Ako je 8. mart Dan žena, šta ćemo sa ostalim danima?

Osmi mart u konzumerističkom sistemu je još jedna od vremenskih tačaka u odnosu na koje se organizuju eventovi i sniženja u šoping centrima. Datum između Dana zaljubljenih i Uskrsa. Ipak, Osmi mart se obeležava jer se Klara Cetkin, feministkinja i komunistinja, zalagala se da se uvede obeležavanje Međunarodnog dana žena – kao simbol borbe žena sa početka 20. veka za socijalnu, ekonomsku i političku rodnu ravnopravnost.

Kakvi su neki od psiholoških efekata savremenog društva na ženu?

Šta bi Klara Cetkin rekla da može da prelista ženske časopise danas? Videla bi članke koji upućuju kako se rešiti celulita, kako smanjiti bore, kako su neke poznate majke uspele za tri meseca da smršaju do kilaže pre porođaja. Videla bi slike tinejdžerki koje reklamiraju odeću koju mogu da kupe zaposlene žene starije od trideset godina.

I dok sadržaj tekstova varira od davanja saveta kako rešiti problem do davanja podrške da problem ne treba rešavati, već živeti sa njima, neverbalni deo slike šalje poruku da je važno izgledati srećno, uspešno, mršavo, doterano, zaposleno. Postoji imperativ fizičke lepote i materijalog uspeha. Kao sa časopisima, sličan način pristupu ženi današnjice postoji u TV reklamama, odnosno emisijama.

Društvo nudi određene standarde socijalne podobnosti i ne pita koja je psihološka cena uspeha u takvom društvu. I dok se izjave „žena, majka, kraljica”, „super žena” mogu shvatiti kao komplimenti, energija žene kojoj to kažu pokazuje „battery low”.

U psihoterapiji se smatra da postavljanje ciljeva u životu treba da bude realistično – da sam cilj bude izazov i da osoba ima kacitete da ispuni taj cilj. Javno mnjenje pred ženu današnjice postavlja nerealističan cilj, a to je da se smatra uspešnom isključivo ukoliko je uspela da ispuni visoke uslove na nekoliko polja. I ne samo da ispuni, već u kontinuitetu održava. Da fizički izgleda mlađe nego što jeste, da ne sme da ima višak kilograma, da treba da ima emotivnog partnera (jer ako nema, „sa njom nešto nije u redu”), da kad dođe sa posla skuva ručak („jer nije valjda da ne zna da skuva nešto, nego ide u restoran ili jede u pekari’’), da bude raspoložena da se igra sa decom, da mora da ima „blagu narav” („jer nije lepo da se žena ljuti”)… Javno mnjenje neće pitati da li je ona zadovoljna svojim životom; ono će to pretpostavljati ukoliko je imidž osobe kao imidž iz časopisa: mlada, nasmejana, uspešna po ograničenim zadatim kriterijumima.

Javno mnjenje neće pitati, ali psiholozi hoće. Ovakve poruke koje postoje u društvu mogu da budu rizik za pojedinca ako ih pojedinac prihvati kao tačne i dobre. Ovakav cilj nije dobar kada njegovo ispunjavanje nastaje kao odgovor na imperativ „moraš da budeš takva”, „jedino je to znak uspeha”.

Dugoročno, ispunjavanje ovih ciljeva je nemoguće bez značajne psihološke cene. U prihvatanju i ispunjavanju imperativa, osoba smanjuje kontakt sa ličnim željama i ličnim vrednostima. Ukoliko je ispunjavanje imperativa „super žene” dugoročno put ka osećanju nezadovoljstva, osećanju krivice, doživljaju neuspeha i potencijalo različitih psihosomatskih tegoba, gde je rešenje? Šta je antidot za ideju „super žene”?

Ideja da se ne bude super žena! U okruženju koje nije blagonaklono, potrebno je da žena sebi da dozvolu da ne bude „savršena’’. Da doživljaj ličnog uspeha bazira u odnosu na njene lične želje i lične vrednosti. Da prepozna uspehe u svakodnevnom životu. Da ne postoje koraci koji se podrazumevaju. Da je odlazak na pijacu i kuvanje ručka deci, iako nije doterana, velika stvar. Da ukoliko ne želi da ima decu, može da se dotera i da zbog toga ne oseća krivicu. Da je zadovoljstvo doživljaj, a ne imidž.

To znači da će neka od tetaka ili strini na svadbi moći da prokomentariše da je čudno da žena ima 30 i više godina i nije udata, da treba da smrša i da bi mogla da pusti kosu, jer devojke treba da nose dugu kosu, da treba da skrati nokte jer kako sa takvim noktima može da pere sudove, da njena vršnjakinja već ima dvoje dece, da neko ima veću platu od nje…

Spisak je beskonačan, a poruka jedna: da ništa nije dovoljno dobro.

U tom slučaju imate dve opcije: da pratite tetkine vrednosti ili svoje.

Izbor je na vama.

Autor: Bojana Škorić, master psiholog, transakcioni analitičar-savetnik

Comments

comments