Da li često osećate da vam je potrebno da sve bude savršeno kako biste bili zadovoljni? Da li je prihvatanje mana i neuspeha, i vaših i tuđih, nemoguće? Da li osećate da sve mora da bude savršeno kako biste bili srećni, i ništa što uradite nije dovoljno dobro? Ako ste odgovorili sa „Da“ na jedno ili na sva ova pitanja, vi ste, po svemu sudeći, perfekcionista.
Sada se pitate: „Šta je toliko pogrešno u vezi sa perfekcionizmom?“. Biti savršen je nemoguće. Niko nije savršen. Ukoliko se uvek trudite da budete savršeni, a nikada u tome ne uspevate, pod rizikom ste od velikog broja oboljenja kao što su depresija, anksioznost ili poremećaji ishrane. Veze propadaju kada očekujete da vam partner bude savršen, karijera ili uzbudljiv novi hobi nikada neće procvetati ukoliko uvek očekujete samo uspeh, a život će vas uvek razočarati. Takođe, propuštate priliku da učite iz svojih grešaka.
Nerealistična očekivanja čine srž perfekcionizma. Kada se naša očekivanja ne ispune, postajemo ljuti. To se događa i u slučaju velikih i u slučaju malih očekivanja. Planirate savršen dan i onda saznate da ne možete da rezervišete sto u vašem omiljenom restoranu, pa je tada vaš savršen dan uništen. Možda ćete i da se vratite odmah u krevet.
U vezama, neispunjena očekivanja mogu da imaju puno različitih oblika, od kojih je većina nerealistična. Na primer, možda očekujete da vaš partner zna šta vam treba čak i ukoliko mu ništa ne kažete. Ili možda očekujete da se vaše dete tinejdžer dogovara sa vama i da poštuje te dogovore. To, međutim, nije način kako ljudi funkcionišu. Vaš partner ne može da vam čita misli, a tinejdžeri su okupirani sa još bezbroj stvari i mogu da zaborave šta ste se dogovorili.
Perfekcionisti misle da moraju da budu savršeni, a kada nisu, postanu besni. Takođe očekuju da i drugi ljudi budu savršeni – i naljute se ili budu nestrpljivi kada shvate da ni drugi ljudi nisu savršeni.
Perfekcionizam može da nas navodi ka nerealističnim ciljevima i očekivanjima, a takođe dovodi i do prokrastinacije, odnosno prekomernog odlaganja obaveza. Na primer, „Želeo/la bih da napišem roman” je fantastičan cilj, dok je „Moram da završim sa pisanjem romana do kraja ove godine” perfekcionistički cilj. Perfekcionisti postavljaju sebi ciljeve toliko visoke da se oni najverovatnije neće ni dostići (pisanje romana može da potraje godinama!), i sebe vide automatski kao neuspešne. Ovo može voditi ka depresiji, anksioznosti, preziranju samog sebe i do mnogih drugih problema. Perfekcionizam takođe može da vodi ka prokrastinaciji. Kada vam je potrebno da budete savršeni, a plašite se da to niste, nećete započinjati nove projekte ukoliko se plašite da u njima nećete uspeti.
Perfekcionizam se u većini slučajeva prenosi sa roditelja na decu. Ako vaši roditelji od vas zahtevaju čiste petice i ne primećuju sav trud koji ulažete kako biste dobili četvorku, možete da počnete da mislite kako nema smisla ni pokušavati zato što, šta god da uradite, neće biti dovoljno dobro. Pored toga, ako vaši roditelji zahtevaju od vas sve petice i vi ih dobijate zato što vam učenje ne pada teško, možete da počnete da mislite kako će vam sve u životu ići lako.
Kada ste isključivo fokusirani na to da sve uradite kako treba i osuđujete sami sebe ukoliko u tome ne uspete, propuštate priliku da steknete mudrost koja proizilazi iz proučavanja razloga zašto ste napravili greške koje ste napravili. Perfekcionisti se često muče zbog njihovih grešaka i dozvoljavaju da ih te greške definišu. Ali, greške su dobre! Kada nikada ne bismo grešili, nikada ne bismo ništa naučili. Kada prihvatite da niste savršeni, možete da prevaziđete emocionalni distres koji je nastao usled ruminiranja (konstantnog razmišljanja) o svim greškama. Umesto toga, možete da istražite svoje greške i da iz njih izvučete važne lekcije.
Rešenje protiv perfekcionizma je samoopraštanje
Kako biste oprostili sami sebi, morate da se odreknete perfekcionizma i usvojite drugačija verovanja o sebi – da je svrha života učenje, i da pravo savršenstvo leži u stalnom nastojanju da poboljšamo sami sebe – ne da izbegavamo greške. Ne možemo biti savršeni, ali uvek možemo da pokušavamo da budemo odlični. Kada težimo savršenosti, sve što vidimo su mane.
Mrzeti samog sebe ili osuđivati samog sebe zbog nesavršenosti ne pomaže. Ukoliko ne proradite sopstvena osećanja i ne pokušate da oprostite sami sebi, ostaćete zarobljeni u sopstvenom besu, sramoti, krivici, tugi i ostalim negativnim mislima i osećanjima. Samoopraštanje je alat, ne samo za savladavanje besa nego i za sve ostale neprijatne emocije.
Promena od perfekcionizma ka samoopraštajućem razmišljanju može da zahteva i neke promene u načinu života. Kada postanete frustrirani zbog svog partnera, deteta, prijatelja i slično zato što nisu ispunili obećanje ili zato što nisu zadovoljili svaku vašu potrebu, trebalo bi da se setite da ni oni nisu savršeni, baš kao što niste ni vi, i to je u redu. Dok vežbate samoopraštanje, vežbajte i da opraštate drugima.
Kako bi vam se svidela ideja da možete da napravite promenu samo pomoću nekoliko klikova? Društvene mreže vam čine mnogo dostupnijim da se upoređujete sa drugima, i kada to uradite, verovatno vam se ishod neće svideti. Ukoliko vam nije dovoljno da podsetite sebe da su fotografije srećnih porodica na predivnim odmorima koje vidite na internetu površne, i da one ne otkrivaju pravu istinu o životu drugih ljudi, počnite da razmišljate o brisanju vašeg naloga ili barem o pauzi u korišćenju socijalnih mreža.
Jedina osoba sa kojom treba da se upoređujete je ona osoba koja ste bili juče i koja biste želeli da budete sutra.
Autor: Dr Andrea Brandt Izvor: Psychology Today Prevod i adaptacija: Aleksandra Gurjanov
