Stučnjaci se slažu da se mentalno zdravlje može odrediti kao pozitivno stanje u kome se pojedinac razvija, napreduje i ostvaruje svoj pun potencijal u životu. Postoji dosta povezanih pojmova sa mentalnim zdravljem, poput subjektivnog blagostanja, kvaliteta života ili jednostavno – sreće.
Jedan od pojmova u vezi sa dobrim mentalnim zdravlje je rezilijentnost. Izraz je zapravo pozajmljen od inžinjerskih nauka gde se odnosi na sposobnost fizičkog objekta da izdrži spoljni pritisak. Takav fizički objekat ima čvrstinu, fleksibilnost i snagu.
Šta je rezilijentnost u kontekstu mentalnog zdravlja?
U psihijatriji i psihologiji termin rezilijentnost se koristi na sličan način – odnosi se na sposobnost pojedinca da se nosi sa stresom i teškim i neprijatnim situacijama. Ponekad se odnosi na sposobnost da „ustanemo nakon padaˮ što je od posebne važnosti u situacijama poput gubitka posla, razvoda ili gubitka drage osobe.
Istraživanja na temu rezilijentnosti pokazuju da ovo nije stabilna karakteristika, već da se može menjati tokom života. I zaista, ljudi mogu razvijati i negovati rezilijentnost, mada ovo zahteva vreme i trud. Zapravo, put ka rezilijentnosti često uključuje patnju i borbu, kao i sticanje svake nove veštine u životu. Na primer, učenje da vozimo bicikl najčešće podrazumeva padove, posekotine i modrice, ali je rezultat novostečena veština i nezavisnost. Isto se može reći za rezilijentnost, a ovo su neke od strategija da se ista razvije.
1. Sticanje veštine
Dokazi sugerišu da sticanje nove veštine može igrati ključnu ulogu u razvijanju rezilijentnosti. Sticanje nove veštine pomaže razvitku osećaja kompetentnosti i umeća, što može biti resurs u izazovnim promenama. Takođe, doprinosi rastu samopouzdanja i sposobnosti rešavanja problema.
Veštine koje se mogu naučiti u velikoj meri zavise od okolnosti u kojima se osoba nalazi. Za neke, ovo će podrazumevati sticanje kognitivnih i emocionalnih veština koje mogu pomoći u svakodnevnom funkcionisanju, poput veštine aktivnog slušanja. Za druge se sticanje veština može odnositi na hobije ili aktivnosti koje uključuju usavršavanje nedavno stečenih kompetencija.
Jedan slučaj pokazuje kako sticanje umetničkih veština doprinosi poboljšanju rezilijentnosti kod grupe ljudi sa mentalnim poremećajem. Zanimljivo je da sticanje veština u grupnom setingu može biti posebno efektivno, jer daje dodatnu vrednost kroz društvenu podršku, koja takođe doprinosi rezilijentnosti.
2. Postavljanje ciljeva
Mnoga istraživanja ukazuju da postavljanje i ostvarivanje ciljeva olakšava razvoj rezilijentnosti. Ovako se razvija moć volje, kao i sposobnost da se kreira i realizuje plan. Ciljevi mogu varirati u veličini, što zavisi od okolnosti u kojima se osoba nalazi, ali obično podrazumevaju niz koraka koji se lako ostvaruju.
Za nekog, ciljevi mogu biti u vezi sa fizičkim zdravljem, recimo redovna fizička aktivnost. Za nekog drugog mogu biti društvene ili emocionalne prirode, poput učestalijeg viđanja sa porodicom i prijateljima. Cilj koji bi podrazumevao sticanje neke veštine, poput učenja novog jezika, može imati dvostruki benefit.
Zanimljivo je da pojedina istraživanja pokazuju da postavljanje ciljeva koji uključuju svrhu i značenje koje prevazilazi individualnu korist (poput volontiranja ili religijskog angažovanja) mogu biti posebno korisne za rezilijentnost. Ovo može dati dublji osećaj jedinstva i povezanosti, što je od ogromne važnosti u problematičnim vremenima.
3. Kontrolisano izlaganje
Ovo podrazumeva sporo i postepeno izlaganje situacijama koje provociraju anksioznost, te tako pomaganje osobi da prevaziđe strahove koji je oslabljuju. Brojne studije pokazuju da kontrolisano izlaganje olakšava razvoj rezilijentnosti. Kontrolisano izlaganje može ponuditi trostruku korisnost kada uključuje i postavljanje ciljeva i sticanje veštine.
Na primer, javno obraćanje je visoko cenjena veština koja može pomoći ljudima da napreduju u životu. Ljudi koji strahuju od javnog obraćanja mogu steći ovu veštinu kroz postavljanje malih ciljeva koji uključuju kontrolisano izlaganje. Mogu početi sa publikom koja se sastoji od jednog ili dva prijatelja, postepeno povećavajući veličinu svoje publike.
Plan kontrolisanog izlaganja može biti samoiniciran ili razvijen u saradnji sa psihoterapeutom ili koučem koji se bavi Kognitivno Bihejvioralnom Terapijom. I u ovom slučaju, trud koji rezultira uspehom dovodi do uvećanja samopouzdanja, kao i doživljaja umeća i autonomije. Ovo se može iskoristiti kako bi se prevazišli budući izazovi.
Zaključak
Ogroman broj istraživanja upućuje na zaključak da se rezilijentnost može razvijati i negovati kroz čitav život kroz jednostavne (mada izazovne) samoinicirane aktivnosti. Ovo često podrazumeva disciplinu, snagu volje i težak rad na sebi, ali rezultati će biti nemerljivo veliki – veća autonomija, umeće i samopouzdanje.
Probajte i uverite se i sami.
Autor: Dr Rob Vitli Izvor: Psychology Today Prevod i adaptacija: Jelena Milošević
