Šta sve (ne) znamo o plakanju?

Kategorija: Psihovesti

Kada bolje razmislite, prolivanje suza iz očiju je poprilično čudno. Zbog čega se to dešava? I da li postoje razlike između muškaraca i žena?

Ja plačem i ne stidim se toga. Ja sam muškarac koji plače. Ne svakodnevno, već kada gledam filmove. Još uvek nisam shvatio šta su okidači, ali najčešće me rasplaču odnosi između roditelja i dece.

Uzmimo na primer film „Polje snova“ (Field of Dreams), na papiru ovaj film je bizarna priča u kojoj Kevin Kostner gradi bejzbol teren na sredini svog polja sa kukuruzom jer mu je tako rekao neki glas. On misli da će na ovaj način oživeti osramoćenog bejzbol igrača Bosonogog Džoa (Shoeless Joe Jackson). Međutim, (spoiler alert!) film se završava tako što Kostner upoznaje svog oca kao mladića. Dok traju te završne scene, ja plivam u suzama.

„Polje snova“ je film koji je napravljen tako da manipuliše emocijama. OK. Šta kažete na ovo: Plakao sam, takođe, gledajući „Zvezdane ratove: Buđenje sile” (Star Wars: The Force Awakens). Sedeo sam sa ćerkom, držali smo se za ruke i zajedno plakali. Ona ima deset godina i žensko je. Ako sudimo prema društvenim normama, za moje plakanje ne postoji nikakavo opravdanje.

Da li je neobično što ja stalno plačem iako sam muškarac? Moja koleginica Hana i ja smo u svojoj radio emisiji pokušali da skupimo sva pitanja o plakanju na koja bi ljudi voleli da dobiju odgovor. Pitanja su bila: Ako je zaista tačno da muškarci plaču manje, zbog čega je to tako? Koje su dobiti od plakanja? I zbog čega uopšte plačemo?

Odgovor na pitanje da li sam ja čudan je jednostavan. Sudeći po skoro svakom istraživanju, žene zaista plaču više od muškaraca. Od kada postoje istraživanja na tu temu dobijaju se isti rezultati. Psiholog Vilijam Frej (William Frey) je u svom istraživanju 1982. godine otkrio da žene plaču u proseku 5,3 puta mesečno, dok muškarci u svoj svojoj muževnosti dozvole suzi da se prolije svega 1,3 puta u toku meseca. U proseku kada žene plaču, to traje otprilike 5-6 minuta, dok muškarčevo plakanje traje između dva i tri minuta.

Holandski psiholog Ed Vingerhoet (Ad Vingerhoets) je pravi muškarac kad je plakanje u pitanju. On je jedan od retkih istraživača koji se bavi istraživanjem plakanja, a njegovi rezlutati su potvrdili da postoji razlika između polova. Ta razlika nastaje još u detinjstvu. Na najranijem uzrastu plakanje je rodno neutralno i univerzalno – sve bebe jednako plaču. (Evolucijski psiholozi smatraju da je plakanje kod beba akustični indikator potrebe za roditeljima. Rekao bih da su ovo i sami roditelji shvatili.)

Dakle, šta objašnjava rodne razlike koje se pojavljuju na odraslom uzrastu? Jasno je da značajnu ulogu igraju kulturološki faktori. Indirektni rezultati potvrđuju ovu ideju. Istraživanja sprovedena u različitim zemljama otkrila su da ljudi više plaču u onim zemljama u kojima je plakanje socijalno prihvatljivo. Vingerhoet je takođe pronašao da se češće plače u bogatim zemljama, što dovodi do zaključka da nas blagostanje nekako oslobađa, ljudi postaju emocionalno ekspresivniji i pretvaraju se u plačljivce.

On ne misli da je samo društveno uslovljavanje smanjilo plakanje kod muškaraca, već da je za to zaslužan i testosteron. Otkrio je da pacijenti koji se leče od raka prostate i koji zbog toga uzimaju lekove koji smanjuju nivo testosterona češće plaču – mada može se reći i da su oni emotivniji i razdražljiviji jer su bolesni.

Da se vratimo filmovima, postoji strašna rečenica iz drugog dela Terminatora (inače odličan film), kada Švarcenegerov robot iz budućnosti posmatrajući dete koje je uzeo pod zaštitu kako plače nakon teškog dana (svi koje zna su ubijeni) i pita, svojim robotskim tonom jednostavno pitanje: „Zašto plačeš?”

Evo odgovora (spoiler alert!): ne znamo!

Ljudi su jedina vrsta koja plače iz emotivnih razloga (postojale su neke pretpostavke da slonovi kada žale mogu plakati, ali nije još uvek zasigurno prihvaćena). Ne znamo zašto plačemo kada osećamo fizičku bol. Ne znamo ni zašto plačemo prilikom emotivne traume niti zašto plačemo u trenucima velike sreće. Kako smo mi društvena bića, to može biti pokazatelj, spoljašni način prenošenja dubokog i važnog unutrašnjeg stanja. Međutim, sve su ovo nagađanja.

Možda je u pitanju katarza. Još jedno Vingerhoetovo istraživanje pokušava da dokaže tvrdnje da se ljudi bolje osećaju nakon dobrog plakanja. On je tražio od svojih ispitanika da govore o svom emocionalnom stanju pre gledanja jednog od dva filma, koji navode na plakanje. Jedan je bio „Život je lep“ (Life is Beautiful), dobitnik Oskara, srceparajuća priča o Jevrejinu koji prolazi kroz Holokaust. Drugi je bio „Hačiko: Pričao o psu“ (Hachi: A Dog’s Tale). Nakon gledanja filmova popunjavali su upitnik i to u tri serije, odmah nakon završetka filma, posle 20 minuta i posle 2 sata. Rezultati su prilično jasni: oni koji nisu plakali nisu pokazivali promene u raspoloženju. Onima koji su plakali se raspoloženje znatno poboljšalo nakon plakanja, što se može shvatiti kao efekat katarze. Izgleda da se ljudi osećaju bolje nakon dobrog plakanja.

U svojoj radio emisiji želeo sam da sprovedem mali eksperiment kako bih odgovorio na pitanja koja su gledaoci slali, te sam rešio da uradim repliku istraživanja sa filmovima. Hana, moja koleginica, uspela je da se izvuče i gleda mene kako preživljavam ne tako radosna iskustva zarad nauke. Dobio sam zadatak da gledam film „Hačiko“ ne bih li se rasplakao.

Evo mog izveštaja: Hačiko je pas kojeg je usvojio Ričard Gir (spoiler alert!). Ričard Gir umire. Hačiko je tužan. Kraj. Mogu samo pretpostaviti da je Ričard Gir molio scenariste da ga što ranije puste iz ove gluposti. Nisam se rasplakao i (spoiler alert!) zasigurno se nisam osećao ništa bolje nakon gledanja ovog filma, što je u suprotnosti sa Vingerhoetovim rezultatima. Možda je trebalo da branu od poplava ostavim otvorenu.

Autor: Adam Ruteford
Izvor: BBC
Prevod i adaptacija: Katarina Mladenović

Comments

comments

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *