Braća i sestre ~ od ljutog rivalstva do najdublje povezanosti

„Nekad je biti brat bolje od biti superheroj“ — Mark Braun

Postoje razne vrste i forme ljubavi. O njima se još uvek neprestano piše, kako iz naučne, tako i iz umetničke perspektive. Romantična, odnosno partnerska ljubav, najčešće je na pijedestalu kada je u pitanju proučavanje ljubavi. Međutim, isto tako važna, a po svojim karakteristikama vrlo specifična forma ljubavi, jeste ona koja postoji između siblinga, odnosno između braće i sestara.

U sociološkom smislu, porodica se smatra osnovnom ćelijom društva. Isto viđenje deli i razvojna psihologija, kada se perspektiva društva zameni perspektivom pojedinca. Naši naraniji odnosi sa roditeljima, ali i sa braćom, odnosno sestrama, kreiraju specifične oblike emocionalne povezanosti. Zahvaljujući njima, svet spoznajemo kao mesto koje je bezbedno, u kom se naše potrebe zadovoljavaju, gde smo voljeni i sigurni.

Ali, sve to važi i u suprotnom smeru: ukoliko su odnosi hladni, a na potrebe se gleda kao na hirove („Nemoj da ga nosiš kad plače, navići će na ruke!„), detetu se šalje bazična poruka da je svet oko njega nesigurno, hladno okruženje u kome neće pronaći ono što mu je neophodno za zdrav razvoj i za srećno detinjstvo. Stoga je sasvim jasno koliki je zaista uticaj porodice na svakog od nas.

Međutim, u okviru te iste porodice, dobijamo lekcije koje nas pripremaju za mnoge kasnije životne bitke. Nemoguće je da vas čupanje oko robota i kocaka sa bratom ništa nije naučilo o borbenosti ili da ništa niste shvatili o tome kako je svet pravedno i fer mesto kada roditelji vašu mlađu sestru puštaju da izlazi u grad u doba kada su vama kupovali Barbike za rođendan!

Hladni ratovi i najtoplija ljubav

Odnosi među braćom i sestrama imaju razne forme i faze. Od toga da se krvnički tučemo kada smo mali, tužakamo roditeljima ili iz ljubomore ošišamo sestrinu omiljenu lutku, do toga da kasnije u životu jedni drugima postajemo oslonac i podrška, posebno onda kada roditelji više nisu živi i kada su nam braća i/ili sestre jedini preostali članovi primarne porodice.

Rivalstvo među siblinzima još je jedan fenomen koji postoji u ovim odnosima. Od toga da se kao mlađi moramo boriti za pažnju i ljubav roditelja sa nekim ko je u porodici duže od nas, do toga da smo kao stariji iskusniji i, uslovno rečeno, pametniji, pa mlađima možemo da budemo mentori, ali i da svoja stečena znanja o životu i svetu oko nas iskorišćavamo kako bismo uspostavili odnos dominacije nad mlađim siblingom (samo zato što je zabavno, prim. aut. 🙂 ).

Boriti se za roditeljsku ljubav nije mala stvar, posebno iz perspektive jednog deteta. Otud i sva ta ponašanja usmerena na uništenje protivnika, koja su potpuno prirodna i tipična za period detinjstva. Iz istih tih odnosa kasnije izrastaju jako važne spone koje produbljuju odnos između braće i sestara: onaj musavko koji se sakrio i krišom pojeo poslednju štanglicu čokolade sutra će biti ujak ili stric našoj deci, a onda bezobraznica koja je namerno prosula sok od višnje po mojoj haljini jer je lepša od njene biće jedno od najdražesnijih bića u univerzumu – tetka!

„Liče k’o brat bratu“

Braća i sestre dele oko 50% genetskog materijala svojih roditelja. Osim toga, oni odrastaju u istoj porodici. Kako onda obično izrastu u kompletno različite ličnosti, kada su ovom računicom pokriveni najvažniji faktori razvoja – genetika i uticaj sredine?

Razlike među siblinzima ne mogu se razjasniti genetskim faktorima (ili „Ja sam na tatu lep, a ti si na mamu dosadna“ ne pije vodu). Razlike među njima mogu se objasniti takozvanim „nedeljenim okruženjem“ (eng. „nonshared environment) (Dunn & Plomin, 1991). To znači da braća i sestre, i pored toga što odrastaju u istoj porodici, imaju jedinstvena, različita iskustva, zbog kojih se njihove ličnosti formiraju na drugačije načine. Recimo, ako je jedno dete rođeno kada su majka i otac imali po trideset godina, a drugo sa po 35, onda je jasno da su i otac i majka tokom tih pet godina prolazili kroz različita iskustva, koja su na njih uticala. Niko ne ostane u potpunosti ista osoba u periodu od nekoliko godina, a – osim toga – rođenje prvog deteta daleko je specifičnije u odnosu na ostalu decu.

