi. Tema za koju procenjujem da je značajna da o njoj razmislite je “Kako se traži kompatibilan partner?” Kvalitetna i funkcionalna relacija dvoje ljudi veoma je kompleksija od prvobitnih simpatija. Nalaženje partnera koji nam odgovara nikako nije takmičenje i traženje “boljeg”, već građenje relacije koja je za oba partnera inspirativna i podstičuća za psihičko blagostanje.
      U nastavku Vam prosleđujem tekst koji je informativan i koji može da Vam bude inspirativan u rešavanju problema koji ste naveli:
      https://www.psihoverzum.com/ljubavna-mora-iz-ugla-psihoterapeuta-ljubav-i-samopouzdanje/

      Veliki pozdrav,
      Bojana Škorić, MA psiholog
      http://www.introspektiv.com

  20. Andrej kaže

    Pozdrav. 2 pitanja.
    1) Kod mene se radi o muško-muškim odnosima. Ne znam koliko ste upućeni u to, jer sam nailazio na psihologe kojima je to bilo egzotično. Zbog dubokih stvari iz prošlosti – incest zlostavljanje koje je počelo pre mojih najranijih sećanja – bio sam povučen, a ta osoba koja me je zlostavljala me je odbacila u periodu kad sam ušao u pubertet.
    Mene privlače momci, rešio sam to sa sobom, nisam pokušavao sa devojkom nikada nešto, jer su me momci privlačili, a to sam prepoznao kao zlostavljanje-incest jako kasno, u ranim dvadesetim. Uglavnom, niti ima svrhe da pokušavam sa devojkom nešto, jer iako me privlače nekako da mi se sviđa njihovo društvo jako, na seksualnom nivou nije došlo do nečega. Nisam spontan uopšte ni sa momcima. Na kraju, to sam što sam i nemam nikakve teorije o tome šta je formiralo moju seksualnost, jer mi je to previše sada za obraditi.
    Imao sam iskustvo i psihologa i psihijatara, ali me interesuje nešto drugo. Ja sam povučena osoba jako, sa momcima kad se družim deluje kao da sam lider u društvu (a u sebi ne bih to bio), dok sa devojkama kad se družim deluje kao da mi se sviđaju, a i one pretpostavljaju zbog mog izgleda i ponašanja, a nije tako.
    Rešenja mnogih psihologa jesu da se nađe gej društvo ili bar ono koje će me prihvatiti, ali sam pokušao sa tim i nije uspelo.
    Mogu da pokušam ponovo.
    Međutim, stvar zbog koje se javljam u vezi 1) pitanja jesu odnosi sa momcima. Pre su me privlačili dominantni momci uglavnom što se građe i izgleda tiče, ali sada sam nekako više otvoren za mirnije momke bez obzira na izgled jer je to zdravije. A povrh svega sam i pasivan u odnosu, jer sam bio tokom tog perioda detinjstva. I da napomenem, tada sam već shvatao da to nije u redu i jednom detetu to može da stvori haos, pritisak veliki u glavi kao što je meni i pre polaska u školu.
    Nisam ni imao iskustva sa momcima puno.

