Bio jednom jedan čovek. Ljudi koji su ga poznavali zvali su ga Čovek od kamena. Jer, on je prosto bio snažan kao da je stvarno bio napravljen od kamena. Ništa nije moglo da ga dotakne, povredi. Stvari koje su drugim ljudima bile strašne i teške on je podnosio sa lakoćom. Nikada mu dlaka s glave nije falila. Ne, nije bio bezosećajan, niti je bio nekakav kiborg ili psihopata. On je prosto bio snažan, napravljen od čvrstog, izdržljivog materijala. Ljudina, jednom rečju.
Postojao je samo jedan problem sa Čovekom od kamena. On nije postojao.
Zašto ne postoje Ljudi od kamena?
Činjenica da “kameni” ljudi ne postoje istovremeno je i dobra i loša vest. Dobra je zato što znamo da svi ljudi na ovom svetu imaju svoje “slabe tačke” i da mi u tome svakako nismo usamljeni. Loša vest je zapravo spoznaja da je ljudska duša krhka i povrediva i da ne postoji način da se “okamenimo” i da nas ne dotiču stvari koje su, po svojoj prirodi, predodređene da nas dotaknu.
Istraživanja o posttraumatskom stresnom poremećaju koja su vršena još prošlog veka, zadala su fatalni udarac verovanju da su neki ljudi jednostavno jaki, dok su drugi slabi. Naime, ispostavilo se da od ovog poremećaja ne pate samo “slabi” ljudi, već na njega, pod određenim okolnostima, nije imun niko. Kompletna koncepcija važnosti toga “od kog materijala si napravljen” ovime je, u naučnoj zajednici, pala u vodu.
Ali, o tome niko nije obavestio ljude kojima istraživanje PTSP-a nije primarna struka. Tako je verovanje u “kamene” spram “cmizdravih” ljude nastavilo da živi i postoji u glavama ljudi do kojih ovo saznanje nije doprlo, a to je ipak ogromna većina.
Ono što je, kasnije, istraživanjima o stresu i borbi protiv istog ustanovljeno, jeste da ljudi ipak različito reaguju na stres. Pojam otpornosti nazvan je rezilijentnošću, a istraživanja su zatim bila masovno usmeravana ka ispitivanju koji to faktori i u kojoj meri dovode do rezilijentnosti. Neki od tih faktora su ranije iskustvo sa traumom/stresom, društvena podrška, način na koji se percipiraju događaji (lokus kontrole), sposobnost opraštanja, samokontrola, mogućnost sagledavanja stvari iz više perspektiva, odnosno fleksibilnost, tolerancija na neizvesnost i frustraciju, način na koji se doživljavaju i ispoljavaju različite emocije, prihvatanje, empatija i tome slično.
Postojanje pojma rezilijentnosti ne znači da je onaj ko je rezilijentan nesalomiv. Događaji koji mogu dovesti do različitih stanja “stresiranosti” ili traumatizovanosti su mnogobrojni. Isto tako, ako smo rezilijentni na određeni stresor, to ne mora da znači da ćemo biti i na neki drugi. Iako postoje razlike u tome šta je za nekoga stresno, razlike u tome šta je traumatično nešto su manje izražene. Drugim rečima – postoje događaji koji su za svako ljudsko biće traumatični.
“Moraš biti jak!”
Kada smo mali, roditelji nam često govore da ne plačemo kada, na primer, idemo da primimo injekciju. Injekcija će da nas boli (to je činjenica) i neće nam se baš dopasti čitava poseta ordinaciji samo da bismo primili “bocu”, ali roditelji nas uveravaju da to nije ništa strašno i da ne treba da plačemo. Plakanje je za bebe. Ili za slabiće. Ako smo još pritom nagrađeni za “hrabrost” (to jest, uzdržavanje od plakanja), onda ono definitivno ne dolazi u obzir.
I pored najbolje namere roditelja, slanje poruke da je plakanje, bez obzira da li se radi o primanju injekcije, lošoj oceni, rani na kolenu ili gubitku omiljene igračke, samo za slabiće, kreira u našim, tada još malim glavama, bazično uverenje da nije dobro biti slab. Nije OK plakati, to je za slabiće ili, u boljem slučaju, za devojčice. Nije u redu pokazati povređenost, bol. Treba trpeti. Treba prosto – biti jak.
