Životne lekcije koje sam naučila od svojih kućnih ljubimaca

Kategorija: Psihopriča

Pre oko mesec dana u moj dom uselila su se dva krznena stvorenja iz porodice mačaka. Namerno u naslov nisam stavila da su u pitanju mačke, jer postoje ljudi koji ih ne vole (što mi zvuči neverovatno, ali eto, oni stvarno postoje), pa bi zbog toga mogli da ne pročitaju ovaj tekst. Dakle, u pitanju su mačke, a ako ne verujete da ste spremni da od njih učite o životu, razmislite o tome još jednom, ali nakon čitanja ovog teksta.

Dakle, plan je bio da moj muž i ja usvojimo jedno mače, za koje smo, dok je još bilo kod mame, verovali da je ženka. Završili smo sa dva krznena bandita – mačora – po imenu Bibi i Leo. Iako bih mogla o njima da napišem nekoliko knjiga iz bar četiri žanra, zadržaću se na tome šta su me oni naučili o životu u ovih mesec dana. To su lekcije koje su važne za sve nas, a mnoge su sastavni deo mačje prirode. Zato i volim mačke, što imaju svoj karakter i neće ih prilagođavati vama, posebno ako im se ne sviđate… Nego, da krenemo!

„Kao prvo, ne moram ja ništa”

Mačke su majstori neposlušnosti. One neće uraditi ništa što se njima ne radi, i baš zato mnogi ljudi sa njima ne mogu da izađu na kraj. One se neće praviti da im se dopadate, baš naprotiv. Otvoreno će pokazati šta misle o određenim stvarima, ljudima, naredbama. Zato su mačke sjajne učiteljice o slobodnoj volji: ako nešto neće, okrenuće vam zadnjicu bez ikakvog problema, bez imalo želje da vam udovolje. A to je prilično važna životna lekcija: iskazivati svoj stav i ne povinovati se stvarima u koje ne verujemo.

Poverenje se ne podrazumeva, već zaslužuje

Kad su tek stigli, moji mačići su bili jako nepoverljivi. Pošto su blizanci i samim ti veoma povezani, prvih dana spavali su na smenu: jedan je stražario dok drugi spava, i obrnuto. Vremenom, počeli smo da se sprijateljujemo. Sada svi spavamo rastegnuti po krevetu (neki od nas i po ormarima, korpama za veš, tastaturi računara…). Mačka vam ne veruje a priori; njeno poverenje se mora zaslužiti. Zar ne bi tako trebalo da bude i sa ljudima?

Zadrži dostojanstvo čak i u teškim trenucima

Čujem zvuk čangrljanja iz kupatila. Odlazim tamo i eto prizora: mače je oborilo tečni sapun. Sedelo je ispred vrata kupatila kao da se ništa nije desilo. Od trenutka obaranja do trenutka zauzimanja te „ne znam ja šta se ovde desilo, ne gledaj u mene” poze nisu prošle ni dve sekunde. Dalje, kad pokuša da nešto dohvati pa ne uspe, ili da doskoči pa guzica ipak prevagne, mačka se neće samožalostivo time baviti, već će se ispraviti i nastaviti svoj graciozni hod, kao da se ništa nije desilo. Kod nas ljudi stvari su malo kompleksnije, ali kladim se da postoje situacije iz kojih treba otići baš tim mačjim gracioznim hodom, čak iako vam iznutra tutnje gromovi.

Leo i Bibi

Dobri odnosi moraju da se grade, oni ne padaju s neba

Tri dana je bilo potrebno da mače dođe prvi put kod mene da se mazi. U ta tri dana smo se malo njuškali, zagledali. Ako bih prišla, mačka bi jednostavno otišla. Znači, sa mačkama se stvari dešavaju ne pod vašim, nego pod njihovim uslovima. Njihovo poverenje se postepeno zaslužuje. Čak i kad se zasluži, mačka zahteva svoj prostor. Sa njom nema maženja kad se vama mazi, već kad se mazi i njoj i vama (dobro, malo više njoj nego vama). Sa mačkom nema sile i vike, jer će vam se, recimo, popiškiti na krevet (i to imamo u repertoaru). Ako je iznerviram, ceo dan se može praviti da se ne poznajemo. Zato više ne nerviram nijednu mačku i, u ime dobrih ljudsko-mačjih odnosa, dajem im punu slobodu da prvo budu samostalna živa bića, a tek onda kućni ljubimci.

Ne moraš sa svima dobro da se slažeš

Mačke se ne pretvaraju da im se neko ili nešto sviđa. Tačnije, prilično su transparentne u pokazivanju svoje (ne)naklonosti. Moji mačići su maze, ali nemaju problem da otvoreno pokažu da im se nešto ne sviđa. Oni sami biraju ljude sa kojima će imati interakciju, a ta interakcija može biti „preskočiću te kao da ne postojiš, jer si mi se našao/la na putu”, „omirisaću te pa ćemo se maziti… ili grebati, to ću još videti” i „praviću se do daljnjeg da ne postojiš”. Mi ljudi smo skloni da težimo da ostavimo dobar utisak; mačke nemaju taj problem.

Dok pišem ovaj tekst, Leo i Bibi spavaju u ormaru, gde stoji sva moja odeća. To im, naravno, nije dozvoljeno. I to je sa vaspitne strane sigurno problem. Ubuduće ću sigurno više voditi računa da li ostavljam ormar otvoren. Ali ja imam dva tvrdoglava mačeta koja baš silno sada žele tu da spavaju. Pustila sam ih, jer se neke životne bitke prosto ne mogu dobiti. Kao ova moja sa njima i ormarom. Eto još jedne lekcije od njih!

Autor: Ina Borenović

Comments

comments

1 komentar

  1. Prvi tekst na ovoj stranici koji mi se ne dopada. Ironično je da te i takve životne lekcije učimo od životinja o kojima se brinemo. Čak ni dijete o kojem brinem nije mi ravnopravno, a kamoli životinja. Pa primjer da nećete nervirati svog mačka jer vas poslije ružno gleda je presmiješan u lošem smislu. Znači postavljamo se inferiorno jednom – mačku?! Tekst je totalno blesav.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.