Pre nekog vremena predvodila sam obilazak zoološkog vrta u Lajpcigu, grupi učenika petog razreda. Tokom ture, jedno bistro dete me je pitalo: „Da li su životinje sposobne da misle?” Naša nastavnica etike rekla je da nisu; da su životinje jednostavno vođenje refleksima i reaguju na stimuluse.
Odgovorila sam potpuno ubeđena: „Vaša nastavnica greši; životinje ne reaguju isključivo vođene svojim refleksima, već mogu, u određenoj meri, da misle i razumeju mnogo toga vezanog za svoje okruženje.
Naravno, sve zavisi od toga kako definišemo pojam „misliti”. U komparativnoj psihologiji, naučnici preferiraju termin „kognitivne veštine” koje se istražuju na životinjama. Želimo da saznamo kako životinje opažaju i šta je zapravo ono što razumeju o svom okruženju.
Obično životinje ne zovemo „inteligentnim” ili „pametnim”, jer to uvek uključuje i procenu. Kako bi se smatrali „pametnim”, da li je važnije biti sposoban za sprovođenje statističkih procedura, prepoznati sebe u ogledalu ili korisiti alate? Definitivno ne bih želela da sudim. Cilj mi je da u ovom blogu podelim najnovije nalaze o kognitivnim veštinama životinja, od kojih pojedini mogu biti iznenađujući.
Danas nam je poznato da se ljudi manje razlikuju od životinja nego što se to pretpostavljalo nekada. Prema komparativnoj perspektivi, ljudska bića nisu tako pametna i jedinstvena kako se oduvek mislilo.
Ovo će verovatno iznenaditi ili čak razočarati mnoge, s obzirom na to da se razlika između životinja i ljudi dugo naglašavala, posebno u zapadnom svetu. Još je i grčki filozof Aristotel govorio o ovim razlikama, pretpostavljajući da je samo čovek „razuman”.
U kontekstu hrišćanstva, čovek kao lik Božiji superioran je u odnosu na životinju. Kasnije, Rene Dekart opisuje životinje kao mašine u poređenju sa kojima jedino čovek, pored tela, poseduje i dušu. Hegel je potom naglasio razliku između čoveka i životinja. Bio je ubeđen, kao i nastavnica etike pomenuta na početku teksta, da upravo sposobnost mišljenja razlikuje čoveka od životinje.
Čarls Darvin je, međutim, bio prvi naučnik koji je stavio akcenat na sličnosti između životinja i čoveka. Pisao je o tome da nema fundamentalnih razlika između čoveka i viših životinja kada govorimo o njihovim emocionalnim, mentalnim i moralnim sposobnostima. Među naučnicima, Darvinova teorija evolucije je brzo postala široko prihvaćena.
Ali, dugo se u javnosti raspravljalo o jednom Darvinovom zaključku. Naime, on je govorio o tome da su ljudi blisko povezani sa šimpanzama. Do sredine prošlog veka, naše srodstvo sa majmunima bilo je široko prihvaćeno. Međutim, naučnici su i dalje verovali da postoje fundamentalne razlike između majmuna i čoveka.
Na primer, ljudi su smatrani jedinstvenim jer umeju da prave alate. Iako je britanski primatolog Džejn Gudal 1960. godine otkrila da šimpanze mogu da naprave sopstveni alat, ova pretpostavka je i dalje bila upitna. Mentor Gudalove, Luis Liki, odgovorio je na njene observacije poznatim telegramom: „Sada nam preostaje da redefinišemo čoveka i alate, ili pak prihvatimo šimpanze kao ljude!”.
Do današnjeg dana, šimpanze se i dalje ne smatraju ljudskim bićima. Međutim, postalo je opšteprihvaćeno da pravljenje alata nije privilegija jedino čoveka. A takav je slučaj i sa mnogim drugim kognitivnim sposobnostima, pronađenim među životinjama.
Sve do danas, razlika između čoveka i životinja jasno se naglašava. Pre nekoliko godina, prisustvovala sam interdisciplinarnoj konferenciji na kojoj se govorilo o unutrašnjem satu kod ljudi i životinja. Biolog koji je držao ovo predavanje, na kraju je zaključio da bi moglo doći do mnogo neočekivanih nuspojava ukoliko ne poštujemo naš unutrašnji sat.
Jedan filozof se obratio, rekavši: „Ali, mi smo bića zavisna od kulture; evoluirali smo iznad biologije”. Bila sam šokirana. Nažalost, propustila sam šansu da ga pitam da li redovno ide u toalet i da li upražnjava seks sa svojom ženom. Nema sumnje da su ljudi razvili jedinstvenu kulturu, ali to, naravno, ne znači da više nismo podložni biološkim zakonima!
Naravno, filozof je u pravu kada kaže da nismo samo biološka bića, već smo kulturološki oblikovani. Takođe je istina da se životinje i ljudi razlikuju u načinu življenja. Veliko pitanje je kako je ovo evoluiralo.
Zajednički predak životinja i šimpanzi živeo je pre oko šest miliona godina. Ali, zašto smo onda sada tako različiti? Moglo bi biti da smo u tom kratkom periodu – govoreći iz ugla evolucije – razvili mnoge kognitivne sposobnosti iznova, te da nam one danas omogućavaju da pravimo računare i letimo na mesec? Verovatno ne.
Mnogo je više verovatno da su neke od ovih sposobnosti pronađene i kod životinja, barem do izvesne mere. Dugo vremena, mnoge sposobnosti su se posmatrale kao ekskluzivno ljudske – ali u poslednjih nekoliko godina, naučili smo da: novorođeno pile može da računa, šimpanze jesu u stanju da pomognu jedni drugima, papagaji govore i plava šojka (vrsta ptice) ima sposobnost planiranja budućnosti. Svake nedelje, novi nalazi podržavaju ideju da su životinje zaista sposobne da misle.
Autor: Dr Juliane Bräuer Izvor: Psychology Today Prevod i adaptacija: Matija Jovanović
