Da li postoji fotografsko pamćenje?

Kategorija: Psihonauka

dvBoA

“Fotografsko pamćenje” je termin koji često koristimo kako bismo opisali one osobe koje se čine sposobnima da u sećanje prizovu vizuelne informacije sa neverovatno mnogo detalja. Baš kao što fotografija “zamrzne” jedan trenutak u vremenu, tako se smatra da ljudi sa fotografskim pamćenjem mogu praviti mentalne fotografije i onda, jednostavnim “pogledom” u njih, videti svaki detalj koji je “snimljen”.

Međutim, istina je da fotografsko pamćenje, ovako viđeno, zapravo ne postoji, te da je ovakvo shvatanje eidetske memorije još jedna od čestih zabluda o ljudskom pamćenju.

Ova činjenica lako se može demonstrirati tako što ćemo ljude za koje se smatra da imaju fotografsko pamćenje pitati da pročitaju dva ili tri reda teksta, a zatim da ponove tekst obrnutim redosledom. Ukoliko bi pamćenje zaista funkcionisalo po principu fotografisanja, onda bi ovi ljudi lako i brzo mogli reprodukovati tekst unazad jednostavnim “čitanjem fotografije”. Ipak, oni to ne mogu da urade.

photographic-memoryPamćenje je više nalik slagalici nego fotografiji. Kako bismo se prisetili prošlih događaja, mi sklapamo različite elemente događaja koje smo zapamtili, a neke od takvih detalja zaboravljamo (na primer, boju zida, sliku u pozadini, tačno izgovorene reči). Ovakvo prenebegavanje detalja pomaže nam u formiranju generalnog koncepta, što čini da budemo dobri u pamćenju suštine, a manje dobri u (“fotografskom”) pamćenju elemenata koji su sporedni. Ovo je zgodno zbog toga što je za pamćenje ključno upravo značenje onoga što se pamti, a ne tačni detalji koji su prisutni u određenoj jedinici vremena.

U prilog činjenici da eidetsko pamćenje zaista ne funkcioniše kao neka vrsta mentalnog fotoaparata govori i činjenica da se na ovaj način mogu pamtiti informacije koje dolaze ne samo vizelnim, već i auditivnim i taktilnim putem.

Prirodno je da sposobnost ljudi da se sete prošlosti varira. Koliko dobro ćemo se sećati određenih stvari u najvećoj meri zavisi od toga koliko pažnje poklanjamo onome što se aktuelno dešava. Pored toga, mera u kojoj ćemo novi sadržaj povezati sa nečim što već znamo imaju izuzetan uticaj na sposobnost pamćenja.

Ljudi koji imaju odlično pamćenje (koje nije eidetsko) obično koriste složene tehnike koje im pomažu u pamćenju. Drugi su u stanju da u sećanje prizovu neverovatno veliki broj iskustava iz svog života, ma koliko rano se ona desila. Naučnici proučavaju ove ljude kako bi više saznali o pamćenju, ali ne posmatraju samo njih – već i ljude sa ekstremno slabim pamćenjem koje se javlja kao posledica različitih neuroloških povreda ili bolesti.

Genijalci ili ne?

akira_haraguchi_piSada šezdestsedmogodišnjak, Akira Haraguči iz Japana ušao je u Ginisovu knjigu rekorda nakon što je izrecitovao 83.431 decimalu broja Pi (π). Upravo njegov slučaj podigao je veliku prašinu u svetu neuronauke i dotadašnjih shvatanja fotografskog pamćenja.

Alan Serlmen, profesor psihologije sa St. Lorens univerziteta u Njujorku, smatra da je eidetsko pamćenje na prvi pogled zaista nalik fotografisanju. Kada se ljudima sa eidetskim pamćenjem u trajanju od 30 sekundi pokaže slika koju do tada nisu videli, oni su u stanju da se sete i najsitnijih detalja koji bi “običnim” ljudima verovatno promakli – poput broja latica na cvetu. Oni izveštavaju da zapravo “vide” sliku koja se prikazuje pred njihovim očima i oni je jednostavno opisuju. Ipak, njihovi izveštaji ponekad sadrže greške, a tačnost ovih izveštaja bledi nakon samo nekoliko minuta. Stoga Serlmen smatra da, ukoliko ovi ljudi zaista “fotografišu” svoja sećanja, onda ta sećanja ne bi smela da sadrže greške.

Važno je znati: Pamćenje je mogućno značajno poboljšati, ali eidetsku memoriju nije moguće uvežbati, “softverski upgrade-ovati” ili “probuditi” u sebi, jer nju ljudi jednostavno imaju ili nemaju (sa čime se naučnici ne bi baš složili…), ali nema puta ka “otključavanju skrivenih potencijala”.

I dok “obični” ljudi mogu da rade na poboljšanju svog pamćenja korišćenjem gorepomenutih složenih tehnika, čini se da su eidete, tj. ljudi sa fotografskim pamćenjem rođeni takvi – da na svojim veštinama pamćenja nisu radili. Ova sposobnost, navodi Serlmen, nije povezana sa drugim osobinama, kao što je visoka inteligencija.

Deca su sklonija posedovanju fotografskog pamćenja u odnosu na odrasle, a objašnjenje najverovatnije leži u tome što se u velikom broju slučajeva ova vrsta pamćenja gubi u periodu oko šeste godine, kada deca počinju da procesuiraju informacije na nešto apstraktinijem nivou.

Iako je za psihologe još uvek misterija zašto se ova sposobnost na dečjem uzrastu u velikom broju slučajeva gubi, njen gubitak može zapravo biti funkcionalan: kada bismo bili u stanju da zaista zapamtimo svaku sliku i prizor koji vidimo, život bi ubrzo postao prilično nepodnošljiv, zar ne?

Ljudska kamera

I dok se naučnici još uvek ne slažu oko toga da li pamćenje ove vrste uopšte postoji i, ako postoji, kao funkcioniše, evo jednog primera koji će sasvim sigurno presuditi u korist onih koji smatraju da “ima neka tajna veza” u ljudskom mozgu koja zaista doprinosi tome da neki ljudi imaju izvanrednu sposobnost pamćenja.

Reč je o Stivenu Viltširu (autističnom savantu) koji, nakon osmatranja Rima iz ptičje perspektive, pravi njegov detaljan panoramski crtež, samo na osnovu onoga što je video i zapamtio. Zbog ovog neverovatnog čina, Stiven je dobio nadimak “Ljudska kamera”.

Izvori: Citeste-ne, Psychology Today, Brainfacts
Prevod i adaptacija: Ina Poljak

Comments

comments

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *