Pregrmeli smo, napokon, i najduži mesec u godini. Odavno je za nama ostalo ushićenje pred novi ciklus, godinu koja po pravilu obećava nešto bolje.
Ruku na srce, neki od nas su jedva dočekali da prođe. U sveopštoj prazničnoj histeriji, još više je onih koji smo usput zagubili svoje spiskove novogodišnjih odluka. Ništa zato, napravićemo nove. Ali sada ćemo, umesto ambicioznih želja i planova, ispisati sve one prave ili izmišljene razloge zbog kojih su nam te odluke pale u vodu. Ostanemo li bez ideja, uvek nam je na raspolaganju i svekoliki izbor novogodišnjih patologija.
I tako do sledeće nove godine.
A možda smo samo ispustili da te naše odluke osmotrimo iz drugačijeg ugla. Da se zapitamo šta to zapravo odlučujemo i zbog čega. Jer, ako pogledamo tu našu listu možda ćemo uočiti nešto što nam je promaklo. Da naše rezolucije, umesto čvrstih odluka, nisu ništa drugo do izmaštane želje.
Da li smo odlučili ili još uvek samo želimo?
Većina nas je u nekom trenutku rešila da smrša xy kilograma ili da iskoristi slobodno vreme za savladavanje nove veštine. Težnja za promenom svakako je pozitivna, ali hajde da za početak sebi postavimo bolje pitanje: da li tek želimo da imamo xy kilograma manje ili smo to zaista odlučili?
Razlika je u sledećem: ma koliko nešto jako želeli, želja sama po sebi može delovati apstraktno – pogotovo ako nam nedostaje plan kako da željeno i postignemo. Nasuprot tome, odluka podrazumeva da smo zaista fokus usmerili na sprovođenje promene.
I tu nailazimo na prvi kamen spoticanja.
Šta bi nam mogla biti prva asocijacija na „želim da smršam xy kilograma“? Najčešće to da ćemo od sad jesti manje slatkiša i umesto izležavanja pred TV-om raditi trbušnjake. Odnosno, naše odluke bi nas isprva mogle asocirati na nešto čega se odričemo. I već smo uspeli da izgubimo malo entuzijazma, a još nismo ni počeli sa sprovođenjem naših odluka.
Pomenuti kamen spoticanja rešavamo na sledeći način:
„Ako smršam xy kilograma, moje telo će izgledati lepše, bolje ću se osećati i napokon ću stati u onu lepu haljinu“. I ne zaboravite da dodate što više detalja: time i vizija o tome šta želimo (tačnije, odlučujemo) postaje jasnija. Pritom, prva asocijacija sada je dobit koju nam ta odluka donosi, pri čemu i promene koje njeno sprovođenje zahteva dobijaju potpuno drugačiji smisao.
I tu nailazimo na drugi kamen spoticanja.
Jer, promene nisu uvek lake, ma koliko nam cilj delovao privlačno.
Ima li promena alternativu?
Promena je nešto čemu se, svesno ili nesvesno, instinktivno opiremo. Čak i kada je pozitivna, često nam može izazvati osećaj nelagode.
Ali, promena je i jedina konstantna. Svidelo nam se to ili ne, naš život, odnosi, interesovanja, želje i odluke vremenom će se menjati.
Promena, takođe, ima još jednu nezgodnu osobinu – na nju ne možemo uvek da utičemo. Međutim, možemo odabrati da na nekom životnom polju napredujemo. Da ostvarimo uspeh, ma kakva bila naša definicija uspeha. Tako nam i težnja za napretkom – poput vremena uloženog u učenje nove veštine – otvara mogućnost ka pozitivnoj promeni (šansa za profesionalni razvoj, bolja pozicija u karijeri i slično).
Ukoliko na ovaj način promenimo ugao gledanja, dobit je višestruka: ne samo da utičemo na motivaciju i samoefikasnost, već i na to da naša (isprva) želja postane odluka koje ćemo se držati.
Tačnije, sve dok ne naiđemo na treći kamen spoticanja.
Motivacija ipak nije dovoljna
Sećate li se svih ikada donetih odluka koje su vam pale u vodu ili su skončale na zagubljenim spiskovima?
Ukoliko ih niste ostvarili, izvesno je da ste zbog toga bili razočarani – ali možda ne i previše razočarani. Slegli ste ramenima i odlučili da ponovo počnete sutra, od ponedeljka ili od sledeće godine.