    Iako sam u ranim dvadesetim godinama, momci u gej svetu su jako komplikovani. Mnogi od njih ne znaju šta hoće, pa samo žele seks. A ja više od toga želim. Vezu npr. kao dečko iznad imati sa nekim momkom je nešto što se meni čini nemogućim. Jednostavno, momci vide taj spoljašnji izgled, vide momka, a ne vide osećanja koja imam.
    I ne bih da se krećem među gej krugovima gde su prijateljski odnosi jako na nekom tinejdžerskom iskustvu iz mog iskustva. Jednostavno, momci su dosta brzi, sami se obrazuju preko interneta, sami sebe odbacuju i stvaraju ideje o tome kako veza izgleda. Ne znam da li je koren toga možta to što ne prihvataju sebe, pa onda ne mogu ni drugog momka.
    Sa druge strane, ja nisam za to eksperimentisanje, jer mi treba mnogo poverenja u nekog, a i opekao sam se par puta.
    Npr. kako ovaj dečko doživljava (pretpostavljam) njegovu devojku, zavidim na tome, jer u tom gej svetu nisam naleteo do sad ni na koga takvog ko je spreman na dogovor. U redu, prepoznajem tu potrebu zaštitničku od momka koju osećam, ali ona nije izražena na nekom preteranom nivou. Samo se radi o poverenju da će taj drugi dečko biti tu. Malo se razlikujem od dečka gore, jer iako se radi o partnerskim odnosima, gej odnosi su opterećeni dosta.
    Ima momaka koji ne nose te probleme, ali mi jedino pada na pamet da osvojim te momke tako što ću biti svoj i steći više samopouzdanja. Pa otprilike kao dečko gore. Stvar je u tome kad je neko pasivan, ako i jesam, jer nisam istražio i ne znam ni da li treba da istražim jer sam u takvom stanju da mi sada čak ovo nije prioritet, jer imam i pitanje broj 2. Dok ne dodjem do toga, aktivni momci iz mog iskustva ili vole da dominiraju ili vole da se nad njima dominira. Nije meni problem ni ja da dominiram, ali nisam gej momak koji je otvoren, osetljiv sam, introvertan i čak i krug poznanika mi je dosta mali.
    Mnogi momci su započeli nešto igrajući se, pa shvatili da im prijaju više momci (iz iskustva dopisivanja kažem), ali oni su to uradili svojevoljno u periodu kada su bili tinejdžeri i onda doživljavaju druge momke kao i one – spremne na eksperimentisanje opušteno, seks svakakav. Ok, i ja isto sam nekada verovao da momci mogu da budu puni ljubavi kao što sam ja hteo – hoću da kažem da prepoznajem obrasce i u meni slične. Ali moja pozicija je specifična, jer kako da nađem nekoga ko želi normalne stvari, ne da dominira, ne da se nad njim dominira van seksualnih aktivnosti, nego nekoga ko je jednostavan za to. Teretana, posao, fakultet, sportovi, druženje, ja sam dosta namrgođen u prisustvu momaka koje ne znam, a koji su u ovom društvu hetero-normativnom podrazemvano svi strejt dok se ne dokaže nešto drugo i onda oni to tumače ko zna kako ako su i gej, pa mislim da čak i da mi zbog toga ne prilaze. Jedino da olabavim malo, opustim se, pokažem nežniju stranu.
    Ima dosta toga, ja bih radije da mene aktivan dečko nađe ili da to bude spontano i obostrano, nego da ja jurim nekoga, jer se u mom iskustvu uvek ispostavilo da pogrešno procenim momke, sada ipak dosta lakše. Ipak sam i ja mlad, a težim stvarima koje su mnogo dublje od prosečne osobe koja je u dvadesetim godinama, pa možda to predstavlja problem, jer većina momaka koje sam sreo želi tu “slobodu”?

    2) pitanje me više muči. Zbog preterane opterećenosti sopstvenim identitetom, problemima sa tim kroz odrastanje što na svesnom i nesvesnom nivou – kasnim u psihološkom razvoju sa profesionalnom orijentacijom. Opet, nije problem da izaberem bilo šta, ali se kod mene radi o tome da sam povučen i da mi ta povučenost smeta i da kako stvari stoje, znam šta biste mi rekli kao psiholog, ali da ću ostati povučen. Zato tražim profesiju gde ću imati kontakta sa ljudima, a koja neće biti veoma povučena. Zapravo, i nisam toliko povučen kad sam sa ljudima u dužem periodu, brzo se oslobodim, ali brzo se i sam povučem ako imam smetnje psihološke i distanciram od ljudi. I onda oni to, normalno, shvate loše.

