Kaže da kvalitetan brak nije dat i da bi parovi morali da rade na njemu ne kada počnu problemi, već i ranije, preventivno. “Mora postojati svest da brak nije institucija koja je kao kvalitetna data, barem ne savremeni brak, za razliku od tradicionalnog braka.”
Ni brakovi naših baba i deda nisu bili laki, ali su se neke karakteristike odnosa i društvenog konteksta značajno promenile. Savremeni brak više ne pruža sigurnost kao ranije. Nekada su uloge koje su muž i žena imali pre ulaska u brak bile vrlo jasno društveno uslovljene i znali su šta se od njih očekuje. I tada su ljudi bivali nesrećni i nezadovoljni, ali mnogo ređe nego danas. U savremenom društvu brak je postao krhka institucija, s mogućnošću da se ljudi razvedu, dok je tradicionalni brak s jasno definisanim ulogama i društvenom neprivatljivošću razvoda pružao drugačiji kontekst odnosa unutar njega. I kada su se svađali, bili su daleko sigurniji da će ostati u braku”, govori nam psihološkinja Jelena Branković, dok iznosi neke od zaključaka nedavno održane tribine “Psihopolisa” – “Ljubav, veze i brak”. O samoj ljubavi, sagovornica nam je rekla da je promenom koncepta braka i njen koncept postao drugačiji.
– Ono što je ljubav za jedan par, za drugi uopšte ne mora da bude. Danas, s proširenjem sloboda i novim tehnologijama imamo složeniju situaciju. Generalno, na društvenom nivou, koncept ljubavi se feminizovao. Kada bi pitali ljude “šta je ljubav” dobili bi definiciju koja zvuči najbliže onome što je ženama blisko kao ljubav, a i mediji nude taj koncept. U tradicionalnom braku ljubav muškarca se posmatrala tako da on snabdeva, radi, zarađuje, štiti i to je bio legitiman način ispoljavanja ljubavi. Danas, žena to ne može da doživi kao ljubav i traži od muškarca da je drugačije ispolji, a nisam sigurna da smo otišli tako daleko da parovi zaista imaju kapacitet da to mogu uskladiti. Tu je rad na braku neophodan. Žena treba da razume šta je suprugu ljubav i obrnuto.
Postoje različite percepcije ljubavi?
– Ne samo kod muškaraca i žena, već i različitih ljudi istog pola. Percepcija je vrlo individualna. Tu leži najveći izazov savremenog braka, uspeti da čuješ i dogovoriš se, a ne uče nas kako se funkcioniše u dijadi. Nemamo svest o tome da će nam u braku sigurno biti teško i da prepoznamo kada se to dogodi. Sistem nas za sada samo upozorava na opasnosti od razvoda.
Gde je sistemsko mesto predbračnom savetovalištu?
– Neki programi u svetu se realizuju i u srednjim školama. Postoji i mogućnost da matičari i sveštenici upute buduće mladence na ovu instituciju. Pokazalo se da su efekti tih programa značajni. Deca menjaju stavove o braku i razvodu i ljudi uče da prepoznaju probleme koji će ih možda sačekati. Psihološka udruženja i centri za socijalni rad bi bili dobra mesta za to.
Da li je brak kao institucija u krizi u Srbiji?
– Brak nije u krizi zato što postoji mogućnost da se završi, već je u krizi zato što s tom mogućnošću dolaze i unutrašnji procesi u njemu. Mladi ljudi kada se venčaju, banalizujem, ne znaju šta da rade s tim procesima. Ako pitaju mame, njihov brak i odnosi su bili drugačiji, ako pitaju prijatelje, njihovi brakovi su previše različiti. Dobri prijatelji imaju potpuno drugačiju dinamiku braka i neprimenljive savete, a konflikt se nastavlja. Brak je u krizi zato što je danas partnerski odnos rođenjem deteta više koncentrisan na roditeljstvo, a mnogo manje na partnerski odnos. Često u praksi srećem parove koji mimo porodičnih obaveza retko šta rade zajedno. Problem nastaje kada dete uđe ili izađe iz adolescencije, a roditelji ostaju u odnosu s kojim ne znaju šta će. Istraživanja u inostranstvu pokazuju da postoji poboljšanje odnosa kada deca odu od kuće, da se fokus vraća na parterstvo, a naša istraživanja kažu da kvalitet braka opada još više. Brakovi ostaju stabilni ali nekvalitetni.
Kako to objašnjavate?
– Jednim delom materijalnim stanjem, a drugim, ti parovi su imali podršku sistema i institucija da prepoznaju krize i urade nešto s njima.
Brak u Srbiji često traje koliko i bela tehnika u kući?
– Kod nas još postoji tradiconalno posmatranje braka u smislu stabilnosti. Često srećem parove koji nisu spremni da se razvedu, iako je brak loš – nema komunikacije, niska emotivna razmena i nepostojanje poverenja. Često se supružnici ne usaglase tokom prvih nekoliko godina braka: kako živimo, kakva nam je komunikacija, kako se svađamo, kako ih rešavamo, kako vodimo finansije, odnos prema primarnim porodicama, vaspitanje dece… Čini mi se da parovi ne uspevaju da razreše probleme iz prve faze i onda posle dužeg vremena odluče da više ne vredi.
A tu su i trudne mlade?
– To je faktor koji dovodi brak u krizu. Prve godine braka treba da obezbede usaglašavnje između parova, a bez dece postoji veća šansa da naprave dobar odnos svojih uloga, ličnu formulu koja im odgovara, da znaju šta da očekuju jedno od drugog. Kada dođe dete, oni imaju novog člana porodice koji unosi barem još tri nove relacije i one zahtevaju vreme da se usaglase. Kada tu ubacite babe, dede, rodbinu, imate nove, često dvostruke relacije i tada odnos postaje prezahtevan. Rana trudnoća je rizična jer ne obezbeđuje dobar početni kapacitet.
I dalje se vodimo bajkama i pričama za decu?
– Mladi i dalje dominantno veruju da treba da pronađu partnera koji će im odgovarati, što podržavaju priče, bajke i mediji. Pogledajte “Diznijeve” crtaće, tek u poslednjih nekoliko godina su se promenili. Snežana i Pepeljuga nekada su čekale partnera, a sada Zlatokosa sretne princa pa ceo film razvijaju odnos i na kraju shvate da se vole. Nije priča pronaći idealnog partnera nego izgraditi dobar partnerski odnos. Trava nije zelenija iza brda, zelenija je tamo gde je zalivate.
Koliko bliskost s primarnim porodicama može biti opasna?
– Ni tu uloge nisu jasno definisane, zavisi od konkretnog para i porodica. Svi koji su sedeli preko puta mene su rekli da su jako različiti, a ideja posvećenosti partnerskom odnosu i lojalnosti primarnoj porodici često nisu dovoljno razjšanjeni. Ako su partnerski odnosi baba i deda nedovoljno dobri, oni osećaju potrebu da se uključe u brak svoje dece i tako nastaje haos s ulogama. Na paru je da napravi granice prema porodicama porekla, kako njima odgovara.
Predbračni ugovor se tumači neromantično i baksuzno?
– Isto kao i predbračno savetovanje. Ljudi idealizuju brak, a svako ko je u braku reći će vam da ima probleme. Nema dovoljne svesti kod ljudi da shvate da će sigurno imati probleme i da se pre braka moramo opremiti instrumentima koji će nam pomoći – predbračnim ugovorom za materijalne, a predbračnim savetovanjem za emotivne probleme. Nisam do sada srela par koji se razvodi, a ima predbračni ugovor.
Da li zajednički život pre braka pomaže ili odmaže?
– Stav psihološke javnosti je da ta vrsta kohabitacije, zajedničkog života u formi provere da li smo jedno za drugo, zapravo destruktivno utiče na kasniji kvalitet braka. Takvi parovi češće imaju problema s nasiljem, disfunkcionalnim odnosima, zloupotrebom alkohola i psihijatrijskim dijagnozama. U savremenom braku ideja je da svaki dan biramo da li da ostanemo s partnerom, ali pošto imamo izbor, zapitamo se da li ću ga ja uvek birati, a to čini i drugi partner. To stvara ogromnu neizvesnost. Kvalitetan brak mora da ima izgrađeno poverenje. “Čak i ako nisi onakav kakav bih želela, ja te i dalje biram jer mi to možemo da rešimo”. Prvo poverenje, pa veština rešavanja problema. Zajednički predbračni život od početka urušava tu vrstu poverenja. Vi kažete “ne, ne odlučujem da te biram svaki dan, odlučujem da te svaki dan proveravam i znam da ti mene svaki dan proveravaš“. Čak i da imamo veštine, poverenje se stalno ljulja, živimo u teskobnom okruženju u kom svaki dan može biti poslednji. Ako je to kohabitacija osoba kojima brak, u smislu “papira”, nije važan, onda imamo nivo posvećenosti koji je identičan braku, međutim, to je u smislu provere partnera vrlo problematično.
Autor: Igor Mihaljević
Izvor: Dnevnik
