Novi dokazi iz Zimbardove arhive provociraju sve ono što smo naučili o eksperimentu zatvora na Stanfordu, tvrde Stiven Rajher, S. Aleksander Haslam i Džej Van Bavel.
Svi znamo priču o Stanfordskom zatvorskom eksperimentu. Bio je glavna tema uvodnih udžbenika i predavanja iz psihologije gotovo pedeset godina.
„Obični“ momci su slučajnim izborom podeljeni u dve grupe: jednu grupu su činili zatvorenici, a drugu stražari.
U kratkom vremenu, stražari su postali toliko brutalni, a zatvorenici su se toliko poistovetili sa ulogom žrtve, da je eksperiment koji je inače trebalo da traje dve nedelje, naglo prekinut posle samo pet dana.
Čini se da ti nalazi ukazuju na zastrašujuću moć situacije nad pojedincima. Filip Zimbardo je čvrsto stajao iza toga da da nije morao da učini ništa kako bi se proizvela tako toksična situacija, već da su učesnici „prirodno“, a možda i nesvesno, uklizali u svoje uloge kao začarani čuvari ili slomljeni zatvorenici.
Novi podaci
Pola veka kasnije, došlo se do novih, dramatičnih dokaza na Zimbardov račun, tako da je verovatno da ćemo morati ponovo da pišemo udžbenike i otkrijemo zašto se takva brutalnost u eksperimentu dogodila.
Tokom prošlih godina, nekoliko naučnika je izrazilo sumnju u zatvorski eksperiment onako kako ga je Zimbardo opisao.
Naime, problem je u tome što je veći deo onoga što se zapravo dogodilo ostalo zamućeno i sakriveno, te je zbog toga priča u udžbenicima ostala ista.
Znali smo da je studija zabeležena, ali snimci nisu bili dostupni javnosti. Budući da dokazi nikada nisu bili objavljeni u priznatim psihološkim časopisima, metodološki detalji studije takođe nisu bili u domenu nauke.
Sve se promenilo kada su video i audio kasete sačuvane u Zimbardovoj online arhivi na univerzitetu Stanford.
Šta govore novi dokazi
Sadržaj online arhive čine 994 stavke od kojih su 49 videozapisi i 54 snimci zvuka. Zajedno, materijal ukazuje na to da u udžbenicima nisu toliko pouzdane informacije o ovom eksperimentu kao što smo mislili.
Dokazi koje su temeljno istražili asistenti naučnika, otkrivaju koliko je zatvorenicima bilo uznemirujuće kada im je Zimbardo rekao da ne mogu napustiti eksperiment. To postavlja duboka intelektualna, moralna i pravna pitanja o tome šta se dogodilo u podrumu Stanforda na leto 1971. godine.
Najsloženija analiza arhive je urađena od strane francuskog autora Tiboulta Le Teksijera i u originalu se naziva„Histoire D’Un Mensonge”, što znači „Istorija laži“. Međutim, čak i ako je Zimbardov prikaz onoga što se dogodilo u eksperimentu, u najboljem slučaju, ekonomično s istinom, ipak se ostavlja pitanje zbog čega su neki njegovi čuvari bili baš toliko okrutni.
Imali smo isto pitanje jer smo pokušavali da replikujemo aspekte Stanfordskog zatvorskog eksperimenta u BBC-ovom zatvorskom eksperimentu pre nekih 20 godina i utvrdili smo da većina učesnika ima poteškoća da prihvati dodeljene uloge.
Šta se zaista dogodilo u podrumu Stanforda?
Postoje jasni razlozi zbog kojih nije moguće replikovati ovo istraživanje. Međutim, uvek smo sumnjali da je Zimbardova neuobičajena uloga voditelja u ovom eksperimentu bila ključna za razumevanje rezultata njegove studije.
Posebno je interesantna jedna od stavki u arhivi: sastanak Zimbardovog upravnika zatvora, Dejvida Džefa i „nezadovoljnog“ stražara Džona Marka – koja nudi čvrst dokaz da su naše sumnje bile opravdane.
Intervju možete poslušati ovde – počnite nakon 8,38 minuta. Kaseta pokazuje da je Zimbardov uticaj bio od ključnog značaja u eksperimentu. Tačnije, ona pruža dokaze o uticaju eksperimentatora na ishod studije.
Zimbardo i njegove kolege su nastojali da osiguraju konformizam među stražom, čineći da brutalnost izgleda kao neophodan alat za postizanje adekvatnih rezultata za nauku, kako bi se pružila osnova za reformu zatvora.
„Ono što želimo da učinimo“, rekao je Zimbardov upravnik stražaru, „je da dođemo u svet sa nalazima ovog eksperimenta i kažemo: ‘Sada pogledajte šta se događa kada se stražari u zatvoru ponašaju na ovakav način…’ Ali da bismo to mogli da kažemo, moramo imati stražare koji se ponašaju na taj način.”
Ne morate da nam verujete na reč
Savetujemo vam da preslušate snimak i sami odlučite da li podržavate Zimbardovu tvrdnju da su stražari prirodno ušli u ulogu ili podržavate naš argument da je uticaj eksperimentatora nužan da bi došlo do ovako brutalnog ponašanja.
Sumnjamo da ćete, nakon što čujete snimak, o ovom eksperimentu razmišljati na isti način. pretpostavljamo i da ćete uvideti koliko je važno da eksperimentatori priznaju svoju ulogu lidera, pogotovo kada podstaknu razvoj toksične socijalne situacije.
Kako bismo bili sigurni, trenutno pišemo analizu sastanka između Džefa i Marka kako bismo naglasili važnost analize uticaja voditelja na eksperiment zatvora. Na snimku se nalaze dokazi koji upućuju na to da su eksperimetatori intervenisali i oblikovali studiju više nego što su priznali.
Na primer, pojavio se video dokaz da je Zimbardo kontaktirao stražare pre početka eksperimenta.
Takođe su postojala pisma, članci iz časopisa i razgovori sa učesnicima i Zimbardovim saradnicima (pogotovo sa njegovim „konsultantom“ Karlom Preskotom) koji su ojačali tvrdnje o intervenciji, te da je ona više od glasine.
Novi dokumenti iz arhive će konačno omogućiti čitaocima da sami poslušaju dokaze, umesto da Zimbardu veruju na reč.
Kako je Zimbardo odgovorio na ove primedbe…
Ponovo ističući da nijedna od ovih karakteristika ne pokazuje bilo kakve bitne dokaze koji menjaju zaključak Stanfordskog zatvorskog eksperimenta.
Istovremeno, dok kritikuje svoje kritičare (bez da argumentuje kritiku), ponavlja svoju priču u kojoj, sada kaže da je možda rekao stražarima da budu strogi, ali ne i koliko i na koji način. Za Zimbarda, sve ovo su lažne vesti. Osim što to one očigledno nisu.
To je možda funkcionisalo u prošlosti, ali sada su potrebni dokazi dostupni svima koji žele da provedu nekoliko minuta slušajući snimak i sami donesu zaključak. Više nema opravdanja za priču koja je toliko manjkava. Bilo bi korisno da se ponovo zaposlimo pisanjem tekstova i udžbenika i da prilagodimo predavanja novim informacijama.
Autori: Stiven Rajher (University of St Andrews), S. Aleksander Haslam (University of Queensland), Džej Van Bavel (New York University) Izvor/Foto: The Psychologist Prevod i adaptacija: Martina Fačara