    Bez obzira na momka i da li ću ga naći, moram da živim od nečega, jer meni to pruža stabilnost psihičku, pogotovo u mojim godinama. Psihologija je polje gde vidim dosta kreativnosti za pomaganje određenim grupama ljudi. Nisam za rad individualni duboki, već više sam orijentisan ka porodičnim odnosima, vezama i slično, eventualno i ličnom razvoju. Ili pomaganju ljudima sa posebnim potrebama (invaliditet, supstance, problemi na poslu, slične stvari). Možda se radi o afektivnosti i vezanosti za roditelje koju nisam uspeo da prevaziđem, pa me zbog toga privlači psihologija i pomagajuće profesije, jer sam i dalje takav da zavisim finansijski od njih iako ne koristim ništa finansijski osim hrane, interneta i struje skoro.

    Po prirodi jesam sklon zdravijoj impulsivnosti u poslovnom okruženju i inicijativnosti. Ali se plašim usamljenosti, priznajem. Pre se nisam plašio i odgovarala mi je ne u smislu da sam bio negativno nastrojen prema svima koji su mi sugerisali, nego mi je psihički odgovarala usamljenost. Sada više nemam toliko osoba kojima je stalo do mene u životu (umrla je, i možda će uskoro još i da umre neko) i na neki način logički, ali i prirodno težim ka stvaranju veza sa ljudima. I dalje sam introvertan, ali bih želeo da budem u nekom krugu ljudi kao introvertan. Jer, volim druženja i imam tu dečiju naivnost i dalje.
    Jezici, muzika, biljke, životinje, priroda su mi hobiji i nešto što volim jako. Takođe i zavoleo sam kreativnost u različitim oblicima, od arhitekture do mnogo manjih stvari.
    Takođe se i fizioterapija čini kao nešto zanimljivo.
    Nije mi problem da započnem studije opet, deluje mi najzdravije da to uradim u Srbiji, ali dvoumim se da li da nastavim ih u inostranstvu, jer će tamo biti okrutno za taj moj infantilni način razmišljanja, ali je to kao bacanje u živu vatru u zavisnosti od fakulteta i zemlje, a ja sam iskreno i psihički iscrpljen od razmišljanja o tome. I na konto usamljenosti, ne radi se da me plaši usamljenost, nego sam godinama usamljen, jako kasno sam otkrio te veze koje drugi ljudi stvaraju. Čak je bilo i nasilja u porodici nad a mnom nevezano za taj inces, sve sam to prikrivao, nekako imam osećaj da sam zaista dosta usamljen bio tokom zadnjih godina puno.

    U afektivnom stanju kažu da se odluke ne donose, ali ja sam ceo život u afektivnom stanju, a moram odluke da donesem, tako da momci manje više nisu problem, ako bude nešto – ok, ali mi je ovo na neki način i zadnja šansa da se uključim u svet studija. Posao je nešto što mi okolina dosta govori, ali opet imajte u vidu da je to ta okolina koja nije obraćala pažnju na mene dok sam se povlačio ceo život, i njihov način razmišljanja je “biće bolje na poslu”. A ja sam shvatio da nikad neće biti bolje osim ako prihvatim i sam to kako jeste i ako se ne potrudim i ne odglumim te socijalne veštine što mi pada teško.
    U principu mi je samo potrebno da izaberem fakultet i posao, organizujem se oko toga, dodatne aktivnosti, pa ako momak naiđe, naiđe, a ako ostanem sam, neću biti jedini čovek na svetu koji je ostao sam.

    Osim toga, imao sam situaciju sa psihijatrom, konačno sam našao nekog ko je odgovarao meni, a ne roditeljima, ali su se roditelji umešali, ja infantilno im prenosio to, i nije im se psihijatar svideo i tu je došlo do velikih problema, jer sam bio u unutrašnjem sukobu koga da izaberem – roditelje ili psihijatra… tako da sam nastavio da pijem terapiju rivotril i seroxat, a odbacio ostale lekove, ali i odbacio psihijatra. Sad ako ćete mene da pitate, ja sam toliko užasnih stvari pretrpeo od psihijatara da se više kod nijednog u ulozi pacijenta ne bih vratio, niti imam potrebe, niti imam snage da prolazim kroz to. Ovaj psihijatar je bio distanciran, sugerisao da se radi o Edipalnom kompleksu, ali nije hteo da imenuje (razumem, ne bih ni ja), ali sam sam to shvatio. Verujte, jer sam mu rekao to, a on je rekao da nije važno kako se naziva. Imao sam dogovor sa njim da dolazim na terapije, nekad je delovao grubo, nekad je delovao nezainteresovano, ali roditelji su mi uništili sve to. Ja iskreno u ovom stanju da procenim ko je kakav psihijatar za mene, ne mogu, a on jeste pokazao i empatiju veliku prema meni kakvu nijedan psihijatar drugi nije pokazao. Zbog tog iskustva iz detinjstva.
    I sad se plašim da se vratim kod njega, jer niti znam o čemu da razgovaram, prekršio sam taj dogovor da ću ići na terapije redovno bez obzira na sve. On je muškarac, a ja imam tako strahove od autoriteta.

    Manje više to funkcioniše ok, ali mi je potrebno zaista da imam cilj, samo što ne mogu da se odlučim za to, jer mi deluje fakultet kao profesija koja je od presudne važnosti, pa i posao.

    Dijagnoze uvek na prvi pogled kod psihijatara su bile neke sa psihozom sumanute (mislim na njihove dijagnoze, imao sam nervne slomove kada su mi davali takve psihotične dijagnoze na prvi pogled), ali nakon više upoznavanja i sastanaka uvek bi mi davali posle dijagnozu recidivne teške depresije bez psihotičnih elemenata, neki sa psihotičnim elementima. Ovo pisanje deluje naporno i sa elementima psihotičnosti, ali sam u principu otvoren jako, jer je to jedini način.
    Sa druge strane, psiholozi svi su imali jako drugačiji odnos prema meni, sa više empatije, čak i državni. Osim tog zadnjeg psihijatra.
    Ali ne radi se više ni psihijatrima ni o psiholozima, nego o meni.
    Psihijatar je na zadnjem sastanku jasno rekao: ti deluješ kao tvoja majka…verovatno je hteo da sugeriše slabašno, nisi za Srbiju, ovde će te sistem uništiti i nećeš uspeti, nauči jezik i idi u inostranstvo, tamo je bolji sistem.
    Nažalost, napravio sam i sam grešku što sam delio sa majkom informacije o seansama sa psihijatrom, ali zamislite i vi majku koja je toliko opsednuta kontrolom da je ona morala da vidi psihijatra, i čak nakon što ga je videla i nakon što se on dogovorio sa oba roditelja o tome da urade nešto za mene, oni to iako su se složili nisu uradili, nego su me zlostavljali i fizički. Doživeo sam napad nožem u kući od oca, jer sam ga mirno pitao nešto, majka ga je branila, a u tom trenutku nisam imao nikome da se obratim. I onda mi je posle govorila da je trebalo baš tad da se obratim psihijatru. Jednostavno, i sam psihijatar mi je rekao da roditelji naprave haos detetu, ali sam znao to i bez njega, jer sam imao probleme sa (ne mogu da kažem sestrom/bratom, jer takva osećanja nemam, jer sam se trošio vreme na izgradnju odnosa sa njima da bi me tretirali i oni tako) koje su roditelji stvorili u, favorizovanje je blaga reč, za to što su uradili mi. A psihijatar mi je odmah rekao da se ne oslanjam na porodicu, već samo na sebe.

    Sa sestrom bratom nemam nikakav emotivan odnos, mi zapravo ne znamo ni o čemu da pričamo, roditelje ne mrzim, volim ih, ali jednostavno su me survali u provaliju da se figurativno izrazim i imam ljubav prema njima i poštovanje, ali ne preterano izraženo, ali i to je bio njihov izbor da me napadnu noževima, optužuju, šalju kod psihijatra, krive za moje greške nakon što sam im ispričao šta mi se dogodilo, dopuštaju iživljavanje nada mnom unazad skoro deceniju od sestre, brata, a i da se sami nad mnom tako ponašaju.
    Sa majkom sam bio bliži do toga kad su počeli da me zlostavljaju, ona je mnogo razumnija osoba, edukovana za razliku od oca, i pored svega toga mi je drago što mi je majka, otac je ok, ali smo uvek imali problematičan odnos paralelno sa dobrim odnosom i shvatio sam da je odvajanje jedini način da mi kao porodica se sačuvamo u nekom obliku. Fizičko odvajanje, jer ja se sad tresem u kući. Oni imaju svoje verzije događaja, naravno, majka je u potpunosti stala na očeve verzije događaja i nema svrhe diskutovati o tome više. Naravno, ja niti planiram, niti sam poželeo, niti ću ikad povrediti. Bilo je tu svađa jakih, ali shvatio sam da je to kraj. Da sam sad sam. Oni mene vole u svojim glavama, daju mi novac i hranu, ali ja tu ljubav ne osećam kao pre nakon tih dešavanja. Osećam majčinu emotivnost, i da joj je stalo do mene, ali jednostavno na rečima. Uvek na rečima. Otac je isto emotivan, ali opisao sam moj odnos sa njim, i njemu je na neki njegov potpuno drugačiji način od onoga koji je moj stalo do mene.
    Jednostavno, najzdravije je odvajanje, ali toliko problema imam u ovom trenutku da mi veza, pa treba ako bih našao nekoga spremnog ne da rešava moje probleme, nego da mi pruži ljubav i ja njemu, ali to su već iracionalna očekivanja. A edukacija ostaje kao primarni problem i ono što mogu da kažem jeste da ja neću uspeti, intuitivno to govorim na osnovu fakulteta koji sam već upisao, da ostvarim neki edukativni potencijal, a da ne strepim od toga šta će mi roditelji uraditi. Postoji mogućnost odvajanja kod dede, tog trećeg člana, ali bih više voleo inostranstvo, pa neka se bacim u živu vatru pa šta bude, jer ovde život je i sa dedom težak, jer je i on potpuno opsednut kontrolom čak i nad mojim životom, a majka mu ne može ništa, jer je žena i nemaju dobar odnos od detinjstva, a on mrzi moga oca, favorizuje emotivno sestru od majke. Potpuni haos. Jedina opcija koju imam je da ostanem sa roditeljima, ali meni smeta toliko da ih viđam. Nisam spomenuo da oni znaju za seksualnost jer sam naivno mislio da će njima to biti ok. I paradoks u svemu je što im je ok, a imamo takav odnos. Samo pokazuje koliko su relacije između ljudi komplikovane. A da ne spominjem ironiju da je roditeljima to u redu, a da momke to ne zanima i da, naprotiv, to im čak i smeta. Čudan je ovaj svet.

    Jednostavno, bih voleo nekako da se osamostalim, i odem odvde naposletku, ali mi je edukacija primarni problem, jer treba od nečega da živim, a istrpeću život za sad zarad edukacije ili posla, samo što osim znanja engleskog jezika, ne znam ništa. Tj, teoretski znam puno toga i praktično čak i još mnogo stvari od marketinga, pisanja, istraživanja, ekonomije, političkih odnosa, zdravstva, pa sve do vožnje i sličnih stvari, ali kada se nalazite u tolikom haous, ne znate, odnosno ja, da postavite prioritete. Što je veći haos – po pravilu više sam neodlučan. Ali jednom to mora da se preseče.

