Neki roditelji stalno nastoje da pred decom kriju svoja negativna osećanja, a pojačavaju pozitivna. Novo istraživanje je pokazalo da roditelji koji stalno glume da su srećni, čineći to za dobrobit svog deteta, zapravo detetu nanose više štete nego dobrog. Nepokazivanje negativnih osećanja i prenaglašavanje pozitivnih može narušiti zdravlje roditelja.
Roditelji koji pokušavaju da budu „savršeni“ pred svojom decom, zapravo pokazuju nisku autentičnost, loš kvalitet veze sa decom i slabije odgovaranje na detetove potrebe.
Dr Emili Impet, koautor ovog istraživanja, kaže: „Rezultati su pokazali da za skrivanje negativnih osećanja pred decom i prenaglašavanje pozitivnih roditelji plaćaju određenu cenu: to ih čini da se oni sami osećaju lošije.“
Dr Boni Li, vodeći autor istraživanja kaže da roditelji „plaćaju cenu“ kada na ovaj način kontrolišu svoje emocije, jer ih to čini da se osećaju manje autentičnim i neiskrenim prema sebi. „Važno je napomenuti da je pojačavanje pozitivnih osećanja štetnije i da kontrolisanje emocija na ovaj način, iako deluje kao dobra stvar za dete, za roditelje i nije tako dobra,“ dodaje Li.
„Ovi nalazi osvetljavaju jedan način koji doprinosi da se roditeljstvo doživi kao mučenje umesto zadovoljstva. Taj način je preterano ispoljavanje pozitivnih osećanja i nepokazivanje negativnih zbog dobrobiti deteta. Buduća istraživanja trebalo bi da se bave otkrivanjem novog, bolje načina na koji bi roditelji mogli da upravljaju svojim emocijma, koji bi im omogućio da budu ono što jesu i doprineo da doživljaj roditeljstva bude ispunjen srećom,“ zaključuje dr Emili Impet.
Nepokazivanje autentičnih osećanja, osim što je štetno za zdravlje roditelja, loše je i za decu. Naime, ona deca koja su od detinjstva posmatrala roditelje, kako svoje prave (uglavnom negativne) emocije uvek potiskuju i zamenjuju ih pozitivnim, mogu i sama usvojiti ovakav način odnošenja prema emocijama, što kasnije i kod njih, kada odrastu, može izazvati zdravstvene probleme. Ona će gledajući svoje roditelje kako skrivaju negativna osećanja i sama stvoriti negativni odnos prema toj vrsti osećanja i zamenjivaće ih nekim drugim, neautentičnim (ali pozitivnim) svaki put kada se jave.
Kod neke dece može se javiti i uverenje da ispoljavanje negativnih osećanja uvek ima loš ishod, pa će ih ona zbog toga potiskivati i gomilati u sebi. Kada gomilanje dostigne svoj vrhunac, čak i neki najuobičajniji događaj može dovesti do „eksplozije“ i „pucanja“. To se obično dešava u nekom neadekvatnom trenutku i ishod je uglavnom loš. Osoba (dete) ovakvim neadekvatnim ispoljavanjem potvrđuje svoje uverenje da negativne emocije ne treba ispoljavati, jer se to loše završi i tako ulazi u začarani krug.
Najgora posledica koju nepokazivanje pravih osećanja pred detetom može imati je da takva deca nikada ne nauče da prepoznaju i pravilo interpretiraju svoja osećanja onda kada se ona jave. A neprepoznavanje svojih osećanja, vodi i do neprepoznavanja tuđih, što sve utiče na interpresonalne odnose i stvaranje emocionalnih veza, koji su osnova ljudskog društva.
Reference: Psyblog Autor: Katarina Mladenović
