Krhkost ljudske memorije

Kategorija: Psihosaveti

Pamćenje je pogrešivo. Memorija je krhko. Pamćenje prestaje u sadašnjem trenutku jer je ono sve što ste ikada proživeli, osetili, videli i čuli do ovog momenta. Svako poseduje svoj set sećanja. Ponekad deluje nepotrebno da se objektivno pridržavamo neke istine ili nekog događaja, sve dok uspevamo da očuvamo suštinu našeg iskustva.

Pisci maestralno moraju da ovladaju veštinom kreiranja živopisne slike, ali kada su u pitanju memoaristi, odlučivanje o tome šta i kako nešto treba zapamtiti predstavlja pravi izazov. Veoma često, pisana ili samo izgovorena priča, jeste kombinacija fikcije i nefikcije. Na primer, kada ljudi pišu svoje memoare, oni istinu prenose najbolje što mogu. Ipak, pamćenje ima svoje začkoljice i ponekad ne možemo da ga prizovemo kako bismo to možda želeli. Normalno, ono čega se prisetimo zavisi od toga kako smo se osećali povodom određenog iskustva.

Često sam razmisljala o konceptu memorije u poslednje vreme. To je verovatno povezano sa činjenicom da držim čas na kom podučavam pisanje memoara, da imam majku koja polako postaje senilna, ili zato što mi se toliko ljudi žali da preispituje prirodu i verodostojnost sopstvenih sećanja. Možda sveprisutne društvene mreže polako slabe našu sposobnost da usmerimo pažnju na neku određenu stvar. Ono što zaboravljamo nije uvek previše važno – možda se ne sećamo gde smo ostavili neki predmet, na primer ključeve, ili gde smo bili kada smo poslednji put proćaskali sa poznanikom.

Ponekad, kada pričamo neku priču, možemo svesno ili nesvesno da ispunimo praznine kako bi naša priča imala smislenu celinu; stoga, mi stapamo sopstvena sećanja sa maštom. Ovo takođe može biti nazvano ulepšavanjem. Dobro je poznata drama oko memoara Džejmsa Freja „Milion sitnih delova”. U 2002. Smoking Gun objavio je članak tvrdeći da je Frej izmislio neke delove iz te knjige. To je inspirisalo mnoge da nabave knjigu kako bi je pročitali, a kao rezultat prodaja je neverovatno skočila. Kada su ga intervjuisali i pitali da razjasni o čemu je zapravo reč, rekao je da su svi memoaristi zapravo izmenili sitne detalje kako bi povećali literarni efekat svojih priča. Taj komentar je potpalio raspravu nacionalnih razmera o istini u memoarima, o čemu i ja sama često diskutujem na svojim radionicama u proteklih nekoliko godina.

Pre par godina, istraživala sam interakciju memorije i mašte. Poredila sam dva memoara: „Počeci jednog pisca” (1995) od Eudore Velti, i „Memoari katoličkog detinjstva devojčice” od Meri Mekkarti (1972). U svojoj knjizi, Veltijeva je poredila svoj unutrašnji i spoljašnji svet:

Spoljašnji svet je vitalna komponenta mog unutrašnjeg sveta. Moj posao, onako kako ga ja vidim, tako je skladno uparen sa spoljašnošću. Moja mašta crpi snagu i vodi se onim što čujem, vidim i osetim u spoljašnjem svetu. Naučila sam, i za to mi je trebalo puno vremena, da i spoljašnji i unutrašnji svet nisu ono čime sam ih u početku smatrala.

Ono šta sam naučila, jeste da se memoaristi trude da njihove priče budu što više istinite i objektivne. Ipak, kao u slučaju kod Mekkartijeve, ne prođe puno vremena pre nego što memoaristi shvate da se na sopstvena sećanja ne mogu osloniti u potpunosti. Mekkarti se izgubila u lavirintu zbunjujućih slika sopstvene prošlosti, nije bila sigurna kako da jedna sećanja odvoji od drugih, šta je spadalo u domen njene mašte, a šta je slagala kao dete pa je i sama vremenom počela da veruje u to. Zapravo, nije bila sigurna da je uopšte moguće podvući pravu granicu.

Mekkarti je pisala o sećanjima koje je imala pre nego što je izgubila roditelje, kada je imala samo šest godina. U tom periodu epidemije gripa, njena porodica morala je da napusti svoj dom. Ona pruža živopisan opis hotela i strogog okruženja u kojem su proveli veče. Pisala je kako se priseća nekih detalja u vezi smrću njene majke ili kako su svi stariji ljudi iz njenog okruženja delovali zabrinuto i nesigurno. Ipak, Mekkartijeva nije bila sigurna da li se seća svih detalja, jer je na kraju pasusa dodala: „…Onako kako se ja toga sećam”. Nemogućnost da proveri činjenice uliva joj veliku nesigurnost u vezi sa sopsvenom prošlošću.

Patriša Hempl, u svom eseju „Memorija i Mašta” (2002), kaže da pisci pišu memoare kako bi saznali ono što ne znaju, i u vezi sebe i u vezi spoljašnjeg sveta.

Postoji nekoliko trikova da se pamćenje osveži ukoliko imate poteškoće da se nečega prisetite:

  • Vežbajte mindfulness, kako biste bili svesniji stvari koje se svakodnevno dešavaju u vašem okruženju.
  • Potražite fotografije i predmete koji imaju veze sa osobom ili iskustvima kojih želite da se prisetite.
  • Razgovarajte sa drugim ljudima koji su prošli kroz ista iskustva kao vi.
  • Redovno prepričavajte uspomene.
  • Slušajte muziku koja može da isprovocira određena sećanja.
  • Napravite kutiju sećanja — napravite grafikon sopstvenih sećanja i pokušajte da se prisetite šta ste radili svakog meseca svake godine.

I najvažnija stvar od svih, nastavite da učestvujete u aktivnostima koje su stimulativne, inspirišuće, i koje dovode do stvaranja novih uspomena.

Autor: Dr Diana Rab

Izvor: Psychology Today

Prevod i adaptacija: Vanja Ostojić

Comments

comments

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.