    I što dani prolaze, haos je sve veći, a ja sam bez ikoga kome mogu da se obratim. U Beogradjanci sam bio kod finog psihijatra, ali je ona pomislila da je najvažnije to što sam gej, ali meni je to potpuno normalno, mada sam mislio da je i momcima u Srbiji, ali nije baš. Šta da kažem, naivan sam jako bio oko toga, i sad isto.
    Ja se izvinjavam na tolikoj preopširnosti, i sam već rešavam probleme, kontaktiram studije u inostranstvu, ali neke smernice bi mi značile. Ostavio sam to 1. pitanje, jer ne verujem da mogu da u stanju gde se još psihički oporavljam od napada nožem od strane oca da se emotivno razvijam i budem u stanju za odnos sa momkom, jer nisam naišao na one koji su spremni da vole.
    Jako je komplikovano sve, jer nisam uključio ni familijarne odnose u to, to iskustvo sa sestrom, bratom traumatično, a ja se nalazim kao između dve vatre što se tiče roditelja i dede. I mladost mi prolazi. Što je najgore od svega.
    Razumem da ima ovde previše elemenata, i da vam ne pričam još o posttraumatskom iskustvu koje sam imao u srednjem tinejdžerskom dobu, napadu palicama u osnovnoj školi, zlostavljanju od vršnjaka, snovima užasnim, horor snovima, prisećanjima uvek na neke događaje, ali hajde to je prošlost.
    A što se tiče psihologije, široka je oblast, lakše delim drugima savete nego sebi. Neodlučan jesam samo sa sobom, mislim možete da vidite i na primeru poruke koju sam poslao dečku gore da kad se radi o drugima potpuno sam odlučan. Ako je uslov za upisivanje psihologije da osoba reši svoje probleme da bi bila psiholog, ja mogu to da uradim tako što ću otići u Ameriku i prekinuti život ovde. Ili tako što ću upisati fakultet u inostranstvu ili u Srbiji. Psiholozi su svakakvi, ali ja volim dosta da rešavam praktične probleme, ali verujem da je moje iskustvo jako dragoceno za rad u oblasti psihologije, jer sam i dosta sam radio na sebi, sa drugim ljudima uz njihovu pomoć i onda se osećam spremnim za to. Postoje državni i privatni fakulteti kod nas, i osnivač ovog bloga je imala dosta kritika na račun tog jedinog privatnog (za druge ne znam), ali što se rada u psihologiji i psihoterapiji kasnije tiče, verujem da diploma uvodi osobu u posao, znanje mogu da steknem i čitajući dodatnu literaturu koju mi profesori sa tog ili državnog fakulteta preporuče, i da je sve do moje motivacije. Poznata je izreka danas da sami krojimo svoj svet ako nismo članovi vladajuće partije ili ako nemamo mame i tate na funkcijama, a ja ih nemam. Nisam za kliničku psihologiju sigurno. Nije problem da krenem na bilo kom fakultetu sa generacijom koja je sada 2001. godište, ali je to kasni voz koji hvatam, ta deca su još deca, ovo je Srbija. Možda ljudi koji upisuju psihologiju su više skloni toleranciji, ali na kraju krajeva, gledam sebe i stvaram društvo drugde bez obzira na seksualnost. Ono što je u psihologiji problem jeste da ja ne volim da se eksponiram verbalno u nekim diskusijama ili držanju tribina o feminizmu koji podržavam. Jednostavno, volim praktične stvari, a ne priču u prazno. Iako to mogu, ali ne treba mi u životu svađanje ili ubeđivanje mase ljudi u nešto, za to ima dosta drugih ljudi koji imaju snage. I ne znam kakav je posao sa psihologijom, koliko se radi na udruživanju i toj društvenosti i solidarnosti među terapeutima, psiholozima?
    Još jednom, nadam se da ćete bar uspeti nešto da pohvatate i da mi odgovorite, a ja ću u međuvremenu nastaviti da tražim solucije i radim profesionalno na sebi i veštinama.
    Bio sam ovako verbalno komplikovan ovde, jer kao što vidite stvari su takve.

  21. Katarina kaže

    Postovani,
    Zivim sa muzem i dvoje dece, decak od 5 godina i beba od 6 meseci, u drugom delu kuce zive muzevljevi roditelji. Sa muzem zivim 5 i po godina, pre toga smo se zabavljali 2 godine dok nisam ostala trudna. Kada sam ostala dosli smo da zivimo ovde, u njegovu i kucu njegovih roditelja. Od samog pocetka bilo je problema sa njegovim roditeljima, a i sa njim. Nakon 2 i po meseca zivota ovde i nakon velike svadje sa njegovim roditeljima, presli smo u grad privatno da zivimo. Inace, oni zive na sslu, ja sam iz grada. Od samog pocetka zivota u stanu sve je krenulo nizbrdo, muz je poceo odmah mnogo da pije i da me maltretira psihicki i fizicki. Danima nije dolazio, tj.dolazio je samo kuci da prespava, a kada dodje inace u alkoholisanom stanju, odmah me maltretira, vredja, gura, gadja stvarima… Dete nije dirao, ali je dete svemu prisustvovalo. Pre 2 godine nakon burnih svadja i maltretiranja prijavila sam ga za nasilje u porodici, dobio je mesec dana zabranu prilaska i dobio je godinu dana uslovne kazne. Inace, za sve to vreme u stanu njegovi nisu razgovarali sa mnom uooste. On je dete vodio tamo i ostajali su po ceo dan, ali ja nisam isla. Dok smo bili u stanu samo sam ja vodila brigu o detetu, dete je bilo vezano za mene, vezano za moje, jer su nam moja majka i sestra dosta pomagale iako moj muz nije mogao da ih podnese i dolazio je u konflikte i sa njima, ali se cesto pretvarao kako je u dobrim odnosima sa njima. Nakon prijave, 3 meseca smo dete i ja ziveli kod mojih, a on se vratio na selo kod njegovih. Posto me je sve vreme jurio i trazio da se pomirimo, pricao kako se promenio, ja sam pristala jer sam zelela da dete ima oba roditelja. Pre 2 godine dosla sam ovde, kod njegovih, i tu je opet krenuo pakao. U pocetku je bilo u redu, medjutim vrlo brzo su opet krenule svadje sa njegovima, jer su oni ljudi koji zele da se sve radi kako oni narede, mesaju se u sve odluke, ljute se ako se slavi rodjendan u restoranu, a ne ovde, njegov otac vice na mene ako povisim ton na dete, a njemu je dozvoljeno da vice na dete jer ga on vaspitava, a meni prica da ja vrsim nasilje nad svojim detetom jer vicem. Njegov otac je poceo da mi preti kako cu videti ako ga ne postujem itd. Muz se ponasa isto kao u stanu, skita, dodje samo da prespava, ne brine o deci uopste, vice na mene, ponizava me, stalno prica kako sam psihijatrijski slucaj, ostavlja me samu, ne pomaze mi nista, vara me… Ja sam ostala trudna u jedno kratkom periodu kada je kao sve krenulo nabolje, medjutim cim je trudnoca pocela da raste sve je krenulo po starom. Najveci problem je trenutno starije dete, jer je po ceo dan kod babe i dede, preko dana uopste nece da dodje kod mene, skroz se promenio, ponasa se prema meni kao i svi oni, vredja me, psuje, baca stvari… on nije bio takav, a ja nikako ne mogu da doprem do njega jer sve sto mu kazem on pobije recenicom:”Moj deda kaze…”. Cak se promenio prema mojoj porodici, juce je ostao na sat vremena kod mojih i tamo je vredjao moju sestru, udarao ih je, psovao i rekao kako ce da dodju njegov deda i tata sve da ih ubiju. Naravno, ja i kada zelim sa njim da razgovaram ovde ne smem, jer svekar odmah reaguje, muz staje na njihovu stranu i ja bukvalno ovde samo sedim u kuci i cuvam bebu dok svi oni uzivaju zajedno. Zelim da se rastanemo, rekla sam mu da zelim da idem sa decom kod mojih, da se dogovorimo oko dece kako cemo jer ja bez obzira na sve zelim da imaju i majku i oca. On odmah tada krece da preti kako ce mi uzeti decu jer ja radim na odredjeno kao uciteljica, trenutno sam na porodiljskom, a on radi kao elektro monter na neodredjeno, jer dete sada hoce kod dede i babe. Njegov otac mi je takodje pretio kako ce uzeti decu. Dete je volelo mnogo da ide kod mojih, cak i da prespavamo tamo, sada samo prica kako mrzi grad, moju sestru i kako svi treba da umru. Muz ne zeli uopste da pricuva bebu da nesto uradim, ja ga stalno nosim, sve radim sa njim i onda kada ne mogu da sredim kucu muz preti kako ce prijaviti centru za socijalni rad haos u kuci koji nije stalno vec kada bas ne stignem da i to odradim. Inace, sve vezano za decu radim samo ja, kupanje, vrtic, lekar, trening, rodjendani…uz sve to vodim i bebu sa mnom jer nemam sa kime da ga ostavim. Dete kada uvece konacno dodje od babe i dede, mazi se sa mnom, prica kako me voli i izvinjava se za ponasanje tog dana. I tako je pocelo da bude svakog dana. Ja zaista vise ne znam sta je pametno da uradim. Moje pitanje je sta je najbolje uraditi zbog dece, da li da se rastanemo, da ja odem sa decom, pa da deca dolaze kada se dogovorimo ovde ili da nastavimo ovako jer se dete previse vezalo za babu i dedu i ovu sredinu? Meni ovde vise nista ne prija, ne osecam se prijatno, najvise bih volela da uspemo da postignemo dogovor oko dece bez suda, jer mislim da nemam hrabrosti ponovo da idem na sudjenja. Zanima me, zbog dece, sta je najbolje uraditi, jer ne zelim da ostanem bez svoje dece?

