Raskrinkavanje mitova: Da li su psihotični ljudi opasni?

Kada se neko ponaša na socijalno neobičan ili neprihvatljiv način, lako dobije etiketu ludaka. Ludi ljudi su, prema najčešćim predrasudama, opasni, agresivni i trebalo bi ih se kloniti po svaku cenu. Mediji svakodnevno doprinose zabludama o uticaju halucinacija i sumanutih ideja na ponašanje, koji su karakteristični za psihotične poremećaje.

Međutim, nedavno sprovedena studija pokazala je da sumanute ideje i halucinacije – ključni simptomi psihoza –veoma retko dovode do nasilničkog ponašanja. Studija, koja je uključila 305 nasilnih događaja u SAD-u, uverljivo opovrgava ideju da psihoza kod ljudi izaziva nasilničko ponašanje.

Profesor Dženifer Skim, vođa istraživanja kaže: „Masovne pucnjave privlače pažnju javnosti i povećavaju obazrivost prema osobama sa psihičkim poremećajima. Međutim, naši nalazi pokazuju da psihoza veoma retko dovodi do nasilja.“

Psihoze sa visokim rizikom prethodile su nasilju samo u 12% slučajeva, pokazuju rezultati. Mnogo češći uzroci nasilja bili su bes, zloupotreba psihoaktivnih supstanci i pristup vatrenom oružju.

Istraživači su koristili podatke 1100 osoba otpuštenih iz psihijatrijskih ustanova. Od tog uzorka, posmatrali su manjinu od 100 pacijenata sa visokim rizikom, koji su bili uključeni u najmanje dva nasilna incidenata nakon otpuštanja. Intervjuisali su bivše pacijente, njihove prijatelje i članove porodice. Profesor Skim kaže: „Želeli smo da ispitamo ovu malu grupu ljudi koja se vraća nasilju, kako bismo utvrdili koliko često su ovi incidenti izazvani halucinacijama i sumanutim idejama.“

Pronašli su da je samo 12% nasilničkog ponašanja povezano sa psihozom. Ovi nalazi su u skladu sa još jednim skorašnjim istraživanjem koje je pokazalo da su manje od 5% ubistva sa pištoljem počinile osobe sa psihičkim poremećajem. Zapravo, osobe sa psihičkim poremećajem su česće žrtve nasilja nego prosečna osoba koja nema dijagnostikovan psihički poremećaj.

Na osnovu toga profesor Skim zaključuje: „Ništa od ovoga ne znači da osobama sa psihičkim poremećajima nije potrebna psihijatrijska pomoć. Ono što je važno da upamtimo jeste da faktore rizika za nasilje – poput zloupotrebe psihoaktivnih supstanci, zlostavljanja u detinjstvu, lošeg okruženja – dele sve osobe, i one koje imaju i koje nemaju psihički poremećaj i da je to ono na šta bi se trebalo usmeriti ukoliko želimo da povećamo javnu bezbednost.“

Predrasude o „opasnim ludacima“

Činjenicu da su ljudi skloni predrasudama možemo primetiti veoma lako. Na primer, plavuše su glupe, Crnogorci su lenji, Piroćanci su cicije. I sve je to sasvim zabavno kada predstavlja građu za viceve, ali kada je u pitanju stvaran život i stvaran svet, onda ove stvari mogu postati veliki problem.

Sa druge strane, kada vidimo da se neko ponaša neuobičajeno, odnosno u neskladu sa onime što je društvo odlučilo da će da se zove normalnim ponašanjem, onda tu osobu lako možemo nazvati ludakom. Međutim, problem nastaje kada svako ponašanje koje ne razumemo nazivamo ludim. A kada to ponašanje proističe iz psihičkog poremećaja kao što je psihoza, sa neznanjem šta takav poremećaj zaista jeste lako se povezuju i druge stvari, kao što su radoznalost, strah, etiketiranje, sklanjanje i čitav dijapazon ljudskih ponašanja.

