Roditeljstvo je uzbudljiva uloga u kojoj ako se jednom nađete, ostajete uvek i svuda roditelj. Na različite načine i u svakom trenutku, prisustvom i odsustvom, brigom i nebrigom, posvećenošću, zapostavljanjem, emotivnom toplinom ili distancom, roditelji utiču na detetova najranija iskustva o sebi, drugima i svetu.
Emocija straha je urođeno i univerzalno ljudsko iskustvo bez obzira na kulturološke i druge različitosti koje posedujemo. U strahu smo onda kada mislimo da smo na bilo koji način ugroženi. Ovo osećanje je veoma važno jer ima adaptivnu funkciju i priprema organizam za reakciju. Odrastao čovek poseduje određeni stepen psihičke zrelosti i pređašnje životno iskustvo koje mu koristi u proceni da li je strah opravdan ili nije i kojim mehanizmima ga može savladati. U odsustvu životne mudrosti, za dete je uvek merodavan doživljaj ugroženosti koji direktno povezuje sa opasnošću.
Tipične manifestne reakcije su burno plakanje, otimanje, nesaradljivost u vidu otpora, izbegavanja, vrištanja, opiranje do potencijalnog zadesnog ugrožavanja sebe ili drugog. To su prave dramske scene, ali dobra vest je da se one u nekoj meri mogu kontrolisati, a u nekim prilikama čak i izbeći, zahvaljujući strpljenju roditelja i njihovoj spremnosti da prevaziđu sopstvene nesigurnosti, strah i neprijatnost u datom trenutku. Roditeljima nije lako, jer istovremeno treba da razumeju svet iz perspektive deteta, a da postupaju kao odrasle i odgovorne ličnosti, kako bi bili dobri učitelji svojoj deci.
Deca nekada moraju da se podvrgnu dijagnostičkim i terapijskim procedurama i tretmanima, od rutinskih, manje neprijatnih, do onih invanzivnih. Bolne draži zasigurno izazivaju neprijatna emocionalna stanja koja posledično, kod dece naročito, utiču na doživljaj bola i situacije u kojoj se bol javlja.
Istraživanja pokazuju da je odnos prema bolnim dražima pod jakim uticajem roditelja i ranog životnog iskustva. Ako bolje obratimo pažnju, videćemo da su u nekim porodicama male povrede propraćene velikom pažnjom, dok kod drugih postoji malo razumevanja i prema težim ozledama. Takođe, može se primetiti da uz uznemirene roditelje uglavnom idu uznemirena deca: ako roditelj ima naglašenu reakciju straha (na primer, od vađenje zuba) i dete identično reaguje. Suštinska stvar je da deca uče po modelu, emocionalno se opismenjuju i senzibilišu posmatrajući roditeljske reakcije. Stavom, pokretom, mimikom, reakcijom i emotivnom ekspresijom roditelj utiče na detetov doživljaj stresne situacije.
Roditelj ne može sprečiti detetov strah, ali mu može pomoći pravovremenom psihološkom pripremom za „strašnu“ situaciju.
Zašto je važna psihološka priprema?
Bez adekvatnog pristupa dete će svaki put kada se oseća uplašeno ili prepozna neke elemente „strahote i užasa“, evocirati prethodno iskustvo koje je ostalo u sećanju kao traumatično (i sama POMISAO na odlazak kod lekara izazvaće burnu reakciju). U oblasti istraživanja kognitivnih procesa Bauer (Bower, 1981, prema Smederevac i Mitrović, 2006) je razvio teoriju asocijacione mreže, prema kojoj su pojmovi u našoj dugoročnoj memoriji povezani po sličnosti. Aktivacijom određenog pojma (doktor) dolazi do aktiviranja drugih pojmova njemu bliskih (beli mantil, čekaonica, injekcija, bolnica, vađenje krvi i slično) što posledično vodi do određenih afektivnih stanja (strah, napetost, agresivnost i tako dalje). Emociju straha prati odgovarajuća facijalna ekspresija (mimika kojom se izražava emocija), reakcija autonomnog nervnog sistema (preznojavanje, ubrzan puls), gestovi, imenovanje emocije (da je to strah), okolnosti koje izazivaju određenu neprijatnu emociju (bolest) i situacija u kojoj se emocija doživljava. Dakle, emotivna uslovljenost ima tendenciju da se teško razuslovljava. Zbog toga je prevencija snažnih neprijatnih iskustava od suštinske važnosti.
Najranjiva grupa su deca mlađeg uzrasta (od 3. do 6. godine). Jedan od načina da ih privolite na saradnju, uzimajući u obzir razvojne aspekte, stepen emotivne i kognitivne zrelosti, je da im govorite jezikom koji razumeju. Igra i mašta su deo njihove svakodnevnice. U igri (doktora i pacijenta) mogu da menjaju uloge i da se iz obe perspektive upoznaju sa zahtevima situacije. Ako dete vodite u laboratoriju na vađenje krvi, upoznajte ga sa materijalom koji se tamo koristi (improvizujte kod kuće povesku za ruku, uzmite kobajagi iglu, vatu i sprej za dezinfekciju), pokažite mu kako će da teče proces. Budite iskreni i približite mu koliki stepen bola može da očekuje. Kada se nađe u datoj situaciji detetu će delovati kao da već ima iskustvo, korake koji prethode intervenciji neće doživeti kao fatalne. Stepen neizvesnosti biće manji, što može pozitivno da utiče na saradljivost. Za dete je igra, takođe, i način da se rastereti napetosti, a za roditelja prilika da uvidi kako ono doživljava određenu situaciju i šta ga najviše plaši.
Ako je situacija potpuno nepoznata detetu, trebalo bi je povezati sa nečim bar približno poznatim u ranijem iskustvu (na primer, u situaciji vađenja krvi, vakcinacije, dobijanja injekcije, roditelji mogu da kažu: „Skoro isto boli kao kada si se bocnuo na oštar predmet, sećaš li se toga?“).
Kada se dete nađe u stomatološkoj ambulanti, treba mu omogućiti da osmotri prostor, pribor koji se koristi, kako to izgleda sedeti na stolici koja može da se podiže i spušta. Dečiji stomatolozi često to i primenjuju, strpljivo objasne i pokažu instrumente kojim će zajedno da uhvate „crvića“ iz kvarnog zuba. Dete treba aktivno uključiti u proces i dogovoriti se kako da signalizira ako oseti neprijatnost. Stomatolog sve vreme može da pojašnjava šta radi na način razumljiv detetu. Pojedina deca imaju svoje „prelazne objekte“ (plišane ili druge omiljene igračke) koje im pružaju „psihološku“ podršku u stresnim trenucima kada su uznemirena i ne treba im tu vrstu podrške uskraćivati ni u ovakvim situacijama. Stavljanjem deteta u aktivnu poziciju omogućava mu se da ima veći stepen kontrole neprijatnosti, a samim tim se intenzitet doživljaja bola i straha umanjuje.
U ovom razvojnom periodu mišljenje deteta ima magijski karakter, pa se i roditelji doživljavaju kao svemogući superheroji, koji, između ostalog, imaju moć da utiču na neprijatne stvari. Za roditelje je ovo važna informaciju, jer svojom sugestivnošću mogu da ublaže doživljaj neprijatnosti i učine da bude manje strašno navodeći neke primere iz detinjstva i to kako su se oni ponašali u sličnim situacijama kada su bili mali.
Distrakcija – ciljano ometanje i preusmeravanje pažnje na druge sadržaje – je efikasna metoda i u mnogim situacijama daje pozitivne rezultate. Primer distrakcije je kada u stresnoj situaciji povedete razgovor na teme koje su detetu bliske (vrtić, drugari, koje crtaće voli da gleda i slično). Neurološka istraživanja potvrđuju navedeno i govore o značajnom uticaju pažnjena toleranciju bola. Pokazalo se da pomeranjem pažnje sa bolne draži dolazi do smanjenja aktivacije u moždanoj kori. Cilj distrakcije nije da dete ne plače, nego da se takva reakcija oslabi i poveća stepen saradljivosti, usmeravanjem pažnje na drugi sadržaj. U psihološkom smislu vreme neprijatnosti se „skraćuje“.
Puno puta deca se nađu u nestašluku, nakon čega sledi određena sankcija (kazna) za ponašanje. Ako se dogodi da u ljutnji kažete detetu da ćete ga voditi kod doktora jer nije bilo poslušno, nedvosmisleno će shvatiti da se kod doktora ide po kazni. Kada je dete bolesno i mora na pregled, shvatiće da je sigurno opet nešto skrivilo. Na osnovu svog malog iskustva, donosi vrlo logičan zaključak i vodi se svojim stečenim uverenjem. Roditelji veruju da će ove pretnje naterati dete na poslušnost i najčešće su u pravu. Međutim, zanemaruje se činjenica da upravo ove pretnje predisponiraju dete da se ponaša na sebi svojstven način odbrambeno. Zbog toga je potrebno biti obazriv u verbalnom izražavanju, kako bi se prevenirale neprijatne situacije i po dete i po roditelje.
Važna stvar koju roditelj treba da izbegava u situaciji medicinske intervencije je „Pa to ništa ne boli“. Roditelji često to rade nesmotreno, u najboljoj nameri, zanemarujući činjenicu da će dete zaista u to poverovati. Ovakvom intervencijomcroditelji narušavajucsvoj autoritet i autoritet zdravstvenih radnika i izazivaju nepoverenje deteta za svaki sledeći odlazak kod lekara. Roditeljima nije lako kada se dete opire, plače, histeriše, iz ljutnje su skloni da upute kritike po tipu „Baš si slabić“, „Sad si me obrukao i razočarao“. Poruka koju dete razume iz ovakvog teksta je da nije prihvatljivo da se oseća uplašeno, da nije lepo što je uznemirilo ili izneverilo roditelje. Deca vole da su voljena i žele da udovolje svojim roditeljima. Zbog toga će u nekoj sledećoj sličnoj situaciji nastati konfuzija između autentičnog osećanja i težnji ka poželjnom ponašanju i zadovoljavanju isključivo očekivanja drugih važnih osoba. Intrapsihički konflikt i napetost kod naročito senzitivne dece neretko dovode do različitih ponašanja u situacijama zasićenim stresom (noćno umokravanje, mucanje, tikovi, bolovi u stomaku).
Kao što smo na početku istakli, iskustvo koje je stečeno u detinjstvu u velikoj meri ima uticaja na kasnije doživljavanje bolnih senzacija. Detetu je potrebno da ga roditelj razume, da uvaži njegovu autentičnu emociju i pomogne mu da se emotivno rastereti. Kritike, ljutnja, kažnjavanje neće biti dugoročno učinkovite. Dete će ponovo u stresnoj situaciji reagovati na svojstven i njemu poznat način. Promena u ponašanju deteta je moguća samo ako se promeni vaspitni pristup roditelja, ako mu posvete dovoljno pažnje, strpljenja i podrške. Tu važi vrlo jednostavan princip: akcija izaziva reakciju.
Reference:
Smederevac S. i Mitrović D. (2006). Ličnost – metodi i modeli. Beograd: Centar za primenjenu psihologiju.
Autor: Jovana Milatović, master psiholog