Nezgodnost naših odluka nije samo u tome što nas isprva mogu asocirati na odricanje. Naime, često ispustimo da odredimo koliko određena odluka za nas predstavlja prioritet i koliko nam je važna iz ličnih uverenja.Posledično (a to nije uvek očigledno), našu odluku počinjemo doživljavati kao (samo)nametnutu obavezu.
Ovaj kamen spoticanja prevazilazi se tako što ćemo razmisliti o rezolucijama koje su nam istinski važne. Zapitajmo se kako ćemo se osećali ukoliko ih ne bismo ostvarili. Da li ćemo tek slegnuti ramenima uz ono „nema veze, od ponedeljka ću“, ili bi naše razočarenje bilo daleko veće?
Sledeći korak je da razmislimo o tome kako bi nam te odluke mogle unaprediti pojedine aspekte života. Težimo li napretku u oblasti karijere, fizičkog izgleda ili partnerskih odnosa? U tom smislu i odluke koje donosimo postaju daleko ličnije jer njihovo (ne)sprovođenje direktno utiče na način na koji sebe doživljavamo. Kada, pak, shvatimo u kojoj životnoj oblasti trenutno osećamo nezadovoljstvo, vreme je da podignemo svoje standarde.
Da izazovemo sebe na napredak, prisetimo se da istinsko zadovoljstvo proističe iz ličnog osećaja postignuća, jer ćemo samo u tom slučaju zaista biti zadovoljni sobom.
I pre nego što smo se nadali, zapinjemo o četvrti kamen spoticanja.
„Šta želim da postignem?“ ili „Ko želim da postanem?“ – zbog čega je razlika bitna?
„Stepen vašeg uspeha retko će prevazići stepen vašeg ličnog razvoja.“
Ovo su reči američkog preduzetnika Džima Rona. Dobra vest je da ne moramo biti megauspešni preduzetnici da bismo dostigli standarde koje sebi postavimo. Dovoljno je da ih i ovoga puta osmotrimo iz drugačijeg ugla.
Vratimo se našoj odluci da smršamo xy kilograma. Kad bismo je malo raskrinkali, dobili bismo sledeće:
- „Xy kilograma“ je tek broj koji nam možda ne znači mnogo.
- Apstraktni epiteti poput „vitkijeg izgleda“ mogli bi, kao i naše želje, zazvučati neodređeno.
Rezultat je da, umesto prioriteta koji nam je važan iz ličnih razloga, naša odluka postaje veoma ne-lična. Hajde da je stoga malo drugačije složimo:
„Želim da izgledam vitkije“ postalo bi „Želim da budem osoba koja ima više energije, samouverenosti i koja je zadovoljna svojim izgledom“.
Na ovaj način se ne izazivamo samo na napredak, već podižemo i lične standarde – da od nekoga ko je „trom“, „malko lenj“ ili „ne pazi šta jede“ postanemo vitalni, energični i spremni na svakodnevne izazove. U tom slučaju, naše „smršaću xy kilograma“ postaje samo način da postanemo ono što želimo.
I kao da nam svi prethodni kamenovi spoticanja nisu bili dovoljni, eto još jednog. Jer, često smo skloni da potcenimo značaj malih rituala koji če nam omogućiti da dosegnemo svoje standarde. Pritom, još češće zaboravljamo da u naše rituale spada i sve što po tom pitanju ne činimo.
Ukoliko smo u nekoj životnoj oblasti već postigli napredak, bez problema ćemo navesti i rituale koji su nam u tome pomogli. Međutim, osmotrimo li postupke koji su nas doveli u stanje nezadovoljstva (uz želju da nešto promenimo na bolje) shvatićemo da smo i u tom procesu postali žrtve rituala.
Stoga rituali mogu imati potpuno suprotan efekat te nas dovesti do stanja nezadovoljstva. Ako smo već negde pokupili taj xy kilogram viška, vrlo je verovatno da su naši rituali potpuno drugačiji od rituala osobe koja je fit i puna samopouzdanja. Tako bi u njih, recimo, mogla spadati navika da kasno uveče pojedemo nešto slatko ili da umesto zdravog obroka gricnemo brzu hranu s nogu.
Dakle, osim što će naš napredak iziskivati podizanje standarda, zapitajmo se kako pristupamo malim koracima kojima planiramo da ih ostvarimo. Sve postaje lakše ako pritom imamo dobru strategiju.
Napred još manjim korakom: strategija za ostvarenje napretka, a nije „pire za minut“
…Što znači da je ipak ne možemo smućkati pa poneti. 🙂
Krojenje ove strategije, ruku na srce, zahtevaće da budemo potpuno iskreni prema sebi. Ali evo zadatka koji će nam pomoći da jasnije sagledamo šta i na koji način želimo da postignemo.
