Masovna histerija i svakodnevne lične i kolektivne „histerijice“

Kategorija: Psihonauka

naslovna

Znate ono kad u osnovnoj školi dođe medicinska sestra da pregleda da li imamo vaške, pa sve počne naprasno da nas svrbi glava? A ako je neko pre nas, u tom napetom iščekivanju „uhvaćen“ u posedu istih malih, sramotnih, bića u kosi, glava počinje da nas svrbi još više. Da nas stvarno svrbi!

Poznat je i onaj za (neke) studente medicine i psihologije vezan fenomen: spontano pojavljivanje i uočavanje simptoma o kojima učimo, i neprijatni osećaj uznemirenosti koju izaziva pomisao „šta ako zaista bolujemo od toga o čemu upravo učimo?“

Ono što je zajedničko ovim svakodnevnim pojavama jeste da strah od bolesti ili prosto „instinkt“ za očuvanje sopstvenog zdravlja, okida doživljaj strepnje u susretu sa neželjenim simptomima kod druge osobe, naročito ako je to osoba iz našeg okruženja – pa nas podseća na činjenicu da to može i nama da se desi, naročito ako se to dešava upravo pred našim očima. Nisu svi, naravno, jednako podložni ovim pojavama. Oni koji su inače anksiozniji, naročito u pogledu sopstvenog zdravlja, i koji su inače u životu podložni sugestiji, češće će doživljavati fenomene slične gore opisanim, ali će biti i pod većim rizikom da budu akteri masovne histerije.

Masovna histerija je češće predmet socioloških i socijalno-psiholoških preispitivanja, nego klasičnih medicinskih. Iako naziv drugačije sugeriše, individualna i kolektivna histerija imaju malo toga zajedničkog, osim somatoformnih simptoma čiji uzrok nije fiziološke, već psihološke prirode (prema staroj klasifikaciji DSM IV-TR, 2000). Ključne reči u naučnim i kvazi-naučnim istraživanjima koji opisuju različite slučajeve masovne histerije jesu: anksioznost, strah, stres, „zaraznost“ simptoma, sugestibilnost.

Masovna histerija postoji kao legitiman fenomen, poznat kako istoriji, tako i savremenoj psihologiji i medicini. Masovna histerija je menjala oblike, u zavisnosti od dominantnog kulturno-istorijskog perioda i obrazca (Bartholomew & Wessely, 2002). Od 15. do 18. veka osnovna karakteristika ovog fenomena bila je obojena verovanjem u demone i veštice. Manifestni simptomi su uglavnom bili motoričke prirode u vidu nevoljnih, neobičnih pokreta, a spominje se i „čudno ponašanje“, sa akcentom na seksualnu prenaglašenost. Objašnjavani su kao masovna posednutost zlim duhovima, a epizode su se češće dešavale u ženskim kolektivima, u okruženju gde je postojao zahtev za rigidnom disciplinom, dugotrajna izolacija i gladovanje (hm, šta bi to moglo biti…). Lečenje se svodilo na egzorcizam.

Nakon industrijske revolucije i početkom 20. veka, epizode masovne histerije su se uglavnom dešavale na radnom mestu, a simptomi su se svodili na neurološke smetnje i konvulzije. Dakle, govorimo o vremenu masovne eksploatacije radne snage i lošim uslovima za rad, kada se i javila potreba za radničkim sindikatima. Negde u isto vreme, nekoliko epizoda masovne histerije sa sličnim simptomima (nevoljni pokreti, konvulzije, drhtanje, smeh) se desilo i u različitim evropskim školama, a simptomi su nestajali nakon kratkotrajnog tretmana elektrošokovima (?!).

istorija

Od polovine 20. veka na ovamo, epizode masovne histerije su obojene zabrinutošću kvalitetom vode, hrane i vazduha, odnosno strahom od različitih vrsta trovanja. Manifestni simptomi uglavnom imaju oblik anksioznog „napada“. O ovom fenomenu govorimo kada veća grupa ljudi veruje da boluje od iste bolesti, odnosno kada manifestuje iste simptome, a medicinski uzrok ne postoji. Obično započinje tako što se pojedinac stvarno razboli, ili oseti određene simptome koje manifestuje u svom ponašanju, a ubrzo se slični simptomi pojave i kod ljudi u njegovom neposrednom okruženju pred čijim očima se pojedinac razboljeva. Usled širenja glasina, simptomi kolektivne histerije se mogu pojaviti i u širem okruženju. Propratne pojave vezane za tu situaciju, kao što su kola hitne pomoći, ljudi u medicinskim uniformama, naročito ako nose neku posebnu opremu još više doprinose panici. Simptomi se obično brzo povlače, nakon što se ustanovi da nema medicinskih uzročnika „bolesti“, ali ima slučajeva da traju i više nedelja.

