U današnje vreme, mržnja preovladava zbog nedopustivo čestih traumatskih incidenata: kamioni koji kose pešake na ulicama, robnim kućama, božićnim festivalima; nedužna deca na koju školski drugari pucaju u školskim hodnicima i učionici; bombe koje eksplodiraju na stanicama, koncertima i aerodromima – pa čak i ispred vaših vrata.
Buđenje mržnje možda nije uvek glavni motiv počinilaca ovih terorističkih dela. Ipak, konstantno izveštavanje na televiziji ili putem društvenih mreža o sve više poginulih i povređenih pothranjuje mržnju u onima koji su direktno uključeni u ovakve incidente ili veoma saosećaju sa njima.
Kada mrzimo, tražimo nekog koga ćemo uvući u naš emocionalni vrtlog koji se sastoji iz tuge, straha, besa, gađenja i nezadovoljstva koje osećamo. Ali ne uspevamo uvek da pronađemo nekog takvog. Počinilac svih onih dela nije uvek živ kada ga pronađemo, što nas ostavlja bez odgovora i objašnjenja. Ukoliko ih pronađemo žive, zločinac može da nam da odgovore, ali ne i utehu. Ništa što on ili neko drugi kaže ne može da stavi tačku na tu priču. Reči koje nam ljudi dobronamerno upućuju ne mogu da nas zaleče. Primorani smo da živimo sa mržnjom koja postaje deo naše unutrašnjosti – mržnja koju ne možemo da usmerimo na metu i koja nikad ne dobije odgovor koji traži.
Mržnja nas može poslati u duboku depresiju i očaj, i što su više naši životi poremećeni nekim ovakvim događajem, to je jača mržnja koju osećamo. Mržnja je ono što nam daje snagu. Omogućava nam da se borimo golim pesnicama i ispravljamo pukotine u našem društvu – pukotine koje su uzele naše voljene, koje nas teraju da preispitamo sebe, ljude oko nas i budućnost.
Kako nam polazi za rukom da plutamo u ovom moru mržnje?
Mržnja je uzrok naše patnje i žalosti. Ipak, ona nas motiviše da se zauzmemo za sebe i sve one kojih više nema jer su im životi brutalno prekinuti. Međutim, ponekad je mržnja jedina stvar koja može da nas zaceli.
Ona nije prosta emocija. Ona je sklop više emocija poput gađenja, besa, nezadovoljstva i straha. Zbog kombinacije tih emocija, često mislimo da osećamo samo jednu – pretežno negativnu i često (mada ne uvek) intenzivnu. Kada se ona javi, bez greške znamo da je prepoznamo.
Kada je vaša mržnja intenzivna, istog trenutka ste svesni da je to što osećate – mržnja, jer postoji unutrašnji osećaj odbacivanja, besa i nezadovoljstva. Ponekad se javi potreba da se mržnja verbalizuje, da se ispolji kroz reči, iako znamo da će one biti ružne. Verovatno nećemo biti ponosni na sebe ukoliko čujemo sopstveni glas koji priželjkuje uništenje ili eliminaciju nekog drugog: „Nadam se da monstrum koji je odgovoran za ovu tragediju nenormalno pati u ovom trenutku, a ukoliko je već mrtav, nadam se da su njegovi poslednji trenuci na Zemlji bili mučni.”
Mi retko želimo da zapravo uništimo osobu koju mrzimo, mada obično želimo da ona nekako oseti bol. Naravno, intenzivna mržnja može biti praćena namerom da se osvetimo nekoj osobi tako što ćemo je zaplašiti i učiniti mizernom. Upravo to je okidač za zločine iz mržnje, terorizam i genocid. Ali čak i onda kada osećamo mržnju u stomaku i želimo da vidimo uništenje omražene osobe (ili bar da verujemo da je osoba bila u agoniji pre nego što je umrla), mržnja može poslužiti i kao jedan vid isceljenja, pre nego nasilja.
Mržnja kao iscelitelj
Mržnja nam može pomoći da ponovo dođemo u dodir sa sopstvenim osećanjima tako što se trudimo da zalečimo emocionalne rane – rane koje su nastale zbog bezosećajnih ili očajnih ljudi koji nas terorišu tako što nas iznova i iznenada posećuju u mislima, čak i onda kada pokušamo da im se odupremo i da im ne dozvolimo da nas posete. Njihove mračne senke pokušavaju da kopaju našu ranu još dublje i taman kada se počne formirati krasta koja bi omogućila novom tkivu da izraste ispod, rana oteče, zacrveni se i postane bolnija nego ikada.
Postajemo zatrovani dok pokušavamo da shvatimo razloge zbog kojih su naši voljeni prerano lišeni svoje svetle i obećavajuće budućnosti i svih čuda odrastanja i starenja.
Ukoliko se budemo trudili da pasivno prihvatimo sve šta se desilo – bićemo samo još više zatrovani mržnjom. Umesto toga, trebalo bi prihvatiti mržnju takvu kakva je i videti kako je možemo usmeriti na ostvarenje nekog cilja. A kada omražena osoba dobije kaznu koju zaslužuje, makar i u našem imaginativnom unutrašnjem svetu, mržnja nam još uvek može poslužiti, tako što će eliminisati zlikovce koji nas u mislima, s vremena na vreme, posete nepozvani.
Autor: Bredit Brogard Izvor: Psychology Today Prevod i adaptacija: Vanja Ostojić
