5 stvari koje bi trebalo da prestanemo da govorimo jedni drugima

Kategorija: Psihosaveti

Neretko mi se desi da, u prolazu ili u razgovoru sa ljudima, čujem kako jedni drugima kazuju stvari koje bi trebalo da imaju utešnu ulogu. U takvim situacijama obično je lako prepoznati dobru nameru, a kad ste psiholog – i pogrešne načine da se uputi utešna reč.

Sa druge strane, jezik kojim se svakodnevno služimo u dobroj meri odražava konstrukte u našoj glavi. Lav Vigotski je svojevremeno rekao da je jezik oruđe mišljenja. Naše misli, verbalizovane, moraju biti uobličene jezikom koji koristimo da ih iskažemo.

Tako imamo situaciju u kojoj imamo dobru nameru (ili makar socijalnu normu) i nekome želimo da uputimo utešnu reč, ali ono što govorimo su konstrukti, fraze i rečenice koje ne preispitujemo previše, već ih u ovim situacijama ispaljujemo kao na autopilotu. Važno nam je da imamo te pripremljene rečenice, pošto su situacije u kojima ih izgovaramo neretko stresne i neprijatne. Tako nam izgovorena rečenica može poslužiti kao utočište od neudobne tišine, ali ostaje činjenica da tom rečenicom ništa nije rečeno. Štaviše, moguće je napraviti i izvesnu štetu.

Zato je ovaj tekst baš o tome – o takvim rečenicama, koje olako izgovaramo, a koje nemaju značenje koje bismo mi voleli da imaju, posebno ne u situacijama kad je nekome potrebno pomoći ili utešiti ga/je.

Pored samih rečenica, bavićemo se malo i njihovom analizom, ali i konstruktivnijim alternativama.

1. „Nemoj da se nerviraš.”

Ovo je rečenica koju najčešće izgovaramo kad vidimo da je neko besan ili razdražen, a nama se čini da je uzrok tog besa manji ili nevažniji nego što ga druga osoba percipira; ili nam prosto nije stalo da se bavimo onime što ta osoba oseća, a ipak imamo poriv da nešto izgovorimo.

Šta ne valja? 

Jedna od najgorih stvari koju možete reći iznerviranoj osobi je da se ne nervira, ljutoj da se ne ljuti, uplašenoj da se ne boji. Zašto? Pa, najpre, zato što je za takvu intervenciju već kasno: ta osoba se već uveliko nervira, ljuti ili plaši, tako da tu emociju nećemo sprečiti ukazivanjem da ne treba da oseća to što oseća. Dalje, time što osobi kazujemo kako (ne) bi trebalo da se oseća, mi joj odričemo pravo da ima kakvegod emocije, zarad toga što je nama neprijatno da se nosimo sa njenim emocijama.

Konstruktivna alternativa

Bolje je ćutati nego iznerviranoj osobi reći da se ne nervira. Ako baš nešto morate da kažete, recite joj da razumete njena osećanja (ali samo ako je to slučaj) i prosto je pustite da ventilira, pa kad se intenzivne emocije povuku, možete razgovarati o datoj temi.

2. „Moraš da budeš jak.”

Ovu rečenicu izgovaramo kad nekoga želimo da ohrabrimo, nesvesni da zapravo činimo sasvim suprotnu stvar. Osoba kojoj se dogodilo nešto što ju je skrhalo odjednom mora da bude jaka. Da li to ima smisla? Da li osobi koja je prehlađena ili je slomila ruku govorimo da mora da bude jaka? Ne, i zato je ova rečenica prilično destruktivna.

Šta ne valja?

Ne valja to što osobi kojoj upućujemo ovu rečenicu odričemo pravo da NE bude jaka i da radi sve one stvari koje „jaki” ljudi ne rade: da plače, da leži i gleda u jednu tačku, da joj je potrebna pomoć, da se oseća očajno, da pronađe svoj tempo prilagođavanja na novonastalu situaciju.

Konstruktivna alternativa

Recite da ste tu, da ste prisutni, da može da se računa na vas, da uzme vreme za sebe, da brine o sebi, da posloži svoje misli i osećanja. I nemojte zaboraviti da, pritom, niko od nas ne mora da bude jak: svi smo slabi kad smo pogođeni u bolne tačke. To je sasvim normalno, prirodno i ljudski.

3. „Treba da se trudiš da ostaneš pozitivan.”

Ovo je još jedno od pošasti pozitivističke tiranije, ali sa njom je najveća nevolja u tome što u sebi nosi zrno istine. Pozitivan stav jeste ohrabrujuć i konstruktivan, ali glavni problem sa ovom rečenicom je tajming. Naime, ako je izgovorite u trenutku kad je neka osoba saznala da je, na primer, izgubila člana porodice, onda je to jedna od gorih stvari koje možete da kažete. I zato nemojte.

Šta ne valja?

Ne valja to što namećemo drugima kako se oni imaju posećati i ponašati. Iako iza ove rečenice sigurno – bar u većini slučajeva – stoji dobra namera, to nije način da se ona iskaže. Zamislite da ste vi na mestu te osobe i da vam se ceo svet ruši. Kako biste reagovali da vam neko dođe sa ovako ispraznom frazom? I, još gore, da vas upućuje na to da bi trebalo da se osećate dijametralno suprotno od onoga kako se zapravo osećate.

Konstruktivna alternativa

Mišljenja sam da je ljudskije i konstruktivnije reći jedno iskreno „Jebiga”, nego u kriznim trenucima frljati se floskulama. Ako vam to nije dovoljno, konstruktivna alternativa je da osobi ponudite neku konkretnu pomoć – da odvezete decu kod babe, da joj spremite nešto za jelo, da joj dodate džemper. Ili, možda najteže, da prosto ostanete u toj neprijatnoj i bolnoj situaciji, da izdržite nalet i silinu emocija, i da je zagrlite i budete tu kad treba, bez prosipanja petparačkih fraza.

4. „Ko zna zašto je to dobro.” 

Ili „Sve se dešava sa razlogom”, što je zapravo isto sranje, samo drugo pakovanje. I ovde je caka u tome što ovo može biti korisna intervencija kad na obali mora, dok vam vetar mrsi kosu, uz čašu vina sa prijateljima prebirate po svojim životnim uspesima i neuspesima. Reći ovo osobi koja je u akutnoj patnji je neumesno.

Šta ne valja?

Ne valja to što se opet – bez ikakvog pokrića (kao da takvo pokriće postoji!) – postavljamo u superiornu poziciju, pa mi sad odjednom znamo da je to nešto što se desilo dobro. Dalje, postoje stvari koje nikako nisu dobre i nijedna filozofija ih neće racionalizovati niti udesiti tako da nas ne bole. Isto važi i za neizbežne stvari. Na primer, svakome od nas su umrli ili će umreti roditelji. To je prosto prirodan tok stvari, da deca sahranjuju svoje roditelje. Zamislite da vam potom neko kaže „Ko zna zašto je to dobro”? Nije dobro, nikada neće biti dobro; dobro može biti što što ste u besu rešili da odete kući peške pa prepešačili pet kilometara, ali za mnoge stvari u životu reći ovakvu stvar je neukusno.

Konstruktivna alternativa

Opet, ako je ovo jedino što nam pada na pamet – bolje je ćutati i ne reći ništa. Ako vama neko izgovori ovu rečenicu, uputite ga/je na staru srpsku izreku koja spominje gloginje i mlaćenje istih.

5. „Ako nešto jako želiš, to će se i ostvariti.”

Kuc, kuc, ko je? Realnost? Šta kažete, neće mi pomoći što jako želim da budem balerina, moram nešto po tom pitanju i da radim? Previše sam stara da sad postanem balerina? Molim, pa kako se usuđujete? Osim toga, ja znam da, ako jako želim, to će mi se i desiti… 🦄

Šta ne valja?

Kad iz jednačine odstranimo verovanje u jednoroge, vortekse i anđele, ostaju nam gole činjenice: ne, neće biti dovoljno da nešto jako želimo da bi se to desilo. Nekad neće biti dovoljno da damo sve što imamo da bi se volja kosmosa pomerila za jedan mršavi milimetar. A nekad je zaista važno da jako želimo, ali je još važnije da iz te silne želje činimo korake u pravcu dolaska do toga šta želimo. Ne mogu da postanem balerina? Okej, postaću trkač. Od sutra ću početi da se spremam i treniram, a dok to radim, jako ću želeti.

Konstruktiva alternativa

Ako nekoga želite da ohrabrite, pametnije je reći nešto jednostavno i ljudsko kao što je „Verujem u tebe” ili „Tu sam za tebe, ako mogu nekako da ti pomognem”, bez stavljanja u poziciju mudraca ili konzumenta (pre)lakog štiva za teranje sebe da se osećamo pozitivno.

*   *   *

Kao što je već rečeno, kada nekome želimo da uputimo neku od ovih rečenica, namera koju imamo obično je dobra. Međutim, način na koji tu nameru iskazujemo je pogrešan. Sa druge strane, mnogo je teže ostati u neprijatnoj situaciji i ćutati, biti prisutan. Govor, pa čak i ćaskanje, mogu nam pomoći da prevaziđemo tu neprijatnost (to je ono kad ste anksiozni pa brbljate kao navijeni ili se, još gore, dok izgovarate određene rečenice, čudite šta je to, za boga miloga, što izlazi iz vaših usta, a mozak nije ni stigao da se aktivira). Ali, ako ćemo nekome da odmognemo samo zato što nismo u stanju da se nosimo sa sopstvenim negativnim emocijama, onda je najmanje što možemo da učinimo da razmotrimo šta je to što govorimo i radimo iz nehata ili čak iz najbolje namere, a što može da ima negativan efekat.

Nijedna od ovih rečenica sama po sebi nije i ne mora biti pogrešna (osim „Budi jak”; za nju apelujem zakonske sankcije, ali to tek treba da dođe na red). Odnosno, svaka od njih, u određenom kontekstu, može da bude konstruktivna. Ali, kad se nalazimo uz osobu koja je u akutnoj patnji, onda je pametno zaustaviti se na vreme, ne izgovoriti otrcanu floskulu, ne poslati pogrešnu poruku.

Mnogo je važnije biti tu, ponuditi svoju ruku, pomoć ili zagrljaj. Ko čega ima i voljan je da da, a u takvoj razmeni nema mesta za otrcane i potencijalno destruktivne fraze.

Autor: Ina Borenović

Comments

comments

3 Komentara

  1. Slažem se! I puno je bolje bliskoj osobi reći : tuguj, plači, a ja ću biti jak umjesto i za tebe, koliko god treba ! ♡

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *