Ponašanje ljudi u grupama je fascinirajuće i često uznemirujuće. Čim se ljudi zbiju u grupu, počinju da rade čudne stvari: kopiraju druge članove svoje grupe, favorizuju članove sopstvene grupe nad ostalima, traže vođu kome će se diviti i svađaju se sa drugim grupama. Bacite pogled na Šerifov eksperiment u Robers Kejvu za dokaz koliko je lako izazvati rat između grupa.
Razmislite o grupama kojima vi pripadate i shvatićete da se one u potpunosti razlikuju. Neke su kao vojnici u istoj jedinici, dok su neke kao prijatelji koji se poznaju od detinjstva. Dugogodišnje, čvrsto vezane i zaštitiničke. Možda i nije iznenađujuće što ljudi u ovakvim grupama radikalno menjaju svoje ponašanje, izdvajajući članove svoje grupe nad ostalima po mnogo čemu.
Međutim, druge grupe su mnogo labavije. Na primer, pristalice velikog sportskog kluba ili kolege sa posla koji su zajedno samo zbog projekta koji traje nekoliko meseci ili čak grupa ljudi u umetničkoj galeriji koji se dive istoj slici.
Čini se nemogućim da za ljude koji stoje zajedno samo 30 sekundi dok posmatraju sliku možemo reći da su oformili grupu na bilo koji merljiv način. Zaista, previše je prolazno, kratkotrajno? Upravo ovo je vrsta pitanja na koju socijalni psiholog Henri Tajfel sa svojim saradnicima želi da odgovori (Tajfel i sar, 1971.)
Oni su verovali da je moguće forimrati grupu, zajedno sa svim njenim predrasudamam dok si rekao “keks”. Ustvari, verovali su da se grupa može oformiti čak i ako ne postoji kontakt licem u lice među članovima, niko od članova se nije međusobno poznavao, a njihovo „grupno“ ponašanje nije imalo nikakve praktične posledice. Drugim rečima, nisu imali apsolutno ništa da dobiju (ili izgube) od ove jedva postojeće grupe.
Formiranje “minimalne grupe”
Tajfel i saradnici setili su se odličnog rešenja za testiranje svoje ideje. Ispitanici, četrnaestogodišnjaci i petnaestogodišnjaci, odvedeni su u laboratoriju gde su im pokazivani slajdovi sa slikama Klea i Kandinskog. Rečeno im je da će njihov odabir slika odrediti kojoj od dve grupe će se pridružiti.
Naravno, ovo je bila laž izmišljena kako bi se pokrenula ideja o “nama” i “njima” u njihovim mozgovima. Eksperimentatori su želeli dve grupe dečaka koji nemaju nikakvu ideju ko je još u njihovoj grupi ili šta grupisanje predstavlja, odnosno šta mogu da izgube ili dobiju.
Nakon ovog postavljanja, dečaci su odvedeni u kabinu jedan po jedan. Svaki je upitan da podeli virtuelni novac ostalim članovima obeju grupa. Jedina informacija koju su imali o tome kome daju novac bila je broj koda za svakog dečaka i grupa čiji je taj dečak član.
Bilo je niz pravila za podelu novca koju su dizajnirana da pokažu koga su dečaci favorizovali: članove sopstvene ili druge grupe. Pravila su se neznatno menjala u različitim testovima, kako bi bilo moguće proveriti niz teorija. Da li su dečaci delili novac:
• Fer?
• Da dobiju maksimalnu zajedničku zaradu?
• Za maksimalni profit svoje grupe?
• Za maksimalnu razliku između grupa?
• Koristeći favorizovanje? Koje podrazumeva kombinaciju maksimalne grupne zarade i maksimalne razlike između grupa?
Zapanjujuća otkrića
Iz načina na koju su podelili virtuelni novac, dečaci su u potpunosti pokazali klasične primere ponašanja pripadnika grupa: favorizovali su svoju grupu nad drugom. Ovaj obrazac razvijao se dosledno i nakon mnogo, mnogo testova i bio je i kasnije primenjivan u drugim eksperimentima u kojima su, kako se veruje, grupe bile još minimalnije.