Još jedno objašnjenje glasi da deca namerno biraju da se ponašaju drastično drugačije u odnosu na svoju braću i sestre. Ovaj proces nazvan je „deindentifikacija siblinga“, a nastaje kao posledica aktivne težnje jednog od njih da bude drugačiji od drugog (Milevsky, 2011). Ovo je jedan od načina na koji se deca nose sa međusobnim rivalstvom. Uostalom, svi znamo za takve porodice gde je jedno dete, na primer, uzorno i mirno, a drugo buntovnik i kavgadžija. Prepoznavanje ovog procesa od strane roditelja može imati veliku ulogu u daljem vaspitanju, odnosno razvoju ličnosti oba deteta.

Kako utiču na nas?

Istraživanja uticaja koji braća i sestre imaju jedni na druge sugerišu da on nikako ne sme biti potcenjen. Iako se ono što dete uči od roditelja u značajnoj meri najčešće poklapa sa onim što usvaja od brata ili sestre, tu postoje i određene razlike. Tako roditelji najčešće deci prenose pravila ponašanja u formalnim situacijama, kao što su kako da se ponašamo u javnosti ili za stolom. S druge strane, braća i/ili sestre su nam modeli kada su u pitanju ponašanja u neformalnim okolnostima – od njih najčešće učimo kako da se ponašamo u školi, na ulici, kako da budemo zanimljivi u društvu i ostale finese društvenog ponašanja (Kramer & Conger, 2009).

Isti autori navode da je poznato da mlađa deca od starijih usvajaju kako pozitivne, tako i negativne obrasce ponašanja. Na primer, ukoliko je starija sestra prošla kroz iskustvo trudnoće u tinejdžerskim godinama, njena mlađa sestra ima veće šanse da i sama ima identično iskustvo. Upravo razumevanjem odnosa između mlađe i starije dece, moguće je izvršiti uticaj na određena ponašanja kod mlađeg deteta, posebno kada su u pitanju pušenje, alkoholizam, narkomanija ili delinkvencija (Kramer & Conger, 2009).

❊                                         ❊                                         ❊

Ljudi dolaze u naše živote i odlaze iz njih. Svako od njih ostavi neki trag, nešto po čemu ih pamtimo, bilo po dobru ili ne. Braća i sestre, kao članovi porodice, vrlo su suptilno utkani u naše ličnosti. Njihov uticaj je značajan, a odnos koji sa njima gradimo može predstavljati sigurnu luku onda kada odrastemo i shvatimo kako ništa u životu nije konstantno, kako se događaji i iskustva nekada smenjuju kao na pokretnoj traci. I oni koje poznajemo celog svog ili njihovog života su uvek tu negde. Bez obzira da li na jedan kilometar, telefonski poziv ili avionski let.

Oni mogu biti i na drugom kontinentu, ali nikada ništa neće promeniti činjenicu da su to iste one osobe od kojih smo učili kako se nose mamine štikle, kako se vozi bicikl ili krade tatin auto da on ne primeti. Uspomene i tajne koje delimo taj odnos čine u potpunosti jedinstvenim, bez obzira koliko biti stari ili koliko prijatelja imali, koliko bili bliski ili ne sa svojom braćom i sestrama.

Zato, bez obzira na to da li smo i dalje bliski, ili nas je život udaljio; da li smo u nekoj besmislenoj svađi ili smo malopre pili kafu… negujmo odnose sa svojom braćom i sestrama, jer oni su blagoslov koji život čini lepšim, čak i ako su nam crtali brkove flomasterima dok smo spavali kad smo bili mali. Upravo oni su dobrim delom zaslužni za ono što smo sada.

Reference:

Dunn, J., & Plomin, R. (1991). Why are siblings so different? The significance of differences in sibling experiences within the family. Family Process, 30, 271-283.

Kramer, L., & Conger, K. J. (2009). Siblings as Agents of Socialization: New Directions for Child and Adolescent Development. Urbana, IL, USA: Department of Human and Community Development at the University of Illinois.

Milevsky, A. (2011). Sibling relationships in childhood and adolescence: Predictors and outcomes. New York: Columbia University Press.

Autor: Ina Poljak, nekadašnji šminker i tabadžija mlađeg brata

Comments

comments