  22. Postovani zanima me termin o latentnoj homoseksualnosti da li mislite da to stvarno postoji? Citao sam nesto o tome na internetu i isto termin homoromantic. Da li je moguce da nekoga seksualno privlaci suprotan pol ali emotivno isti pol?

  23. Aleksis kaže

    Postovana,
    Pre 5 godina me je uvek bolela glava i mnogo sam se nervirala prvenstveno zbog svog uspeha u skoli pa zbog bolova u glavi nisam mogla da funkcionisem. Bol bi prestao samo ako bih popila neki lek.. Mislila sam da imam problem s vidom i da me zbog toga boli glava, ali moj vid je bio savrsen. Tokom leta prosle godine sam bila pod stresom, barem bih to tako nazvala. Gde god bila i s kim god moje srce je uvek ubrzano kucalo, a ruke blago podrhtavale. Cak kada bih samo sedela kuci i gledala film(citala knjigu, bilo kojoj opustenoj situaciji) moje srce bi uvek barem malo brze kucalo. Nisam znala sta da radim, pokusala meditaciju, jogu. Nista nije pomoglo.. Ove godine sam krenula da se bavim sportom i mnogo mi je bolje. Problem je sto sada u karantinu, iako sam i dalje fizicki aktivna, pronalazim sebe opet u istom stanju. Totalno opustenoj situaciji, a moje srce ubrzano kuca i ruke mi blago podrhtavaju. Danas cak nisam imala apetita, a kada sam pojela nesto malo imala sam osecaj punog zeludca i mucnine.. Da li ima neki nacin da se otarasim toga?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.