Kad smo kod devojčica i “slabića”, međupolne razlike ovde su izuzetno izražene. Dok se devojčicama i može “progledati kroz prste” kada je u pitanju plakanje ili pokazivanje sa plakanjem asociranih emocija, dečacima u našoj kulturi to je strogo zabranjeno. Muško, prema uvreženom mišljenju, ne sme da plače. On ne sme da pokaže da ga boli, da mu je teško, jer inače nije “pravo” muško.
Šta se onda dešava ako osoba sa “Budi jak” bazičnim uverenjem želi da potraži pomoć? Kako ona može svojoj okolini da stavi do znanja da joj je potrebna podrška, da ona nije jaka onoliko koliko se čini i da “dopusti” sebi da bude samo obično ljudsko biće, koje oseća i emocije koje nije socijalno prihvatljivo pokazivati?
Plakanjem, pokazivanjem da nam je teško, ispoljavanjem emocija kao što su potištenost, tuga, strah… zapravo ljudima u našoj okolini pokazujemo da su nam potrebni pomoć i podrška. Sa “Budi jak” porukom ovo pravo sebi odričemo i nastavljamo da se pravimo da je sve u redu, a što se više pravimo da sve jeste u redu, zapravo je sve manje toga u redu, sve dok ne dođemo do stanja do kog ne bismo došli da smo blagovremeno mogli i umeli da potražimo pomoć.
Zato je “Moram biti jak” uverenje u svojoj osnovi izuzetno destruktivno – zato što nam ne dozvoljava da budemo samo obični ljudi – ranjivi i nesavršeni, kakvi zapravo jesmo.
Dupla tuga
Kada se, svesno ili ne, krijemo iza “Moram biti jak” poruke, šteta koja nastaje se, poput šumskog požara, širi i počinje da zahvata i ona (iracionalna) uverenja koja sami sebi namećemo: “Ne smem biti slab”, “Ne bi trebalo da osećam tugu”, “Užasno je ako sam tužan”, “Plakanje je za šonje, a meni se sad plače. Znači, ja sam šonja i to je nedopustivo”. Sa ovakvim uverenjima, kada dođemo u situaciju da smo tužni i da nam se plače (a potpuno je neizvodljivo da nas u životu zaobiđu ovakve situacije), ne samo da imamo problem zbog kog se tako osećamo, već imamo duplu nevolju – što, iako “ne smemo” i “ne bismo trebali”, mi se ipak osećamo tužno, očajno ili bespomoćno. Umesto jednog, sada imamo dva problema.
Zato mnogi ljudi često smatraju da ovakve emocije ne bi ni trebalo da osećaju. Kao kad nas boli glava, pa popijemo lek; tako da bude i sa tugom – samo da je isključimo, jer ona nije prijatna, a ako nije prijatna, onda verovatno nije ni normalna (kao što ni glavobolja nije čovekovo prirodno stanje). Ali, sa emocijama nije ovakav slučaj. Jer, postoje brojne situacije u kojima je potpuno normalno osećati tugu, bol, razočaranost, ranjivost. One nisu prijatne, vrlo često nisu ni lako podnosive, ali su ljudske i normalne.
Bilo koja psihološka ili psihoterapijska intervencija nikada nema za cilj amputaciju ovakvih emocija, dokle god one spadaju u prirodnu reakciju osobe na gubitak ili sličan događaj na koji je potpuno normalno reagovati takvim i srodnim emocijama.
Tuga i ostale neprijatne emocije nisu patologija – one su sastavni deo života svakog od nas.
Ko su onda jaki ljudi?
Činjenica da ne postoje “kameni” ljudi, ne znači da ne postoje jaki ljudi. Snažni, ali ne na načine koji podrazumevaju nedodirljivost, mitsku snagu ili moć, nesalomivost i superherojstvo.
Jaki ljudi su oni koji su, makar donekle, svesni svojih slabosti, koji traže i nalaze način da se sa njima nose, koji, kada im breme koje nose postane preteško, potraže pomoć i pokažu svoju ranjivost.
Oni, naravno, ne idu u drugu krajnost, pa privlače pažnju na neadekvatne načine i po svaku cenu. Oni su snažni, ali na način na koji njihova snaga ne ugrožava druge ljude, a istovremeno su dovoljno “slabi” da umeju da prepoznaju kada nisu sami u mogućnosti da se nose sa onime što im njihovu snagu nagriza.
Jer, snaga zapravo podrazumeva prihvatanje svoje ranjivosti.
Autor: Ina Poljak
