„U svakom sistemu zasnovanom na tlačenju, isključivanju i izrabljivanju, oni koji su tlačeni veruju u lošiju sliku o sebi, u onu koji su o njima napravili oni koji ih tlače.” – Erik Erikson
Kriza je reč koja se često spominje u našoj sredini u najrazličitijim kontekstima (obično u domenu ekonomije i društva u celini), a mi smo zainteresovani za onaj aspekt koji se tiče opšteg psihološkog i emocionalnog stanja čoveka. Ljudi svih uzrasta podložni su svojevrsnim psihološkim krizama, a najčešće čujemo da su mlađi ljudi i adolescenti u nečemu što se naziva kriza identiteta. Ima li čoveka koji nikad nije bio u nekoj vrsti psihološke krize? Za one koji veruju da se nikad nisu našli u takvoj vrsti krize možemo reći da nam je iskreno žao zbog toga što žive u zabludi. Prema čuvenom psihoanalitičaru Eriku Eriksonu, kriza prethodi razvoju, tako da bez krize zapravo nema ni razvoja. Objasnimo o čemu se radi…
Prvo da kažemo ko je Erikson, čovek kojem psihologija veruje kada je u pitanju tumačenje životnih kriza. Erik Homburger Erikson (1902-1994) rođen je u Nemačkoj pa ga nazivaju nemačkim, od roditelja Danaca, pa ga nazivaju danskim, a zapravo američki psiholog i psihoanalitičar koji se bavio psihosocijalnim razvojem čoveka. Poznat je po svojoj sveobuhvatnoj teoriji razvoja gde centralno mesto zauzima pojam krize. Iako je psihoanalitičar, njegova teorija se od klasične Frojdove grubo razlikuje u sledećim pitanjima: pre svega, razvoj ličnosti traje čitav život, praktično do smrti, a ne završava se ni u 5-oj, ni u 35-oj, a ni kasnije. Naglasak je na psihosocijalnom razvoju, a na psihoseksualnom. Razvoj ličnosti nije usmeravan samo odnosima u porodici, već i zbivanjima u široj društvenoj i kulturnoj sredini. Zapravo, u svakom stadijumu razvoja, prema Eriksonu, postoji karakterističan odnos između ličnosti i njegove socio-kulturne sredine što dovodi do svojevrsne psihosocijalne krize čiji način rešavanja određuje dalji razvoj ličnosti.
Drugo, da kažemo šta znači reč identitet. U psihološkom kontekstu, on predstavlja doživljaj kontinuiteta i istovetnositi sopstvenog ja tokom dužeg vremenskog perioda, bez obzira na promene koje su posledice različitih okolnosti u raznim periodima života. Doživljaj identiteta je samo delimično svestan, kada smo zadovoljni sobom i reakcijama koje izazivamo kod ljudi, ako smo zadovoljni svojim „životnim putem“, onda o sopstvenom identitetu ne razmišljamo svesno, on je negde u pozadini, u „malom mozgu“ što bi se kolokvijalno reklo. Međutim, ukoliko uhvatimo sebe da smo okupirani razmišljanjima o tome ko smo zapravo, čemu težimo, kog smo opredeljenja, vere i šta nam je važno, da li smo dobri ili loši… to su znaci da se nalazimo u konfuziji ili krizi identiteta. Proces sticanja identiteta odvija se tokom života prolaženjem kroz stadijume razvoja koji su praćeni krizama identiteta. Identitet, iako podrazumeva kontinuitet i stabilnost, nije nešto nepromeljivo i statično, već se itekako razvija sa uzrastom, životnim iskustvom kao i društveno-istorijskim trenutkom.
Svoju teoriju identiteta Erikson bazira na dva izvora: na istraživanjima rađenim na američkim vojnim veteranima (gubitak identiteta, „ljudi ne znaju više ko su“, „promenjen doživljaj sebe samog“, „osećaj nesigurnosti“) i istraživanjima konfuzije identiteta kod omladine (naročito delinkvenata koji su imali problem sa određenjem „ko su i kuda idu“).