Tako udružene predrasude i neobično ponašanje neke osobe koje proističe iz njenog mentalnog stanja (kao što je psihoza), ovim ljudima lako dodele etiketu. Sve počne tako što nas uče da kad vidimo nekog ko bi nam se mogao čini kao ludak, pređemo na drugu stranu ulice. Jer, verovatno je opasan, čim je lud. Još ako ta osoba, okarakterisana kao luda, zaista uradi ili kaže nešto kako bi potvrdila hipotezu o svom ludilu, onda se etiketa ludaka njoj ne lepi, već prišiva. Ona je za vijek vijekova ludak koji se čudno ponaša i otkud mi možemo znati da iz čista mira neće napraviti nekakav pokolj ili kakvu drugu užasnu stvar koju, inače, samo ludaci čine?

Plašimo se onoga što ne razumemo

Gornje istraživanje kazuju da to ipak nije tako. Naravno, kada neka osoba zaista napravi nešto poput onoga što je napravio Brejvik pre nekoliko godina u Norveškoj, emocije koje imamo prema tome svakako su snažne i onda nam je potrebno da tu osobu okarakterišemo kao ludaka, kao drugačijeg od nas, kako bismo se ogradili od njega, kako bismo ga izdvojili i mogli da se osećamo bolje zato što nismo kao on, ergo on je falinka, greška prirode, ludak, ubica, pomračen um…

Problem nastaje što se ovakvi emocijama zasićeni epiteti dodeljuju ljudima veoma olako, a to se posebno odnosi na ljude koji boluju od nekih mentalnih oboljenja. Na najžešćem udaru su psihotični ljudi, zato što psihoze predstavljaju najveću misteriju drugim ljudima. Kako neko može da čuje glasove, kako može da vidi stvari kojih nema? Ta misterija, kad nije praćena obrazovanjem, informisanjem i komunikacijom sa ljudima koji kroz to prolaze, može da vodi u razne pravce, a jedan od njih je stav da bi osoba koja boluje od psihoze u svakom trenutku, iz čista mira, mogla da napravi nekakvu ludost i ugrozi našu i sveopštu bezbednost.

Sve to ide na teret ljudi koji boluju od ovakvih bolesti. Njihova stanja dovoljno su teška sama po sebi, njihovo integrisanje u društvo izazov je za daleko razvijenije zemlje nego što je naša. Zamislite, uostalom, kako bi vam bilo da shvatite da vam vaš mozak prikazuje stvari koje ne postoje, da čujete glasove kojih nema, da imate senzacije koje su uznemirujuće, a koje vam servira vaš um… a uz to, ljudi vas smatraju za opasnog ludaka, za kog se „nikad ne zna šta bi moglo da mu padne na pamet“. Zamislite kolika je patnja tih ljudi, kako izgleda biti označen kao ludak, kada vas ljudi stalno gledaju podozrivo sa idejom da možda baš u ovom trenutku kujete neki sumanuti plan… jer to je ono što ludaci rade, zar ne?

Ne, nije. Brem ne nužno. Jedini način da pobedimo neznanje i predrasude koji se kriju u osnovni ovakvog suštinskog nerazumevanja toga šta je psihoza i kako je osobama koje od nje boluju jesu, na prvom mestu, empatija i saosećajnost – mogućnost da osetimo kako se druga osoba oseća, da dotaknemo njenu patnju bez uzmicanja i da je doživimo kao drugo ljudsko biće koje se suštinski ne razlikuje od nas samih. A to možemo samo ako imamo prave informacije, ako znamo šta je zaista psihoza i kako ona izgleda, ali istinski, a ne na način koji podrazumeva da sve što ne razumemo i o čemu nemamo dovoljno informacija proglašavamo ludim i opasnim.

Autori: Katarina Mladenović i Ina Borenović

Reference: Dean, J. (2015, April/May). Psychosis: The Common Myth That Many Believe. Retrieved February 25, 2016, from http://www.spring.org.uk/2015/05/psychosis-the-common-myth-that-many-believe-disproved.php

Comments

comments