Pravilo koje se može uočiti je da su oni istorijski primeri masovne histerije koji su se odnosili na posednutost demonima trajali znatno duže – mesecima, nekad godinama. Ove današnje epizode traju uglavnom dok lekari ne konstatuju i zvanično ne potvrde da fizioloških uzroka doživljenih simptoma nema. Verovatno traju kraće jer je moguće i brže ukloniti sekundarnu dobit od „oboljevanja“. Ovi simptomi mogu biti različiti, ali najčešći su oni koji liče na napad panike: hiperventilacija, opšta mišićna slabost ili pak konvulzije, ubrzan rad srca, znojenje, nesvestica, mučnina, a mogu se javiti i stomačni bolovi ili glavobolja. Ono što se još može uočiti kao pravilo u izveštajima i tumačenjima ovog fenomena kroz istoriju i danas, jeste dugotrajna izloženost stresorima u vidu prevelikih zahteva za disciplinom, ispunjavanjem određenih obaveza i slično, kao bitan faktor koji doprinosi pojavi masovne histerije. Ali, ima savremenih autora koji se ne slažu sa tim i smatraju da takva vrsta prolongiranog stresa nije nužna.

Masovna histerija se može javiti u bilo kom kolektivnom okruženju, u školi, radnoj organizaciji, aerodromu… Ipak, pojava masovne hospitalizacije zbog „misteriozne bolesti“ je nešto češća u dečijem i adolescentnom uzrastu, navode različiti izvori. To se može objasniti time što su deca nesigurnija, plašljivija i podložnija sugestijama. Kako je više primera ove pojave baš iz školskog okruženja i to u različitim kulturama, uzroke možemo pripisati i faktorima uzrasta dece, a ne samo faktorima škole (kao stresnog okruženja). Interesantno je da je pojava masovnog razboljevanja češća, ako se najpopularnija devojčica u razredu „onesvesti“ prva. I da se odmah nadovežemo,  ovoj pojavi je podložniji ženski pol, što takođe nije začuđujuće jer su istraživanja pokazala da žene inače intenzivnije doživljaju distres i za to postoje izvesna psiho-fiziološka objašnjenja (što nije tema ovog članka). I na kraju, da li uopšte treba spominjati da su ovoj pojavi podložniji hipohondri? Ipak, važno je napomenuti da ovi ljudi stvarno doživljavaju pomenute simptome. Oni ne glume i ne pretvaraju se (što ne znači da ne može da se provuče i po neki „glumac“ koji samo hoće da bude deo ekipe i događaja).

psihosomatika

Dakle, masovna histerija kao kolektivna psihosomatska reakcija zaista postoji i o tome ima podataka u stručnoj literaturi, mada sa mnogo (još uvek) neodgovorenih pitanja. Naziv ove pojave je zaista nespretan jer u svakodnevnoj, laičkoj upotrebi ima pežorativno značenje. Ljudi sa psihosomatskim tegobama obično ne vole da čuju da je uzrok njihovog problema psihološke prirode, jer to tumače kao optuživanje da umišljaju ili da nisu shvaćeni dovoljno ozbiljno. I sama sam imala prilike da danima gunđam u sebi kada mi je ORL lekar (izgleda sasvim opravdano) rekao da moj višednevni nesnosni bol nema fiziološkog uzroka i da je to verovatno neka anksioznost. Još mi je i sujeta bila povređena, jer lekar meni kao psihologu objašnjava šta je anksioznost. Godine su prošle, još nema smrtonosnog oboljenja na vidiku, niti sličnih zdravstvenih problema, te izgleda da je bio u pravu. Elem, poenta ovog razotkrivanja jeste da se skrene pažnja na to da ljudi sa psihosomatskim tegobama stvarno doživljavaju te tegobe, pa tako i oni koji su stvarne „žrtve“ masovne histerije.

Na žalost, kontraverzama u pogledu razumevanja pojave masovne histerije u velikoj meri doprinose mediji koji gotovo svako neobično kolektivno ponašanje stavljaju „pod istu kapu“. Ne može se svaki oblik sugestivnog grupnog ponašanja svesti pod pojam masovne histerije. Pri tome se naročito misli na mispercepciju nekih prirodnih fenomena i njihovo sumanuto tumačenje (tipa NLO na nebu, viđanje Drakule i duhova, iščekivanje kataklizme, itd.), moralna panika (tipa lov na veštice), religijski rituali koji se završavaju kolektivnim transom, masovna pobuna kao oblik organizovanog i svesnog ponašanja, ponašanje mase u panici za vreme realne pretnje kao što su poplava, zemljotres, bombardovanje i slično.

Pravilna upotreba termina „masovna histerija“ odnosi se na kolektivnu psihogenu fiziološku reakciju. Istina je da se ova reakcija može javiti u i u sklopu nekih prethodno pomenutih kolektivnih ponašanja, ali ih to nikako ne izjednačava. Postoji primer istovremenog javljanja kolektivne sumanutosti i masovne histerije poznate kao slučaj ludog trovača iz Mattona, gradića u američkoj državi Ilinois, 40-tih godina prošlog veka. Verovalo se da je on išao od kuće do kuće i ubrizgavao anestetički gas, nakon čega bi misteriozno nestajao. Tada je zabeležen i značajan broj simptoma trovanja gasom.

beatles histerija

Ono što ne treba mešati sa masovnom histerijom, iako se ponekad tako naziva (a u ovom slučaju naziv zaista deluje odgovarajuće) je ponašanje ženske publike na koncertima Beatles-a, grupe New Kids on the Block i sl. One (publika) su se namerno okupile na tim koncertima radi zadovoljstva i gotovo se takmiče u prezentaciji ekstaze, što poprima formu zaraznog ponašanja. Na kraju, to koliko utičemo jedni na druge u grupi i počinjemo da doživljavamo iste stvari kao i oni sa kojima provodimo vreme dokazuje i sledeća pojava koja ne spada u masovnu histeriju, ali ima zajedničkih elemenata – zarazni smeh: dovoljno je da se jedan u grupi zaceni od smeha, kreće talas „umiranja“ od smeha. Teško ko u ovoj situaciji odoli.

Pojave masovne histerije u školskom okruženju i radnim organizacijama su posebno osetljive teme, jer uvek postoji (ne)osnovana sumnja javnosti da veliki sistemi i korporacije ovom dijagnozom pokušavaju da zataškaju nepravilnosti u radu i/ili zdravstvenoj zaštiti korisnika, koje im ne idu u prilog. Takođe se dešavalo da nakon uspostavljanja dijagnoze, ipak naknadno budu pronađeni fizički uzroci pojave, pa se javnost uvek pita da li su zaista svi potencijalni uzroci „razboljevanja“ dovoljno istraženi. Ovome doprinose i nerazjašnjena pitanja u akademskim krugovima, jer se ova problematika ne može do kraja istražiti što zbog etičkih razloga, što zbog pežorativnosti pojma od koje zaziru autentične žrtve kolektivne histerije, što ometa proces prikupljanja podataka i nepristrasnost  ispitanika u davanju informacija. No, postoje slučajevi koji su do kraja po uzroku ostali psihološki, a poznavanje mehanizama nastanka i manifestovanja anksioznosti nam daje razlog da  verujemo da je i kolektivna psihosomatska reakcija moguć fenomen, bar dok se ne dokaže suprotno.

Autor: Dr Stanislava Popov, psiholog i psihoterapeut

Literatura:

  • 1. Bartholomew, R., & Victor., J., S. (2004). A Social-Psychological Theory of Collective Anxiety Attacks: The „Mad Gasser“Reexamined. Sociological Quarterly, 45, 229-248.
  • 2. Bartholomew, R., & Wessely, S. (2002). Protean nature of mass sociogenic illness: From possessed nuns to chemical and biological terrorism fears. British Journal of Psychiatry, 180, 300-306.
  • 3. Chartrand, T., L., & Bargh, J., A. (1999). The chameleon effect: the perception-behavior link and social interaction. Journal of Personality and Social Psychology, 76, 863-910.
  • 4. Dannielle, M. (2007). The role of psychological variables in mass hysteria. Unpublished master’s thesis, University of Canterbury, New Zealand.

Preporuke za dalje čitanje: Gary Small, Mass Hysteria Can Strike Anywhere, Anytime. Psychology Today

Comments

comments

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *