Zamislite scenu, verujem da ste je doživeli, ako ne, onda makar videli: sedite za stolom kod rodbine i neko vas pita: „Hoćeš još malo da ti sipam?” I u vašem se tanjiru nađe nešto što niste hteli ni da omirišete. Ili zamislite da vas kolega sa faksa pita: „E, hoćeš da uradiš i moj deo seminarskog, ja baš ovih dana imam neku frku, ja ću ti se idući put odužiti?” Ili vas kolega na poslu pita: „Ej, ja idem na godišnji, ‘ajde me menjaš, nema puno posla, sve je već završeno.” Ili vaš šef pita: „Hej, imam jedan zadatak, hteo sam da ga dam Peri (ako se zovete Pera, čitaj Žika), a znaš Peru, on će to zbrljati, ali znam da bi ti to najbolje uradio.” Ili vas patner pita: „Hej hajde da imamo još jedan seks danas.” I pred vama se nađe nešto što uopšte niste hteli da kušate.
Što da ne (samo ovaj put)?
Tako se nađemo u rođenom životu, pre ili kasnije, sa hrpom stvari koje nisu naše stvari i sa hrpom obaveza koje nisu naše obaveze. Ili u krajnjoj liniji, radimo ono što nam se ne mili, jer je taj neko naš, drag nam je ili verujemo da moramo. Pomislite, što da ne? I onda vam um da nekolicinu odgovora zašto je OK da to preuzmete na sebe.
Šta mi tu dobijemo?
Bilo bi netačno reći da u ovakvim situacijama ne dobijamo ništa. Dobijemo potvrdu da smo fini, lepo vaspitani, dobri, da smo super kolega i zaposleni. Dobijemo potvrdu da smo super žena ili muškarac, jer smo zadovoljili partnera. Nekad dobijemo i tapšanje po ramenu, a nekad sami sebe potapšemo. Vidi mene kako sam dobar. Ali to zapravo nije sve. Ono što svakako dobijemo je da izbegnemo neprijatnost koja dolazi iz toga da kažemo: „Ovaj put, gari moj, ipak ne.” Dobijemo da izbegnemo popreke poglede i potencijalne konflikte, jer je suprotstavljanje želja u polju komunikacije prostor za konflikt. Dobijemo privremeni „mir” jer nismo talasali. Verujemo da smo na ovaj način zadržali posao, sliku koju drugi o nama imaju i dobre odnose.
Crvene lampice i crvene zastave
Da ne bude zabune, biti usmeren na tuđe potrebe je sasvim u redu. Problem nastaje onog trenutka kada tuđe potrebe stavljamo ispred svojih ili kada im izlazimo u susret kako bismo izbegli neprijatnost koja dolazi uz odbijanje. Problem nastaje kada se upali crvena lampica, a to je onaj osećaj koji prati misao: zašto sam ponovo pristao na ovo isto? To je svakako crvena lampica, vreme za obratiti pažnju kako drugi put pametnije.
Šta bi onda bila crvena zastava?
Crvena zastava počinje da se viori onog momenta kada ovakvo naše ponašanje počinje da se podrazumeva. Kad mi počnemo da ga podrazumevamo i kada to drugi iskomuniciraju sa nama, na neki od načina, spretan ili ne. Ako želite da se upustite na autoput ka sindromu izgaranja, onda ostavite da se zastave viore. Ako želite da zanemarite svoje vreme, potrebe i obaveze, ostavite da barjak tuđih želja stoji nad vašom agendom i glavom.
Zašto su ovo crvene zastave?
Zato što, kao prvo, podrazumevamo da je normalno da skrajnemo sopstvene potrebe nauštrb tuđih, koliko god da je urgentno i važno odgovoriti na njih. Kao drugo, mi na ovaj način narušavamo naše odnose, iako deluje da to nije slučaj. Ne komuniciramo jasno i otvoreno i uskraćujemo onoga sa kime smo u odnosu stvarnih informacija. U odnosima koji nam nisu bliski, ovo je možda nekad manje bitno, ali ostaje onaj deo da na sebe uzimamo odgovornost za tuđe obaveze i zadatke.
Sa čime ovo često ide u paketu?
Fokus na tuđe potrebe često ide ruku pod ruku sa netraženjem pomoći i podrške kada su nama one stvarno potrebne. Ako smo naučili druge da smo tu za njih bez obzira na nas i sve ono što nas čini nama, biće neobično kada se mi oglasimo da nam treba podrška, jer smo druge uverili svojim ponašanjem da možemo da se bavimo ne samo onim što je naše, već i onim što je njihovo.
I sa čime još?
Ako imamo uverenje da je odraz dobrih odnosa da budemo tu za druge, možemo vrlo lako imati i obrnuto očekivanje: budi tu za mene. Naročito često se može javiti kao ideja da ako sam ja tu za tebe, bićeš i ti tu za mene. Ovo zovemo očekivanje reciprociteta, a to je zapakovan način da kažemo: ja tebi, ti meni. Ono što se u realnosti dešava, je da nekada ovo „ti meni” izostaje, naročito ako ovo nismo jasno tražili od drugih. Kada „ti meni” izostane, možemo imati doživljaj povređenosti, ljutnje, izneverenosti, odsustva stvarne brige za nas, i slično. A sa čim ovo često ide? Pa, sa našim ćutanjem o tome. Jer ne želimo da narušimo odnose. I krug se tako nastavlja: mi ćutimo, ne komuniciramo da nešto ne želimo, izbegavamo suprotstavljanje i neprijatnost, sa željom da održimo harmonične odnose, bili oni bliski ili ne.
Šta su opcije?
Jeftino „ne”
Za početak, možemo da vežbamo da kažemo „ne” nepoznatim ljudima, sa kojima nismo u odnosu. Kada nas u radnji neko pitati imamo li sitno, umesto novčanice od 1000 RSD. Kada nam ponude zamenu za proizvod koji smo prvobitno hteli da kupimo. Kada nas pozove drugarica iz srednje škole na kafu, a nama se ne ide i slično. Na ovaj način mi se izlažemo neprijatnosti koja je jako korisna, da ja kažem „ne“ i da vidim da je meni možda neprijatno, ali da sam za to sposoban, da je podnošljivo i da u nekim situacijama to nema nikakve posledice. Na taj način učimo da se rasplašimo generalnog „ne“. Drugo, učimo, unapređujemo i klešemo novu veštinu u situacijama koje nisu za nas skupe.
Skuplje „ne”
Kada ovu veštinu uvežbamo i unapredimo u bezazlenim situacijama, otvara se prostor za naše prvo pravo „ne“, u onim situacijama koje za nas jesu izazovne, ali ne preplavljujuće.
Preporuka je da napravimo spisak situacija, na skali koliko nam je to neprijatno od jedan do deset, šta je to što hoćemo da odbijemo, a nismo se usuđivali. Naša je preporuka, da ukoliko niste u terapijskom procesu u kome sa terapeutom radite ovo izlaganje, da krenete od što nižih brojeva na skali. Krenite sa dvojkom, jer se može ispostaviti da je u stvarnosti to ipak više neprijatno nego što ste pretpostavili. Ako ima više situacija sa istim brojem, koliko su nam neprijatne, naša je preporuka da im se nekolicini izložimo, pre nego što pređemo na neprijatnije.
Način čini čuda
Kako reći „ne“? Ukoliko je reč o bliskim odnosima, sa ljudima kojima je do nas stalo, možemo im reći da smo u novoj fazi u kojoj učimo novu veštinu. Na ovaj način smanjićemo i zbunjenost i zaštiti odnos od krize. Ukoliko je reč o odnosima sa kolegama, poznanicima i šefovima, možemo ovo i preskočiti. Možemo se zahvaliti na poverenju koje su nam ukazali da to nešto preuzmemo na sebe, ali da u ovom trenutku nismo u mogućnosti da se na to obavežemo. Ideja je da smislimo par odgovora i da ih isprobamo sami, u bezbednom okuženju. Ukoliko ćemo imati posla sa osobama koje će insistirati, dobro je da imamo dve, tri rezervne varijante istog „ne“ za tu situaciju. Kad to isprobamo u sigurnom okruženju, ideja je da se toj situaciji izložimo. Vrlo verovatno je da će nam biti neprijatno, ali je ta neprijatnost prolazna i podnošljiva. Osim toga, ona je i veoma korisna, jer nas dugoročno vodi ka zdravijim granicama koje imamo sa ljudima, kvalitetnijim odnosima i brizi o sebi.
Važno je da napomenemo da se može desiti da se u ovom procesu zaglavimo, što je prirodno i ljudski. U tim slučajevima naša je preporuka da razmotrite psihološko savetovanje ili da idete na trening asertivnosti, koji je upravo kreiran za ove potrebe. Dobra vest je da u svakom većem gradu postoje ovi treninzi i da su od velike koristi. Potražite na internetu, pitajte ljude za preporuku, verujemo da ćete doći do kvalitetnih trenera i terapeuta.
Posledice
Posledice zauzimanja za sebe mogu biti povoljne, ali ima i nekih koje su nepovoljne. Kad kažemo „ne”, učimo pre svega sebe da podnosimo neprijatnost koja je potencijalno korisna, da se pobrinemo za sebe i svoje potrebe i učimo da postavimo adekvatnije granice. U odnosima komuniciramo otvorenije, jasnije i zauzimamo se za sebe. Na ovaj način komuniciramo da smo mi jednako važni kao i drugi koji se nalazi naspram nas. Pozivamo druge na taj način da nas u ponašanju poštuju i uvažavaju, iako im se to možda ne dopada i iako im to možda i ne odgovara.
Ipak, postoje i oni koji neće pozdravljati ovakve promene i korisno je i da se za to pripremimo. Nekim ljudima jednostavno ovo neće biti prihvatljivo i može se desiti da se ovi odnosi trajno naruše ili prekinu. Ukoliko se to desi, važno je da ne zaboravimo da je vrlo verovatno dugoročno bolje da nemamo oko sebe ljude koji će svoje potrebe dosledno stavljati ispred naših i da je šteta koja bi dolazila ostajanjem ovih osoba u našem životu veća od njihovog odlaska.
Autor: Milica Jakšić
