Pet neobičnih studija o interakciji ljudi i pasa

Kategorija: Psihovesti

0

“Psi su naša veza sa rajem. Oni ne znaju za zlo, ljubomoru i frustraciju.” Milan Kundera

O mačkama kao kućnim ljubimcima već smo pisali, a sada je vreme za čovekovog najboljeg prijatelja – psa. Istraživači koji su se bavili kućnim ljubimcima više pažnje posvećivali su upravo psima, pa vam u nastavku donosimo pet interesantnih studija o interakciji između ljudi i pasa.

1. Da li je razgovor sa psom identičan razgovoru sa detetom?

Svojim psima, ali i deci, ljudi neretko tepaju, govore drugačijim tonalitetom, “maze se” prilikom govora. Tako je Mičel (2001) odlučio da uporedi koliko sličnosti postoji u interakciji ljudi sa psima i sa decom. Pronašao je i razlike i sličnosti.

1Sličnosti se odnose na: piskav glas, ponavljanu upotrebu gramatički prihvatljivih reči i korišćenje glagola u sadašnjem vremenu.

Razlike su: razgovor sa psom uključuje kraće rečenice i više naredbi, dok razgovor sa decom uključuje više pitanja.

Ovakav nalaz može dovesti do pitanja da li ustvari svoju decu tretiramo kao pse (bez uobičajene pežorativne konotacije kakva postoji u izrazu “živi kao pas”) ili je obrnuto – svoje pse tretiramo kao decu?

U svakom slučaju, autori koji se bave ovim pitanjima ističu da je glavni problem u komunikaciji bilo sa psima ili sa decom to što ona uključuje primaoca koji nam (najčešće) neće dati nikakav odgovor, to jest – njena jednosmernost.

2. Da li nas psi mogu razumeti?

2Kada razgovaramo sa psom, skloni smo da mislimo da nas on razume, ako ne kompletan sadržaj komunikacije, onda makar po koju reč.

Kako bi se ispitala percepcija ljudi o razumevanju od strane njihovih pasa, grupa istraživača iz Mađarske (Pongracz, Miklosi i Csanyi, 2001) vlasnicima pasa dala je upitnik u kom bi oni trebalo da procene koje tipove iskaza oni misle da njihovi psi mogu razumeti. Na vrhu liste nalazila su se pitanja, a za njima dozvole i davanje informacija.

Problem koji se pojavio jeste – kako uopšte dokazati da psi zaista razumeju svoje vlasnike? To možemo proceniti isključivo na osnovu toga kako psi reaguju na govor, tako da se ista grupa autora zatim fokusirala na pitanja upućena vlasnicima pasa – na koji način njihovi psi najčešće pokazuju da su razumeli komandu. Tako su vlasnici odovarali da su:

njihovi psi u 31% slučajeva slušaju njihove naredbe u svim okolnostima i
njihovi psi u 53% slučajeva poslušali naredbe onda kada je kontekst za to bio pogodan.

3. Da li psi omogućavaju lakši početak komunikacije?

Čak iako psi ne mogu da razumeju šta im govorimo, oni predstavljaju odlične “razbijače leda” kada je reč o započinjanju konverzacije. Vlasnik koji izvodi svog ljubimca u šetnju privlači pažnju prolaznika, stoga je lakše sa njima upustiti se u razgovor. OK, u dobrom broju slučajeva reč je o izvinjavanju što je njihov pas možda zalajao na dete ili drugog psa prolaznika, ali i to se računa kao društveni kontakt, zar ne?

3Dokaze za ovo pružili su Rodžers, Hart i Bolc (1993) u studiji koja se bavila starijim vlasnicima pasa. Oni su pronašli da ljudi koji šetaju svoje pse imaju češće interakcije sa drugim ljudima u kojima – najčešće pričaju upravo o svojim psima.