- Odredićemo životnu oblast (ili više njih, zašto da ne) u kojoj težimo napretku.
- Stavićemo na papir kako nam ta životna oblast izgleda Zbog čega smo nezadovoljni i zašto imamo osećaj da stvari nisu onakve kakvim smo ih zamislili? U ovom slučaju ćemo ponovo upotrebiti što više detalja i biti vrlo, vrlo iskreni prema sebi.
- Prisetićemo se svih sitnih i krupnih rituala koji su nas doveli do trenutnog stanja. To će zahtevati i najviše iskrenosti, jer ako smo nezadovoljni trenutnom situacijom, sigurno možemo nabrojati koje su to navike dovele (i zadržavaju nas) u stanju nezadovoljstva. Naposletku, izvesno je da je to veliki broj „sitnica“ koje automatski, nesvesno i uporno ponavljamo iz dana u dan.
- Definisaćemo viziju onoga što u toj oblasti želimo da unapredimo – i opet, što je više detalja, to će i vizija biti jasnija.
- Odredićemo koji će rituali rezultirati željenim napretkom: šta je ono što ćemo od sada iz dana u dan činiti drugačije?
Da li je ovo garancija i da ćemo uspeti u svojoj nameri? Svakako da ne. Naprotiv, ponovo bismo mogli završiti „bijući se po grešnim leđima“ zbog svega što smo zacrtali, a nismo uradili. Naš početni entuzijazam mogao bi nas zavarati, i pre nego što toga postanemo svesni, natovarićemo na svoja grešna leđa previše.
Ali, hajde da u ovom slučaju pokušamo s naopakim pristupom: da činimo još manje od tih malih koraka. U ovom slučaju, to bi značilo da oborimo standarde, odnosno, smanjimo zahteve i očekivanja koje po tom pitanju sebi postavljamo.
Kako nam u motivaciji pomaže obaranje standarda?
Kada nas „udari“ početni entuzijazam u vezi onog „smršaću xy kilograma“, lako se možemo zaleteti – na primer, uplatićemo članarinu za teretanu a da prethodno nismo uzeli u obzir da će nam redovni, intenzivni treninzi s početka biti naporni. Eto i instant recepta za odustajanje od naše odluke.
Posledično, subjektivni doživljaj neuspeha mogao bi nam srozati motivaciju. Zašto umesto toga ne bismo oborili standarde kako bi tu motivaciju održali i povećali? Umesto zahteva koji bi glasio „Radiću seriju od 30 trbušnjaka svaki dan, ujutru i uveče“, postavićemo vrlo mali zadatak: „Cilj za danas je da uradim 10 trbušnjaka. Onih 20 mogu i ne moram, jer sam već ostvario/la zacrtano.“
(Pritom, može se desiti da o istom trošku ipak odlučimo da uradimo još 10, pa i preostalih 20. U tom slučaju, ne samo da smo ostvarili naš maleni cilj, već smo postigli i više od zacrtanog.)
U kontekstu (novogodišnjih) odluka – i uopšte svih odluka koje donosimo, upravo nam spajanje ovih suprotnosti može biti od pomoći.
Podizanje ličnih standarda uslovljava da odluke donosimo na osnovu ličnih prioriteta, shvatajući ih kao način da u određenoj životnoj oblasti ostvarimo napredak.
Sa druge strane, obaranje standarda pomaže nam da istrajemo u sitnim, doslednim koracima koji će nas dovesti do napretka tako što:
- olakšavamo usvajanje i automatizaciju svakodnevnih navika
- dajemo sebi vremena da prihvatimo promene koje nas u tom procesu očekuju
- smanjujemo pritisak izazvan zahtevima i očekivanjima koje sebi postavljamo
- jačamo sopstvene snage neophodne za istrajavanje u našoj nameri (fokus, motivacija, odlučnost i istrajnost)
Tako, najzad, izbegavamo da se ponovo nađemo u začaranom krugu počinjanja i odustajanja. Odluka da u nečemu postanemo bolji nego juče, pre 3 meseca ili pre 3 godine svakako zahteva posvećenost i čvrstu volju. Srećom, uvek u tome sebi možemo da pripomognemo. Da sagledamo širu sliku (i da je s vremena na vreme izvrnemo naopako) i naučimo kako da naše odluke stavimo u pravi kontekst. I da do sledeće godine, umesto slučajno zagubljenih spiskova, imamo manje razloga zbog kojih smo te spiskove zagubili.
Autor: Marta Levai
