Pisanje dnevnika: Sredstvo za samorazvoj i isceljenje

Kategorija: Psihosaveti

Istraživanja i tvrdnje mnogih psihoterapeuta ukazuju na to da vođenje dnevnika koje uključuje misli i osećanja povodom onoga što nam se u životu dešava, pomaže da se izborimo sa svakodnevnim problemima. Takođe nam pomaže da ispunimo svoje ciljeve u budućnosti i sagledamo svoj napredak ka ispunjavanju istih.

U ovom tekstu ćemo detaljnije razmoriti koja je uloga vođenja dnevnika u razvoju ljudi, kao i to kako nam dnevnik može pomoći da rešavamo svoje aktuelne probleme. Ukoliko ste roditelj, možda ćete želeti da pročitate samo prvi deo teksta koji govori o tinejdžerskom vođenju dnevnika i dilemama koje možete imati povodom toga. Svi ostali mogu početi da čitaju tekst od njegovog drugog dela koji govori o dnevniku kao terapijskom sredstvu.

Uloga vođenja dnevnika u razvoju osobe

Blago onim roditeljima čija deca vode dnevnik, ali ne zato što će imati dodatni material za uhođenje i kontrolu deteta, već zbog toga što je vođenje dnevnika veoma korisno u odrastanju jedne mlade osobe.

Nije slučajno što se vođenje dnevnika obično započinje u periodu puberteta, jer je to vreme javljanja prvih ljubavi, buđenja seksualnosti, vreme kada mišljenje i vrednosti vršnjaka imaju veći autoritet od roditeljskog, kada se žarko želi da se bude prihvaćen od tih vršnjaka i kada se javlja prirodna potreba za ličnom slobodom.

Paradoksalno, to podrazumeva autonomiju u odnosu na roditelje, a sa druge strane zavisnost od vršnjačke grupe. To jeste izvor zabrinutosti roditelja, ali moramo shvatiti da je to i prirodan proces u odrastanju, i da smo ga svi manje-više prošli u sopstvenom razvoju. Zato treba da budemo mudri kao roditelji i vaspitači deteta i da ne ugrožavamo proces emocionalnog osamostavljivanja mlade osobe, a da opet ne izgubimo uvid u to u kom pravcu taj njegov razvojni put teče. Ja ću uvek reći da je bolje ne čitati dnevnik svog deteta, jer postoje brojni drugi načini da se stekne uvid u to kako dete provodi vreme i u kom pravcu razmišlja.

Dnevnik je mesto na kom možemo da budemo iskreni prema sebi, da bez bojazni iskažemo svoje dileme, stavimo na papir svoje tajne i oslobodimo se negativnih emocija kao što su ljutnja, strahovi i zabrinutost, ali da zabeležimo i svoje radosne trenutke, nešto čega želimo da se sećamo ili da na sebi svojstven način elaboriramo. Dnevnik služi da takve sadržaje iskazujemo bez stida i bojazni da će nas neko ismejati ili zloupotrebiti ono što smo napisali.

Mladi mnoge od tih stvari ne mogu ili ne žele da podele sa roditeljima jer se plaše da neće biti ozbiljno shvaćeni. Roditelji, ponekad, iz želje da pokažu detetu kako su problemi njihovog deteta mali u odnosu na život koji ih čeka pod parolom „Kad odrasteš sve će ti se samo kas’ti”, mogu neopravdano umanjiti značaj dečjih iskustava i time motivisati dete da im se ne poverava.

Takođe, neki roditelji se suviše intenzivno iščuđavaju iskustvima koje dete deli sa njima, govoreći im da to nisu sadržaji kojima bi ono trebalo da se bavi. Na taj način mogu isprovocirati osećaj nelagode i stida kod deteta, odnosno tinejdžera, i izazvati ga da ubuduće izbegava da im se obraća u situacijama kada ima ozbiljniji problem.

Vršnjacima se, opet, u tom dobu takođe ne može baš sve reći, nekad ni bliskim drugarima, jer ovakve tajne neretko bivaju namerno ili nenamerno zloupotrebljene: mogu doći u posed osoba koje ne treba da ih znaju, pa se mladi nađu u situaciji da ih vršnjaci zadirkuju. U oba slučaja, i kod neadekvatne reakcije roditelja, kao i vršnjaka, mlada osoba se oseća izdanom. Zato je dnevnik važan – njemu se može reći sve bez opasnosti da se bude ismejan ili izdan, bez bojazni da se izazove nečija zavist ili zluradost. Iako se čini da današnji tinejdžeri manje pišu dnevnike nego što je to bio slučaj pre digitalne ere, neka istraživanja ukazuju da visok procenat devojaka uzrasta 16-19 godina to ipak čini [1] (doduše istraživanje nije iz naše sredine). Današnji dnevnici se ne moraju pisati rukom, oni se mogu voditi i elektronski.

Za dete/tinejdžera, dnevnik predstavlja njegov intimni svet, mesto za snove, maštanja, razmišljanja, tajne, rekapitulaciju onoga što mu se u životu dešava, mesto gde eksperimentiše sa poezijom, gde se oslobađa emocionalne tenzije. Dnevnik je mesto gde može da iživi svoje nemire, i sve one emocije koje ga obuzimaju, a ne može otvoreno da ih pokaže. Konačno, dnevnik je mesto uz pomoć kojeg mlada osoba postavlja granice između sebe i drugih ljudi i započinje veoma važan proces autonomije, važan za zdrav razvoj osobe. Zato dnevnik treba da ostane bezbedno i sigurno utočište.

Normalno je da roditelji požele da zavire u sadržaj dnevnika svog deteta, neko zbog puke radoznalosti, a neko i zbog zabrinutosti za bezbednost deteta. Ipak, valjalo bi da tu svoju radoznalost zadovolje na neke druge načine.

Ukoliko sa svojim detetom još od njegovog ranog razvoja neguju odnos poverenja, nude mu brojne prilike za razgovor i podršku u rešavanju problema, ukoliko ne izneveravaju poverenje deteta i ne oglušuju se o njegove potrebe za razgovorom, onda će i dete imati manju potrebu da važne informacije krije od roditelja. Poverenje se zaslužuje, nikada se ne stiče nasilnim insistiranjem. Osim toga, setimo se da li smo kao mladi baš sve govorili svojim roditeljima, ili smo te sadržaje ipak dozirali? Da li smo pravili razliku između toga šta razgovaramo sa roditeljima, prijateljima i sa samim sobom?

Ostavljanje detetu prostora za sopstvenu intimu ne znači da je roditelj nezainteresovan za dete i da ga zapušta u vaspitanju, naprotiv. Na taj način mu pomaže da izraste u emocionalno nezavisnu osobu, koja zna da se zauzima za sebe, i ne dozvojava da mu u budućem životu neko nasilno ugrožava pravo na privatnost. To je naročito važno u današnje vreme, kada nam je privatnost sve više ugrožena na društvenim mrežama, zloupotrebom ličnih podataka od strane raznih institucija, kompanija, poslodavaca, a nekad i emotivnih partnera koje biramo u životu.

Gde se pravo na privatnost uči? U porodici, pre svega. Ipak, ukoliko je roditelj zabrinut za sadržaje koje dete krije, kao i kada primeti neko njegovo neuobičajeno ponašanje (koje nije tipična karakteristika adolescentskog uzrasta), pored toga što je poželjno da se obrati stručnom licu za savet, neophodno je da sa detetom razgovara, pruži mu neki dokaz poverenja, tako što će ispričati neku svoju dilemu/tajnu iz tog doba koja ga je zbunjivala i kako je na kraju taj problem rešio, te na taj način pokuša da mu se približi sa nedvosmislenom željom da mu pomogne.

Dnevnik kao terapijsko sredstvo

Pisanje dnevnika nije rezervisano samo za tinejdžere, već je preporučljivo i za odrasle. Mnogi psiholozi i psihoterapeuti preporučuju svojim klijentima vođenje dnevnika, upravo zbog njegove višestruke koristi za našu psihu. Na taj način povećava se introspektivna sposobnost osobe, stiče se jasniji uvid u misaoni tok i emocionalno stanje, uzroke stresa i načine na koji se sa njim osoba suočava. Tako se može pratiti šta je ono što nas u životu uveseljava, koji su nam izvori zadovoljstva i radosti, a šta nas rastužuje, uznemirava i kada se sa tim situacijama nosimo manje ili više uspešno.

Kada na papir stavimo ono što nas u glavi mori, isti sadržaj dobija drugačiji značaj, često steknemo uvid da to nije tako strašno i nerešivo, jer sagledavamo stvari sa distance, na mnogo realističniji način. Takođe, uz pomoć dnevnika možemo da pratimo sopstvene promene i napredak, da vidimo kako nam je bilo ranije a kako nam je sada, koliko smo se promenili i kakve efekte to ima na naš svakodnevni život. Možemo pratiti ne samo koliko se menjamo već, i na koji način smo sami doprineli da se stvari u našem životu menjaju.

Načinu vođenja dnevnika možemo pristupiti potpuno individualno, u odnosu na domete lične kreativnosti. To može biti prepričavanje dnevnih iskustava, ali može biti i sasvim izmišljena priča u kojoj projektujemo trenutna osećanja i (ne)ostvarene želje. To može biti crtež, strip, pesma, bilo šta što asocira na trenutno stanje uma i duše. Neki psihoterapijski pravci nalažu dnevnik kao sastavni deo terapijskog procesa, i nude njegovu striktno definisanu formu. To ne treba shvatiti kao ograničenje, već kao pokazatelj toga da je vođenje dnevnika prepoznato i od naučno podržanih pravaca u psihoterapiji kao alat koji potpomaže procesu isceljenja.

Vođenjem dnevnika saznajemo koji su to događaji povodom kojih se uznemiravamo, šta nas je u svemu tome tačno uzbudilo, koje su to misli i zaključci koji nas održavaju u nepovoljnim emocionalnim stanjima, i konačno, šta se dešava kada nešto u tom mehanizmu promenimo. I u drugim formama psihoterapije vođenje dnevnika može poslužiti kao sredstvo koje pomaže procesu:

  • Da se podsetimo šta je rađeno na poslednjoj seansi
  • Šta je ono što je ostalo nedorečeno?
  • O čemu bi voleli da razgovarate na narednim susretima?
  • Kako se osećate u vezi sa terapijskim procesom?
  • Kako procenjujete odnos sa terapeutom?
  • Šta vam koristi i šta vam smeta? [2]

Na ovaj način, vođenje dnevnika pomaže da se terapijski proces nastavi i van seanse. Ako između dve seanse ne razmišljate o problemima koje želite da rešite, već ostavljate to samo za susret sa terapeutom, pitanje je šta se i koliko onda u vama u međuvremenu menja. Sa dnevnikom je verovatnoća ličnog rasta između seansi veća.

Ne postoji tačan odgovor o tome od koje forme dnevnika možete imati najviše koristi. To svakako zavisi i od vašeg senzibiliteta. Najbolje je da sami pronađete formu koja vam najviše odgovara. Ako već nemate iskustva sa vođenjem dnevnika, možete početi sa tehnikom koju nude istraživači u ovoj oblasti, a tiče se razrešavanja negativnih emocionalnih stanja.

Pokazalo se da izdvajanje 20 minuta dnevno za zapisivanje sopstvenih osećanja, četiri dana zaredom, dovodi do iznenađujućih rezultata. Direkcija koja se daje klijentima jeste da ne vode računa o gramatici, stilu pisanja, literarnom umeću, već samo da zapisuju šta je to što ih uznemirava tokom dana. Osim rasterećenja, ovo bi trebalo da nam razjasni koji to tačno problem treba da rešavamo u svom životu ili u psihoterapijskom procesu.

Druga vežba koju nude istraživači u ovoj oblasti jeste svakodnevno zapisivanje sopstvenih nada, snova i ciljeva. Kontinuirano praćenje sopstvenih želja i stremljenja može učiniti naše planove realističnijim, jer kada se distanciramo i pogledamo na njih iz pozicije trećeg lica možemo bolje proceniti koliko su u skladu sa stvarnošću i mogućnostima, te se mogu jasnije definisati u skladu sa realitetom.

Svi navedeni benefiti vođenja dnevnika nisu nimalo trivijalni, a pored njih pokazalo se da ekspresivno pisanje kao vid terapije pomaže u procesu oporavka osoba koje su se suočile sa traumom ili za izuzetno stresnim životnim iskustvom (Baikie & Wilhelm, 2005). Ekspresivno pisanje se pokazalo kao korisno pomoćno sredstvo i u terapiji drugih psiholoških stanja i problema, kao što su anksioznost, depresivnost, opsesivno-kompulsivni poremećaj, zloupotreba supstanci, poremećaji ishrane, problemi u komunikaciji, nisko samopouzdanje, tugovanje (Farooqui, 2016).

* * *

U zaključku ćemo još jednom podvući koja je svrha ovog teksta. Želeli smo čitaocima koji su zainteresovani za različite psihološke sadržaje, te prate Psihoverzum, da skrenemo pažnju na jedan svima dostupan, besplatan, a višestruko koristan alat u ličnom razvoju osobe, bez obzira da li se radi o procesu sazrevanja, ili razvoju u kontekstu promena u odraslom dobu.

Izvori:

[1] https://psychcentral.com/blog/is-your-diary-the-ultimate-self-help-tool/

[2] https://www.psychologytoday.com/intl/blog/in-therapy/201101/journaling-in-therapy

Ackerman, C. (2017). Writing Therapy: Using A Pen and Paper to Enhance Personal Growthhttps://positivepsychologyprogram.com/writing-therapy/

Baikie, K. & Wilhelm, K. (2005). Emotional and physical health benefits of expressive writing. Advances in Psychiatric Treatment, 11 (5), 338-346.

Farooqui, A. Z. (2016). Journal therapy. Good therapyhttps://www.goodtherapy.org/learn-about-therapy/types/journal-therapy

Howes, R. (2011). Journaling in therapy. https://positivepsychologyprogram.com/writing-therapy/

Tomasulo, D. (2018). Is Your Diary the Ultimate Self-Help Tool? https://psychcentral.com/blog/is-your-diary-the-ultimate-self-help-tool/

Autor: Dr Stanislava Popov, psiholog i psihoterapeut

Comments

comments

3 Komentara

  1. Hvala na tekstu, možete li mi molim Vas dati mišljenje što napraviti s tim napisanim dnevnicima 20-30 godina kasnije. Ja, naime, čuvam 7-8 svezaka iz pubertetskih i adolescentskih dana, u međuvremenu sam prošla buru svega i svačega, oporavila se od anksioznosti i paničnih napadaja (koji su ipak aktivirani s vremena na vrijeme, ovisno o životnim okolnostima) i razmišljam; hoću li uništiti te zapise ili jedan dan sjesti, uz šalicu čaja, i suočiti se sa bolnom prošlošću o kojoj sam pisala? Ili je sve bolje – jednostavno zaboraviti koliko god je moguće? Hvala unaprijed na odgovoru!

    • Stanislava Popov kaže

      Poštovana Iva,
      Drago mi je da Vas je tekst zainteresovao. Što se tiče Vašeg pitanja, mislim da ne mogu dati odgovor u koji sam sigurna da je 100% tačan. Pisanje dnevnika jeste koristan alat kada nam pomaže da na jedno mesto složimo svoje misli i osećanja, da ih osvestimo, te da se posle osvrnemo na taj sadržaj i vidimo da li smo i koliko napredovali, promenili se (u kom pravcu i kako). Dakle, osvrtanje na ranije napisane sadržaje treba da ima za cilj uvid u ličnu promenu i razvoj. Ako Vi smatrate da će Vas vraćanje na ranije sadržaje uznemiriti, onda se zaista ustručavam da Vam to i preporučim. Uopšteno, smatra se lekovitim suočavanje sa bolnim iskustvima, kako bi se isti i prevazišli, ali je to vrlo osetljiva stvar koju nikako ne bih preporučila bez konsultacije i praćenja od strane stručnog lica sa kojim možete detaljnije popričati na ovu temu.
      Srdačan pozdrav

      • Hvala! Više bi to bilo bolno odrastanje zbog osobina (osjetljive) ličnosti i (pre)dubokog doživljavanja svijeta oko sebe, nepravde, povređivanja, loših iskustava radi vlastitog niskog samopoštovanja i slično; a radi čega je onda i život bio teži, kolateralno su se odigravale posljedice i život je dosta bio van kontrole… Ja danas znam otprilike u čemu je bio problem i puno sam bolje, ali ipak žalim za mnogim odlukama i teško si opraštam što sam bila tako naivna, dobra i povodljiva… Čitajući te dnevnike vjerojatno bi me bacilo nazad u to doba kad su svi radili od mene što su htjeli pa sam popustila i ponašala se kako nisam trebala i time naštetila sebi prije svega… Mislim da ću probati čitati i ako osjetim veliku nelagodu, uništit ću to jednom zasvagda. Lijepi pozdrav i još puno dobrih tema i tekstova želim!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.