Iza mene je dug i uspešan proces formalnog obrazovanja, godine iskustva u organizaciji, profesionalnim komunikacijama i omladinskom radu. Aktivna sam u privrednom i civilnom sektoru. Redovno dobijam pohvale za svoj rad.
I strahujem da će ljudi shvatiti da sam samo imala sreće. Da ne znam dovoljno, već da se snalazim. Da sam prevarant.
Da li se još neko ovako oseća?
Ispostavilo se da nauka prepoznaje ovu pojavu i naziva je sindromom uljeza.
Šta je sindrom uljeza?
Sindrom uljeza se definiše kao skup osećanja neadekvatnosti koji opstaje uprkos evidentnom uspehu. Osoba koja pati od ovog sindroma se ne oseća dovoljno dobrom i uverena je da ne može da ispuni tuđa očekivanja. Sumnja u sebe što može voditi preteranom investiranju u posao, pa i izgaranju (burnout-u).
Ovaj sindrom se opisuje i kao stanje u kome je ljudima teško da prihvate da su doprineli sopstvenom uspehu, odnosno da je uspeh rezultat njihovih sposobnosti, znanja i veština. Kakav god utisak da ostavljaju na druge, kakva god da je njihova spoljašnja pojava, u sebi veruju da su prevaranti. Dakle, sindrom uljeza je pogrešna atribucija uspeha – uverenje da su eskterni ili irelevantni i slučajni faktori doveli do njega.
Za ovaj sindrom je karakteristična dominacija osećanja straha i to: straha od neuspeha i straha od razotkrivanja. Strah od neuspeha je rezultat sopstvenih nerealnih očekivanja, ali i uverenja da drugi imaju visoka očekivanja u pogledu naših rezultata ili kompetencija. Strah od razotkrivanja je specifičan strah koji proističe upravo iz uverenja da smo „lažnjak“ i da je samo pitanje trenutka kada će to i ostali shvatiti i razotkriti nas. Ovaj strah je značajan izvor stresa za pojedinca.
Kod koga se javlja sindrom uljeza?
Pokazalo se da je sindrom najčešći kod žena lidera, koje osećaju da ne zaslužuju pohvale za uspeh koji su postigle iako sve ukazuje na suprotno, odnosno pokazuju da je uspeh rezultat njihovih kompetencija. Neretko se javlja u situacijama kada pojedinci preuzimaju nove uloge, a pogotovo kada to podrazumeva unapređenje. Oni tada misle da se od njih očekuje da su eksperti na datom radnom mestu, ili pak mogu imati nerealna očekivanja sami od sebe.
Kada je krajem sedamdesetih uočen i opisan, sindrom uljeza se dovodio u vezu sa ranim iskustvima pojedinaca, pre svega pomešanim signalima okruženja u pogledu kompetencija i postignuća, ali i sa školskom i porodičnom dinamikom. Psihološkinje Klens i Ims smatrale su da se sindrom uljeza najčešće javlja kod osoba koje su brzo postigle uspeh, koje su prva generacija profesionalaca, čiji su roditelji imali visoka postignuća, kao i kod pripadnika nacionalnih manjina i kod studenata.
Karakterističan je i za pojedince koji su skloni perfekcionizmu i konstantno upoređuju sebe sa drugima. Istraživanje iz 2010. godine pokazalo je da je sindrom uljeza u vezi sa karakteristikama poput samokritičnosti, depresivnih tendencija, socijalne anksioznosti, pritiska postignuća i veština samonadgledanja.
Kako se nositi sa sindrom uljeza?
Važno je da pojedinac pronađe način da se nosi sa sindromom uljeza, kako bi izbegao negativne posledice koje isti nosi sa sobom. Neki od predlaganih načina su razgovor sa mentorom kome verujemo, prihvatanje perfekcionizma kao nerealnog, ohrabrujuć razgovor sa samim sobom, spremnost da se radi na razvoju sopstvenih kompetencija, kao i spremnost na prihvatanje straha i delanje uprkos njemu. Razvoj objektivne samoprocene je takođe od velike pomoći.
Ponekad je dovoljno da pojedinac provede neko vreme u novoj ulozi, jer će to dovesti do manifestacije znanja i sposobnosti. Ponovljeni uspesi i pozitivne povratne informacije doprinose samopouzdanju, a to je ono što nedostaje ljudima koji su razvili ovaj sindrom.
I za kraj…
Taj osećaj neadekvatnosti koji je u osnovi sindroma uljeza nije nužno loša stvar. Kada se javlja u malim dozama, predstavlja podsetnik da radimo na sebi, da izgrađujemo svoje kompetencije.
Zato, iako je formalno obrazovanje gotovo, ja ne prestajem da učim. Ove nedelje idem na jednu edukaciju, a naredne na trening. I okružujem se ljudima koji me podsećaju da znam šta radim. A to savetujem i vama.
Reference:
Kolligian Jr, J., & Sternberg, R. J. (1991). Perceived Fraudulence in Young Adults: Is There an ‘Imposter Syndrome’?. Journal of personality assessment, 56(2), 308-326.
Parkman, A. (2016). The imposter phenomenon in higher education: Incidence and impact. Journal of Higher Education Theory and Practice, 16(1), 51.
Pedler, M. (2011). Leadership, risk and the imposter syndrome. Action Learning: Research and Practice, 8(2), 89-91.
Sherman, R. O. (2013). Imposter syndrome: When you feel like you’re faking it. American Nurse Today, 8(5), 57-58.
Autor: Jelena Milošević
