Herman Hese, poznati nemački pisac, rekao je: „U telu, svako je sam. Ali u duši, nikada.“ Početak života svakog pojedinca popločan je velikim, ako ne i potpunim, stepenom zavisnosti.
Naša svest i identitet kombinacija su uticaja velikog broja faktora. Tako oblikovani nam, u kasnijem dobu, u velikoj meri određuju kvalitet života, stepen emotivnog i emocionalnog razvoja i niz drugih životnih aspekata. Međutim, treba se zapitati, od kada datira ljudska zavisnost? Koliko duboko ide? Da li je potpuna nezavisnost čoveka samo mit?
Prenatalno doba: Početak pre početka
Prenatalni razvoj čoveka je period od začeća do rođenja. Ovaj period života ima posebnu oblast u psihologiji koja se njome bavi, i to prenatalnu psihologiju. Začetnik ove oblasti je Gustav Garber. Njen početak datira iz 1971. godine, kada je ovaj švajcarski psihlog započeo svoj rad po ovom pitanju. Tokom dugog niza objektivnog i pažljivog skupljanja podataka i iskustava, višestruko proveravanih, prenatalna psihologija ponudila je neosporne činjenice koje su danas opšteprihvaćene.
Dokazano je da dete može da čuje još pre rođenja. U majčinoj utrobi ono reaguje drugačije na prisutne zvuke, i to na neprijatne grčenjem i skupljanjem, a na prijatne opuštanjem i opružanjem. Osim ovoga, dokazano je da reaguje i na svetlost, ukus i miris. Jehudi Mehunjin, poznati američki violinista, često je govorio, da je muziku u sebe uneo još pre majčinog mleka.
„Složenost genetikom i prenatalnim dobom je beskrajna“, rekao je naš priznati psiholog i akademik Vladeta Jerotić.
Sve ovo upućuje na zaključak da osećamo daleko pre rođenja i već tada smo u vrtlogu onoga što nas kasnije u velikoj meri definiše.
Razvojna zavisnost: Infantilna ličnost
Razvoj čoveka je kontinuirani proces koji podrazumeva da se dostignuti nivo razvoja oslanja na prethodni. Razvojna zavisnost, između ostalog, pretpostavlja postojanje infantilne crte ličnosti. Pod tim se podrazumeva stanje pri kojem pojava ličnosti ne odgovara dostignutim godinama.
Prirodno je stanje stvari da, u toku procesa razvoja individue i njene ličnosti, ono što je bilo normalno u jednoj fazi, u drugoj ne bude. Problem nastaje kada se osoba ne oslobodi faze iz koje je trebalo da izađe. Na primer, dete će plakati ili burno reagovati ako želi da ispuni neki svoj kapric, tako manipulišući, odnosno utičući na odrasle. Ako adolescent (a nekad i odrastao čovek) zadrži ovakvo ponašanje, on pokazuje crte infantilnosti.
Infantilno ponašanje će povući svoje korene još iz porodice, pa su najčešći uzroci infantilnog ponašanja greške roditelja tokom vaspitavanja, nezdravi uzori u porodici, negativna i nezdrava atmosfera u porodici. Manipulacija, ozlojeđenost, egoizam samo su neke od karakternih crta infantilnih ličnosti. Zavisnost i nesamostalnost su takođe prisutni, i skoro da je potpuno odsustvo brige za potrebe drugih i njihove mogućnosti.
Frojd i Jung i njihovo poimanje zavisnosti: Edipov i Elektrin kompleks
Kroz rad i istraživanje ovih velikana u velikoj meri možemo zapaziti osvrtanje na psihološku zavisnost. Povezujući je sa najranijim dobom ljudskog života, smatrali su da je dete u oralnom dobu zavisno ne samo od majčine fizičke brige, već i od njene emotivne strane. Edipova faza i elektrin kompleks predstavljaju ulazak deteta u društvo. Normalan izlazak iz ovog perioda jeste identifikacija deteta sa roditeljem istog pola. Međutim, šta kada dete ne izađe iz ovih faza? Koliko ga to zarobljava?
Edipov kompleks smešten je između treće i pete godine života. Postavio ga je Frojd, smatrajući da je središnji događaj u razvoju osobe.
Zalagao se za to da je čovek celog života motivisan željom za ostvarenjem užitka. S tim u vezu dovodio je i Edipovu fazu u razvoju čoveka. Primer Edipovog kompleksa za koji svi znamo jesu muškarci koji u svojim emotivnim partnerkama traže svoju majku. Takođe i, muškarci kojima je zadovoljstvo da upadaju i time rasturaju tuđe veze. „Muškarac koji je bio majčin miljenik celog se života oseća kao osvajač; uverenost u uspeh često vodi prema stvarnom uspehu“, govorio je Frojd.
Kod žena je nešto drugačije. Tu se primenjuje Elektrin kompleks. Ovaj koncept razvio je Karl Gustav Jung, prema teorijama svog učitelja Sigmunda Frojda. Faza je smeštena između treće i sedme godine života. Objašnjava razvoj devojčice kroz identifikaciju sa majkom i željom prema ocu.
Kada se ova faza ne razreši, žene će se naći u situaciji gde ih privlače dosta stariji muškarci ili oni koji su već ostvareni kroz porodicu, videći u njima sigurnost i zaštitu.
Ovo su jasni primeri koliko je psihološka zavisnost prisutna u ljudskom žibvotu. Obe se smatraju normalnim fazama u razvoju svakog čoveka i, iako kasnije iznijansirane, umnogome određuju izbor emotivnog prtnera.
Zrela zavisnost
Današnji psihijatri i psiholozi, iako se bave različitim poljima, složili su se oko nekih zajedničkih kriterijuma na pitanje šta čoveka čini zdravom i zrelom ličnošću. To su, između ostalog:
- Sposobnost za voljenje nekog drugog
- Sposobnost kontrolisanja sopstvenih impulsa i nagona
- Sposobnost podnošenja neprijatnosti, bola i patnje
- Umereno ponašanje, bez ispoljavanja besa ili mržnje, ali i bez bespotrebnog straha.
Dekart je rekao:„Svest, to jest mogućnost mišljenja i refleksije nad sobom je ono što čoveka definiše kao biće i razlikuje ga od životinje.“ Čini se da je stanje zavisnosti konstantno prisutno u našim životima, pa tako, kao što nema ni potpuno zrele ličnosti, već samo njenih nivoa koji nas približavaju ovoj celini, tako nema ni potpuno nezavisne osobe, već samo nepotpunih nivoa koji nas vode ka zreloj zavisnosti.
Reference:
„Religija i duševni život čoveka” Zbornik radova
„Čovek i njegov identitet” Vladeta Jerotić
„Neuroza kao izazov” Vladeta Jerotić
„Čovekovo traganje za smislom” Viktor Frankl
https://www.bps.org.rs/
http://www.artnit.net/
Autor: Tamara Šćepović