Ne samo to; vlasnici pasa češće su izveštavali o većem zadovoljstvu svojim emocionalnim, socijalnim i fizičkim stanjem. Može se zaključiti da psi, ne samo da olakšavaju započinjanje komunikacije, već svoje vlasnike čine zdravijima.

4. Da li psi liče na svoje vlasnike?

Postoje studije koje pokazuju da parovi vremenom počinju fizički da liče jedni na druge. Da li se isto može reći i za pse i njihove vlasnike? Postoji nekoliko istraživanja o tome. Navodimo tri takva:

a) Roj i Kristenfeld (2004) pronašli su da psi definitivno liče na svoje vlasnike, ali samo ukoliko su rasni.4

b) Levin (2005) je, ponovo analizirajući podatke dobijene prvim istraživanjem, pronašao da to ipak nije tako kako tvrde Roj i Kristenfeld – da ne možemo biti sigurni u to da rasni psi vremenom počinju da liče na svoje vlasnike i da je potrebno opsežnije istraživanje o tome.

c) Autori originalne studije tvrde da je njihov nalaz tačan (Roy & Christenfeld, 2005). Ko onda kaže da se istraživači ludo ne zabavljaju? 🙂

Tako da – tek ćemo dobiti zaključak ovih istraživačkih peripetija, kada autori uspeju da se dogovore ili kada budu rađena nova istraživanja.

5. Da li je pogrešno pojesti svog psa?

Vlasnici i pasionirani ljubitelji pasa – preskočite ovaj deo! Hajt, Koler i Dias (1993) želeli su da saznaju koliko kultura utiče na način na koji, sa moralne tačke gledišta, procenjujemo različita ponašanja. Oni su svojim ispitanicima pričali izmišljene priče, a jedna od njih glasi ovako:

“Porodičnog psa pregazio je auto ispred kuće. Porodica je čula da je meso psa ukusno, pa su svog psa ispekli i pojeli za večeru.”

5Istraživači su zatim pitali svoje ispitanike da li bi ovu porodicu trebalo zaustaviti u sprovođenju svojih namera. Ispostavilo se da odgovor zavisi od kulturnog miljea i socioekonomskog statusa ispitanika.

Amerikanci sa zadovoljavajućim socioekonomskim statusom mahom su se izjašnjavali da pojesti psa može biti odvratno, ali nisu to videli kao štetno i nisu smatrali da je imaginarnu porodicu trebalo sprečiti.

S druge strane, siromašniji Amerikanci i Brazilci smatrali su to nedopustivim, a porodicu bi, prema njihovom mišljenju, trebalo sprečiti da pojedu psa.

Reference:

Haidt, J., Koller, S.H., & Dias, M.G. (1993). Affect, culture, and morality, or is it wrong to eat your dog? Journal of personality and social psychology, 65(4), 613-28.
Levine, D.W. (2005). Do Dogs Resemble Their Owners?. A Reanalysis of Roy and Christenfeld (2004). Psychological Science, 16(1), 83-84.
Mitchell, R.W. (2001). Americans’ Talk to Dogs: Similarities and Differences With Talk to Infants. Research on Language and Social Interaction, 34(2), 183-210.
Pongracz, P., Miklosi, A., & Csanyi, V. (2001). Owner’s beliefs on the ability of their pet dogs to understand human verbal communication: A case of social understanding. Cahiers de psychologie cognitive, 20(1-2), 87-107.
Rogers, J., Hart, L.A., & Boltz, R.P. (1993). The role of pet dogs in casual conversations of elderly adults. J Soc Psychol, 133(3), 265-77.
Roy, M.M., & Christenfeld, N.J.S. (2004). Research Report Do Dogs Resemble Their Owners? Psychological Science, 15(5), 361.
Roy, M.M., & Christenfeld, N.J. (2005). Dogs Still Do Resemble Their Owners. Psychological Science, 16(9), 743-744.

Izvor: PsyBlog
Prevod i adaptacija: Ina Poljak

Comments

comments

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *