Šetnjom do boljeg mentalnog zdravlja

Sudeći po interesantnom, novom istraživanju fizičkih uticaja boravka u prirodi na mozak, šetnja parkom može umiriti um, a samim tim i dovesti do promena u funkcionisanju mozga, što rezultuje poboljšanjem mentalnog zdravlja.

Ogroman broj ljudi danas živi u gradovima i provodi mnogo manje vremena napolju, u prirodi, u odnosu na naše pretke koji su živeli samo nekoliko decenija ranije.

Jedno istraživanje je pokazalo da kod osoba koje žive u gradu postoji veći rizik za razvoj anksioznosti, depresije i drugih psihičkih poremećaja nego kod osoba koje žive izvan urbanih sredina. Veliki broj drugih istraživanja takođe je potrvdio ove podatke. Ona pokazuju da kod stanovnika urbanih sredina, koji imaju malo pristupa zelenim površinama, postoji veća učestalost psiholoških problema nego kod osoba koje žive blizu parka. Takođe, kod osoba koje žive u gradu, ali često posećuju prirodu dolazi do opadanja nivoa hormona stresa u odnosu na one osobe koje nisu skoro bile u prirodi.

Međutim, na koji način poseta parku ili drugim zelenim površinama može promeniti raspoloženje i dalje je nejasno. Da li doživljaj prirode zasita menja mozak na način koji utiče na mentalno zdravlje?

Ova mogućnost je zaintrigirala Gregorija Bratmana, diplomiranog studenta Stanford Univerziteta, koji je proučavao psihološke posledice urbanog života. U svom prethodnom istraživanju, koje je objavljeno u junu, Gregori je sa svojim kolegama pronašao da su ispitanici koji su kratko prošetali kroz bujni, zeleni deo univerzitetskog kampusa nakon toga bili budniji i srećniji od ispitanika koji su isti vremenski period proveli šetajući u blizini gustog saobraćaja. Ipak, ni ovo istraživanje nije istražilo neurološke mehanizme koji se nalaze u osnovi posledica koje se javljaju nakon boravka u prirodi.

U svom novom istraživanju, Bratman i njegovi saradnici, odlučili su da pažljivo prouče kakav će uticaj šetnja imati na tendenciju neke osobe da preterano razmišlja o negativnim stvarima.

Preterano razmišljanje o negativnim stvarima je mentalno stanje poznato većini ljudi. To je ono kada jednostavno ne možemo da prestanemo iznova i iznova da razmišljamo o tome kako nešto nije u redu sa nama i našim životom, poput pokvarene ploče. Ovo stanje niti je zdravo, niti korisno. Može biti prethodnik depresije i mnogo je češće kod osoba koje stanuju u gradu u odnosu na one koji žive izvan urbanih sredina.

Najinteresantniji podatak za Bratmana i njegove saradnike je to što je ova sklonost ka preteranom razmišljanju o negativnim stvarima povezana sa povećanom aktivnošću dela mozga koji se zove subgenualni prefrontalni korteks.

Bratman smatra da, kada bi istraživači uspeli da prate aktivnost ovog dela mozga pre i nakon šetnje u prirodi, mogli bi da imaju bolju predstavu o tome da li i u kojoj meri priroda utiče na čovekov um. On je sa svojim saradnicima prvo sakupio 38 zdravih, odraslih osoba koje stanuju u gradu i dao im da popune upitnik za određivanje učestalosti negativnog razmišljanja. Takođe je izmerio i moždanu aktivnost subgenualnog prefrontalnog koretksa kod svakog ispitanika, koristeći skeniranje koje prati protok krvi kroz mozak. Veći protok krvi u određenim delovima mozga uglavnom ukazuje na veću aktivnost u tim delovima.

Nakon toga, istraživači su nasumično odredili polovinu ispitanika koja će 90 minuta šetati kroz žbunast, miran i parkolik deo univerzitetskog kampusa, odnosno, polovinu koja će šetati u blizini bučnog, napornog autoputa u Palo Altu. Ispitanicima nije bilo dozvoljeno da imaju društvo niti da slušaju muziku. Mogli su da šetaju spostvenim tempom. Odmah nakon završetka šetnje, ispitanici su se vraćali u laboratoriju i ponovo radili oba testa, upitnik i skeniranje mozga.

Kao što je i bilo za očekivati, šetnja duž autoputa nije delovala umirujuće. Protok krvi do subgenualnog prefrontalnog koretksa ovih osoba je i dalje bio visok, a rezultati na upitniku negativnog razmišljanja nepromenjeni.

Ispitanici koji su šetali mirnim drvoredom pokazali su blago, ali značajno poboljšanje u svom mentalnom zdravlju, sudeći po njihovim rezultatima na upitniku. Nisu se zadržavali na negativnim aspektima svog života onoliko koliko su to radili pre šetnje. Takođe, protok krvi u njihovom subgenualnom prefrontalnom korteksu se smanjio. Taj deo njihovog mozga bio je mirniji.

Ovi rezultati ubedljivo pokazuju da izlazak u prirodu može biti jednostavan i gotovo momentalan način da osobe koje žive u gradu poboljšaju svoje raspoloženje, kaže Bratman.

On takođe nagoveštava da je ostalo mnogo otvorenih pitanja. Poput toga koliko vremena u prirodi je dovoljno ili idealno za naše mentalno zdravlje, kao i to koji su delovi prirode najviše umirujući. Da li zelenilo, tišina, vedrina, miris drveća, sve to zajedno ili nešto drugo poboljšava naše raspoloženje? Da li je neophodna šetnja ili neka druga fizička aktivnost da bismo dobili sve psihološke pogodnosti? Da li je bolje biti sam ili pak društvo može pojačati poboljšanje raspoloženja? Ostala je ogromna količina istraživanja koju bi trebalo sprovesti.

U međuvremenu, predlaže Bratman, spustite se do najbližeg parka i postoji mogućnost da ćete delotvorno, bar na neko vreme, utišati svoj subgenualni prefrontalni korteks.

Izvor: New York Times

Prevod i adaptacija: Katarina Mladenović

Comments

comments