Kada sam prvi put naišao na ovaj eksperiment, bio sam zaprepašćen. Zapamtite, dečaci nisu imali pojma ko je u njihovoj grupi, „sa njima“, niti ko je u drugoj grupi. Ali najveća zagonetka ovog eksperimetna je što dečaci nisu imali nikakvu dobit od favorizovanja spostvene grupe – nije postojalo ništa što bi uticalo na njihovu odluku.
U stvarnom svetu, postoje dobri razlozi za favorizovanje spostvene grupe – normalno, to je takođe korisno i za nas. Štitimo sebe, štiteći druge koji su slični nama.
Teorija socijalnog identiteta
Međutim, Tajfel tvrdi da je postojalo nešto što je uticalno na odluku koju su dečaci doneli, ali da je to nešto veoma suptilno, a ipak veoma duboko.
On smatra da ljudi grade svoje identitete na osnovu grupa kojima pripadaju. Na primer, setite se svake grupe kojoj pripadate: na poslu ili u porodici. Deo vas je verovatno definisan ovim grupama. Ili obrnuto, priroda grupe kojoj pripadate definiše vaš identitet.
Kako grupe kojim pripadamo formiraju naš identitet, prirodno je što želimo da pripadamo grupama koje su vioskog statusa i koje daju pozitivnu sliku. Međutim, od presudnog značaja je to što grupe imaju visoki status samo u poređenju sa drugim grupama. Drugim rečima: znanje da je naša grupa superironija zahteva postojanje druge, lošije grupe sa kojom ćemo se upoređivati.
Posmatrano u svetlu teorije socijalnog identiteta, dečaci u eksprimentu su imali razloga da budu sebični prilikom podele virtuelnog novca. Sve je to u vezi sa poboljšavanjem sopstvenog identiteta preko toga što će grupa čiji smo članovi izgledati bolje.
Kritike
Nijedan ekspirement ne može, niti se treba uzimati zdravo za gotovo. Potrebno je postaviti pitanja da li nam on stvarno govori ono što autori tvrde. Najčešće se ističu dve kritike ovog eksperimenta i njegovog tumačenja:
1. Ponašanje ispitanika može biti objašnjeno jednostavnim ekonomskim interesima. ALI: u drugom eksprimentu korišćeni su simboli umesto “virtuelnog” novca, a rezultati su bili isti.
2. Ispitanici su odgovarali onako kako su mislili da eksperimentatori žele (psiholozi ovo zovu “karakteristike potražnje”). ALI: Tajfel tvrdi da je ispitanicima nejasno šta eksperimentatori žele. Podsećamo, pravilo podele novca često se menjalo. Takođe, ispitanici su bili ohrabrivani da pomisle da odabir slike („prvi“ eksperiment) nije povezan sa podelom virtuelnog novca. („drugi“ eksperiment).
Uprkos ovim kritikama, nalazi Tajfela i saradnika izdržali su test vremena. Eksperimet ili nešto nalik tome, ponavljan je mnogo puta sa različitim varijacijama i uvek su dobijani skoro isti rezultati.
Suština pripadnosti grupama
Teorija socijalnog identiteta naglašava da se naši identiteti forimiraju kroz grupe kojima pripadamo. Kao rezultat toga, mi smo motivisani da poboljšamo sliku i status grupe kojoj pripadamo u poređenju sa ostalim.
Eksperiment Tajfela i sar. pokazuje da nam je pripadnost grupi toliko važna, da se pridružujemo i najkratkotrajnijim grupama sa jako malo podsticaja. I tada ćemo skrenuti sa puta da bismo učinili da naša grupa izgleda bolje u poređenju sa ostalim.
Jednostavna činjenica koja pokazuje koliko nam je članstvo u grupi važno i koliko lako se pridružujemo grupama, često bez razmišljanja, jeste suptilno i duboko posmatranje ljudske prirode.
Autor: Džeremi Din
Izvor: PsyBlog
Prevod i adaptacija: Katarina Mladenović