Erikson je do otkrića normalne krize u razvoju ličnosti došao preko proučavanja abnormalnih pojava. Normalna razvojna kriza je prolazna, mada može stvarati ozbiljne poteškoće u formiranju identiteta osobe. Traganje za ličnim identitetom je često težak i neizvestan put (ali ne i uvek!), ispunjen lutanjima i eksperimentisanjima sa različitim ulogama. Kriza, sama po sebi, ne mora biti nezdrava već naprotiv, može predstavljati plodno tle za uspešno odrastanje ili razvoj ličnosti. Ona često dovodi do višeg stupnja psihosocijalne integracije i višeg stupnja sazrevanja. Novi stadijum u razvoju je uvek izazov, pa tako i potencijalna kriza, usled novih mogućnosti za promenom perspektive pogleda na život. Tada se ove krize nazivaju zdravim krizama. Nezdrava kriza, pored uzaludnog trošenja vremena i energije, dovodi do socijalne izolacije ili do trajnih negativnih promena u ponašanju.
Do pozitivnih ishoda u razvoju dovodi zapravo pozitivno razrešenje krize identiteta. Cilj je da osoba izađe iz ove krize kao samostalna, samosvesna ličnost sa stabilnim identitetom. Ovo je naročito važno za period rane mladosti jer se tada stvara temelj uspešnog razvoja u odraslom dobu. Razvoj identiteta je u teoriji Erika Eriksona prikazan u osam stadijuma. To su sledeći stadijumi:
- Faza sticanja poverenja (nasuprot nepoverenju) je karakteristična za 1. godinu života (faza odojčeta) i predstavlja osećanje sigurnosti i vere u odrasle (prevashodno roditelje, najčešće majku). Ovo je u saglasnosti sa Frojdovom oralnom fazom, a još bitnije sa rezultatima istraživanja Harija Harlova i Džona Bolbija o važnosti formiranja adekvatne emocionalne vezanosti deteta sa majkom u prvoj godini života, a što ima uticaja na kasnije socijalno i afektivno ponašanje osobe. Ovo je temelj formiranju identiteta. Ovde je izuzetno važan odnos majke (staratelja) prema detetu i blagovremena responsivnost na detetove potrebe, kako bi dete razvilo bazično poverenje prema svetu koji ga okružuje.
- Faza sticanja autonomije (nasuprot stidu i sumnji) je karakteristična za 2. i 3. godinu života (odgovara Frojdovom analnom stadijumu). Ovde roditelji podstiču detetovu aktivnost i autonomiju u ponašanju, a sa druge strane uvode zabrane i ograničenja. Zapravo, ovo je period kada se dete uči samokontroli. Glavni razvojni zadatak je samokontrola, uz razvoj kretanja, govora i mašte. Maladaptacije na ovom stupnju razvoja dovode do impulsivnosti (preterana autonomija) ili kompulsivnosti (previše stida i sumnje u sebe). Od roditelja se očekuje da nagrađuju pohvalama detetovo samostalno uspostavljanje samokontrole kako bi dete razvilo osećaj ponosa i doživljaj da je dete ono što ono želi da bude. Pozitivno razrešenje krize vodi samokontroli deteta, uspostavljanju slobodne volje uz oslanjanje na sopstvene snage, razvoj samopouzdanja. Neuspeh u rešavanju ove razvojne krize dovodi do razvoja nesigurnosti, sumnje u sebe, zavisnosti od drugih, stida, bespomoćnosti.
- Sticanje inicijative (naspram krivice) predstavlja period od 3. do 6 godine. Za ovu fazu je karaktersitičan rani razvoj moralnosti. Stupanj razvoja se podudara sa falusnim stadijumom kod Frojda gde je prisutan Edipov kompleks (rivalstvo prema roditelju istog pola), čije adekvatno razrešenje vodi razvoju savesti i poštovanju autoriteta. Maladaptacije u razrešenju ovih razvojnih zadataka vode u bezobzirnost (previše inicijative) ili inhibiranost u ponašanju (previše krivice).
- Faza usvajanja kompetencije, marljivosti (nasuprot inferiornosti) predstavlja period od 6. do 11. godine što se podudara sa Frojdovim periodom latencije. U ovom razvojnom stadijumu se školska deca porede sa drugom decom i prepoznaju svoje snage i slabosti. Školsko učenje je veoma važno za formiranje identiteta, kao i uspeh u učenju. Pored roditelja, ovde važnu ulogu imaju učitelji u školi kojima se sugeriše da podstiču doživljaj kompetencije kod deteta, kako bi se sprečilo negativno razrešenje krize koje vodi u inferiornost, obeshrabrenost, doživljaj nekompetentnosti.
- Faza formiranja identiteta (nasuprot konfuziji identiteta) obeležava period tranzicije u kojem osoba više nije dete, a nije ni odrasla osoba. Osnovna pitanja na koja pokušava implicitno (ili eksplicitno) da odgovori je Ko sam ja? i Kakav želim da postanem? Ovom razvojnom stadijumu kao posebno intrigantnom posvetićemo zasebni tekst. Ovom prilikom reći ćemo samo da je usled traganja za identitetom ponašanje adolescenata često (ne i uvek) kolebljivo, nepostojano, nedosledno, sklono ekstremima i eksperimentisanjima sa sobom.
- Faza intimnosti (nasuprot izdvojenosti, izolaciji) je karakteristična za mlado odraslo doba. Ovde razvojni zadatak predstavlja formiranje bliskih i stabilnih veza sa drugim ljudima. Ljudi se udružuju, vezuju jedni za druge, razvijaju brigu i ljubav jedni za druge. Ukoliko dođe do neuspeha u uspostavljanju intimnosti i bliskosti dolazi do razvoja osećanja usamljenosti, praznine, narcističke zaokupljenosti sobom. Zapravo, dolazi do straha od intimnosti, za koju se pogrešno smatra da će dovesti do gubitka identiteta i utapanja u drugu osobu. Intimnost se shvata kao ugrožavajuća za ličnu autonomiju.
- Faza reprodukcije obuhvata srednje odraslo doba (od 30 tih, ili sredine 30 tih godina do starosti ili 65 godine). Ovde su razvojni zadaci usmereni na upravljanje domaćinstvom, brakom, karijerom, porodicom, podizanjem i vaspitanjem dece. Na potomstvo se prenose običaji, kulturne norme, znanja. Glavna vrlina ovog stadijuma je nega koja po Eriksonu predstavlja staranje za ono što je stvoreno sa ljubavlju ili pak slučajno, ali čime se prevazilazi ambivalencija zbog neizmenljivosti obaveze. Ove obaveze su neophodne za kontinuitet i napredovanje jednog društva i kulture.
- Faza integriteta (nasuprot očajanju) je karaktersistična za starost (posle 65. godine života). Razvojni zadatak je suočavanje sa starošću, nalazeći joj svrhu, kao i usmeravanje na nove stvari, hobije ili uloge s obzirom da je profesionalna karijera završena. Svode se računi i procenjuje se vlastiti tok života. Važno je da život ima smisao. Takođe je doživljaj kontrole sopstvenog života bitan (pročitajte naš tekst: Imate li kontrolu nad svojim životom). Osnovna vrlina ovog stadijuma je mudrost, a ukoliko su ranije razvojne krize neadekvatno razrešene onda se ovde teško može doći do integriteta, mudrosti i smisla života. Rezultat neadekvatno razrešene krize jeste doživljaj promašenosti života, beznađa i očajanja pred nastupajućom smrću.
Ishod neadekvatno razrešenih kriza može biti i formiranje negativnog identiteta. Najdostupniji primer za razvoj negativnog identiteta imamo među adolescentima čiji su roditelji prezahtevni ili se nedovoljno emocionalno angažuju oko deteta. Ovi roditelji često prete svom detetu da će postati „ovo ili ono” ako ne ispuni to što se od njega očekuje, pa adolescent osvetnički razvija baš taj nepoželjni identitet kojem mu se preti (Oni kažu bićeš propalica… evo postao sam propalica, u čemu je sad problem?). Ovakav izbor negativnog identiteta za mladu osobu predstavlja spas od konfuzije identiteta. No, ovo ne mora važiti samo za adolescenciju. Ovo je naročito karakteristično za ljude sa društvene margine koji na kraju prihvataju negativan stereotip o sebi, odnosno počinju da ga žive.
Za razliku od teorija ličnosti koje ljudi bez poznavanja psihologije teško mogu svrstati u svoj realni životni kontekst bez posebne poduke od strane stručnog lica, Eriksonova teorija psihosocijalnog razvoja je relativno lako razumljiva u kontekstu zadataka i uloga koje su pred nas stavljane tokom života. Takođe, rasplašuje nas od pojma krize kao nečeg nepoželjnog u životu što po svaku cenu treba izbeći i od čega treba bežati. Kriza, kako smo videli prethodi rastu i razvoju ličnosti, odnosno predstavlja rizik, ali i šansu za razvoj.
Autor: Dr Stanislava Popov Literatura: Erikson, E. (2008). Identitet i životni ciklus. Beograd: Zavod za udžbenike. Erikson, E. (1976). Omladina, kriza, identifikacija. Titograd: Pobjeda
