Obećali smo u prethodnom delu ovog „feljtona“ o socijalnoj anksioznosti da ćemo se ovog puta manje baviti opštim stvarima i odgovorima na pitanje ŠTA? Sada nam je namera da konkretizujemo priču fokusirajući se na specifične forme socijalne anksioznosti i bar se približimo odgovorima na pitanje KAKO? Obećali smo da ćemo govoriti o socijalnoj anksioznosti u užem smislu, pa krenimo od toga.
Socijalnom anksioznošću se smatra preterana uznemirenost i strah od onih situacija u kojima smo u fokusu pažnje drugih ljudi i njihovog mogućeg negativnog vrednovanja i kritike. Socijalno anksiozna osoba ima snažnu želju da izbegava ovakve situacije. Intenzitet problema se često prepoznaje upravo u meri u kojoj osoba ove situacije izbegava (potpuno, s vremena na vreme, ili retko). Postoji mogućnost, dakle, da osoba ima želju da izbegava ovakve situacije, ali da ne razvija izbegavajuće ponašanje, što bi se onda pre moglo nazvati stidljivošću. Stidljive osobe ne razvijaju izbegavajuće ponašanje za situacije koje mogu biti od suštinskog značaja za ostvarivanje njihovih životnih ciljeva i vrednosti, a osobe sa intenzivnom socijalnom anksioznošću upravo to čine, što je njima često okidač za početak psihoterapije.
U užem smislu, situacije u kojima socijalna anksioznost dolazi do izražaja su: upoznavanje sa novim ljudima, susreti sa ljudima od autoriteta, razgovori telefonom, dolazak gostiju u kuću, zadirkivanje od strane drugih, situacije u kojima nešto treba da radimo pred drugima, jedemo pred drugima (nekada i u okviru sopstvene familije), korišćenje javnog toaleta, itd. Nekada se na ovaj spisak dodaje i javni nastup, ali smo je mi u prethodnom tekstu izdvojili kao posebnu kategoriju. Sa nama se slažu i mnogi drugi autori, koji javni nastup ne svrstavaju u socijalnu anksioznost u užem smislu (i pored mnogih zajedničkih karakteristika) jer ogromna većina ljudi u opštoj populaciji ima „frku“ sa javnim nastupom (zato ćemo mi o tome posebno).
Kako izgleda socijalna anksioznost?
U jednoj kliničkoj studiji tokom koje se 3 godine posmatralo par desetina slučajeva socijalne anksioznosti, pokazale su se njene sledeće karakteristike (u najmanje 50% slučajeva):
- Osoba „opaža“ neprihvatanje ili kritiku od strane drugih ljudi (obratimo pažnju da je reč opaža pod navodnicima).
- Osoba očekuje neprihvatanje ili kritiku od strane drugih ljudi.
- Osoba ima tendenciju da se brani od (najčešće) nepostojeće kritike ili neprihvatanje od strane drugih.
- Doživljaj osobe da je manje sposobna (rečnikom klijenta manje ili nedovoljno OK) u odnosu na druge ljude.
- Ima veoma krute ideje o tome šta predstavlja zadovoljavajuće javno ponašanje (i nije u stanju da se snađe sa „varijacijama na temu“).
- Unapred zamišlja situacije u kojima bi se mogla osramotiti (te razvija tzv. anticipatornu anksioznost).
- Preokupiranost idejom i strah od izloženosti vrednovanja od strane drugih ljudi.
- Doživljaj da nas neko posmatra („ Neko nas posmatra, ua, ua, neko nas stalno gleda…“).
- Strah od situacija u kojima će naše naglo povlačenje (prava reč je bežanje) biti primećeno i drugi će shvatiti da imamo problem.
- Doživljaj „zarobljenosti“ u društvenoj situaciji.
- Progresivni doživljaj diskomfora.
- Preokupiranost tuđim reakcijama na nas (mimika lica sagovornika i ostali aspekti neverbalne komunikacije koji se češto pogrešno tumače kao „neprihvatanje“).
- Preokupiranost sopstvenim telesnim promenama tokom „kritične“ situacije (crvenjenje, znojenje, drhtanje, promena glasa…).
Poslednja dva aspekta ćemo posebno razraditi jer su od naročitog značaja za psihoterapijski rad. Krenimo od hipersenzitivnosti na neverbane signale od drugih ljudi koji su pretežno pogrešno protumačeni. Kao što je osoba koja pati od paničnih napada preokupirana unutrašnjim telesnim signalima koje pogrešno tumači kao nastupajuću katastrofu, tako i socijalno anksiozna osoba vreba i pogrešno tumači neverbalne aspekte komunikacije sa drugim ljudima (pa i verbalne)
Socijalno anksiozna osoba pomno prati kako drugi ljudi reaguju na nju i motri na svaki znak neodobravanja oko kojeg se dodatno uznemiri kada ga primeti. Prati se svaki mig, svaki treptaj, svaka pauza u govoru druge osobe, grimasa, pokret. I naravno da se u nekom momentu uhvati taj tako traženi znak neodobravanja, kritike, podsmeha… jer ko traži obično i nađe (ovo je bila ironija). NARAVNO DA NAĐE kada pogrešno protumači neku slučajnu reakciju sagovornika ili grupe ljudi. Postoji mogućnost i da primeti stvarni znak neodobravanja, ali onda svakako preuveliča posledice te rekacije pa se zbog toga preterano uznemiri. To je slično i prilično povezano sa onim situacijama u kojima se plašimo da uđemo u prostoriju punu ljudi, ili nakon što su drugi ušli pre nas, jer će nas onda svi videti i svi će u nas gledati. A ako se slučajno neko nečemu bude nasmejao, ili se grupa ljudi među sobom nasmeje, auuuu-„Katastrofa, sigurno se meni smeju“.
Lekcija br. 1: Ne razmišljaju svi ljudi uvek i isključivo o nama, niti reaguju isključivo na nas. Imaju ljudi i druge sadržaje u svojoj glavi, koji obično nisu povezani sa nama. Ljudi su najčešće opterećeni sopstvenim „prtaljagom“, odnosno mislima, problemima i sadržajima o kojima ne možemo ni da pretpostavimo (a i ne trebamo). I što je još važnije: Ljudi su obično opterećeni sopstvenim nastupom, pred nama i drugima, odnosno time kakav oni utisak ostavljaju.
Anksiozni ljudi često imaju tu tzv. anticipatornu uznemirenost, odnosno uznemirenost unapred čiji je osnovni sadržaj „Šta može poći naopako?“ Za razliku od ostalih formi anksioznosti, kod socijalne anksioznosti, na žalost, postoji mogućnost da se to zbog čega brinemo unapred zaista i dogodi. Zapravo, istina je da se najčešće stvarno i dogodi.
A zbog čega socijalno anksiozna osoba unapred brine? Brine da će pocrveneti, da će se oznojati (rečima klijenta: “dobiću dve velike fleke ispod pazuha i te odvratne graške znoja na čelu“), da će joj se glas izmeniti i postati piskav, da će zamuckivati, da će joj se jezik vezati i da će zanemeti… Da, kada osoba jako brine zbog ovoga, i kada je više opterećena time da sakrije svoje telesne simptome neprijatnosti, onda se obično ovi simptomi pojačaju i „strašni“ scenario se zaista desi.
Sve ovo duplira problem socijalne anksioznosti, jer pored nelogičnog, rigidnog i nekonstruktivnog uverenja „Ne smem biti negativno vrednovan“, osoba razvija još jedno, sekundarno nezdravo uverenje: „Drugi ljudi ne smeju primetiti da mi je neprijatno… ne smem pocrveneti, oznojiti se… ako se to desi ispašću potpuna budala...“. Kod socijalne ankioznosti ovaj drugi, sekundarni problem: da drugu ljudi ne primete „slabost“, predstavlja često znatno veći problem od onog primarnog.
U kontekstu mentalnog zdravlja, a i postupnosti i praktičnosti, važno je da se socijalno anksiozna osoba prvo reši ovog sekundarnog problema. Kako? Tako što će dopustiti sebi da se njeni telesni simptomi uznemirenosti vide (odnosno odustaće od zahteva koji sebi postavlja, da se oni nikako ne smeju videti) i fokusiraće se na razgovor sa osobom i na ono što će reći ili uraditi.
Lekcija 2: Prvo je, dakle, potrebno da odustanemo od pogrešnog i neutemeljenog uverenja da se znaci neprijatnosti ne smeju videti i da će posledice toga biti odbacivanje ili neka slična „katastrofa“.
Socijalno anksiozne osobe najčešće preteruju u zamišljanju negativnih posledica situacija u kojima drugi ljudi razotkrivaju njihov problem, odnosno primećuju spoljašnje telesne znake nelagode. Kakva god da je posledica toga, sasvim je sigurno da ni jedna ne može biti katastrofalna, neizdrživa i fatalna. Jednom kada to shatimo i usvojimo, nećemo biti opterećeni sakrivanjem svoje nelagode, nego ćemo fokusirati svoju pažnju na sadržaj komunikacije ili nečega što treba pred drugim ljudima da uradimo. Samim tim će i naš učinak biti bolji.
Primetili ste verovatno da je stid elementarni sastojak socijalne anksioznosti. Zapravo, može se reći da se socijalno anksiozna osoba u stvari plaši da će se osramotiti u gore nabrojanim situacijama. Stid i strah od stida su sastojci koji problemu socijalne anksioznosti daju snagu.
Razlika između anksioznosti i stida je u tome što se anksioznost dešava pre nego što osoba uđe u „preteću“ situaciju i nekada može trajati koliko i sama situacija. Međutim, kada situacija prođe, nestaje i anksioznost. Stid počinje tokom same „preteće“ situacije i može trajati dugo vremena nakon što se to iskustvo završi (neki autori smatraju da socijalna anksioznost tako i nastaje – osoba je u prošlosti doživela stid u nekoj socijalnoj situaciji, što je ostavilo snažan utisak na nju).
Stid se psihološki može shvatiti kao forma društvenog uticaja. Izazivajući stid kod pojedinaca, šira društvena zajednica kontroliše njegovo ponašanje sada i u budućnosti. Svako društvo ima nepisana pravila o tome šta je sramota, te to ne treba raditi. Sve dok ne povređujemo druge (i sebe) i dok je posledica našeg ponašanja samo STID, imajmo u vidu da su to samo izmišljena društvena pravila podložna promeni. Ova pravila se menjaju sa uzrastom, sa istorijskim trenutkom, sa kulturom u kojoj živimo… Dakle,nisu uklesana u kamen, niti predstavljaju nekakav zakon.
Lekcija 3: Ako neko trenutno pomisli nešto loše o nama na račun toga što smo se osramotili pred njim, to nas ni na koji način ne čini lošijom niti manje vrednom osobom. To je samo trenutno mišljenje te osobe, a ne suština našeg bića. Zato terapeuti nekada preterano stidljivim klijentima zadaju tzv. vežbe protiv blama (da se namerno izlože situaciji u kojoj će osećati stid, i da izdrže neprijatnost).
Osim razužasavanja od takve jedne situacije, osoba treba da uvidi da ona nije ni koji način oštećena time što je neko o njoj u trenutku pomislio nešto nepovoljno.
Često klijenti, na početku terapije, umeju da kažu da je sve ovo mnogo lakše reći nego uraditi. Tačno. Zato ne treba samo govoriti nego i raditi. Jedino ako se ponašamo racionalno, ako samoosujećujuća uverenja zamenimo za samomotivišuća, racionalna i konstruktivna i ako ih uporno praktikujemo u realnosti, možemo problem svesti na minimum ili ga se rešiti.
Lekcija 4: Nemojte da vam rečenica „To je lakše reći nego uraditi“ bude izgovor za odustajanje, nego razlog da na tome radite i budete uporni. Ne radimo u životu samo one stvari koje su lake. Za velike promene u pravcu napretka obično je potrebno veliko ulaganje rada i truda.
Za detaljnije smernice o rešavanju problema socijalne anksioznosti najbolje je konsultovati psihoterapeuta. Način sagledavanja problema koji smo ovde opisali najbliži je kognitivno-bihejvioralnim formama terapije, u ovom konkretnom slučaju RE & CBT. U budućem nastavku ove teme možete očekivati razradu testovne anksioznosti i straha od javnog nastupa. Do čitanja!
Autor: Stanislava Popov
