Uzburkane emocije koje se javljaju u adolescenciji uglavnom objašnjavamo još uvek nedovoljno zrelim mozgom. Međutim, postavlja se pitanje da li je uzrok tog nemira u mozgu ili je pak nemir taj koji stvara promene u mozgu?
Naslovne strane mnogih časopisa, pa čak i onih ozbiljnijih poput TIME-a, US News-a i Scientific American Mind-a, popunjavaju naslovi koje govore o tome da je glavni krivac za emocionalne i ponašajne probleme tinejdžera zapravo njihov mozak koji je još uvek u razvoju. Ovakve tvrdnje vođene su različitim istraživanjima moždane aktivnosti i anatomije kod tinejdžera. Na primer, imidžing studije pokazuju da tinejdžeri i odrasli koriste svoj mozak na drugačiji način prilikom obavljanja nekih zadataka.
Kao dugogodišnji istraživač u oblasti psihologije i povremeni predavač na kursevima o istraživačkim metodama i statistici, zainteresovao sam se za način na koji se ovakva istraživanja tumače. Iako imidžing tehnologija pruža novi pogled na moždanu aktivnost, opasno je pretpostaviti da snimci aktivnosti određenog dela mozak zasigurno pružaju korisne informacije o uzrocima misli, osećanja i ponašanja.
Zaključak da mozak uzrokuje ponašanje je neosnovan i problematičan zbog toga što znamo da genetika, sredinski uslovi, pa čak i samo ponašanje – vremenom menjaju mozak. Postoji jasan dokaz da bilo koja jedinstvena karakteristika koja postoji u mozgu tinejdžera nastaje kao rezultat društvenog uticaja pre nego što je uzrok tinejdžerske nadražljivosti. Kao što ćete videti, pažljiv pregled relevantnih podataka pokazuje da mozak tinejdžera o kome čitamo na naslovnim stranama – nezreli mozak koji je odgovoran za tinejdžerske probleme – nije ništa drugo nego mit.
Kulturološka razmatranja
Mit o tinejdžerskom mozgu odlično se uklapa u još veću zabludu da su tinejdžeri po prirodi nesposobni i neodgovorni. Psiholog G. Stenli Hol (G. Stanley Hall) „pokrenuo“ je ovu zabludu 1904. godine, objavljivanjem svoje knjige Adolescencija (Adolescence). On je bio zaveden sopstvenom nadražljivošću, kao i popularnom biološkom teorijom tog vremena za koju je kasnije dokazano da je neispravna. Bio je svedok ogromne industrijske revolucije i masovnih imigracija koje su stotine hiljada mladih ljudi poslale na ulice. Hol, prilikom formulisanja svoje teorije o adolescentima, nije posmatrao stvari van tih dešavanja, delom i zato što je verovao u „biogenetički zakon“ – biološku teoriju koja je tvrdila da pojedinačni razvoj (ontogeneza) imitira evolucioni razvoj (filogenezu). Za Hola, adolescencija je neophodna i neizbežna imitacija „divlje“ faze u čovekovoj evoluciji. Do 1930-tih, biogenetički zakon je u potpunosti izbačen iz upotrebe u biologiji, ali pojedini psiholozi i šira javnost nikada nisu to shvatili. Mnogi i dalje veruju, saglasni sa Holovim tvrdnjama, da je tinejdžerska razdražljivost nezaobilazni deo ljudskog razvoja.
Danas, tinejdžeri u SAD i drugim zapadnim zemljama zaista ispoljavaju neke znake razdražljivostii. Najčešće starosno doba za hapšenje u SAD-u za mnoge zločine dugo je bilo 18 godina; za zločine kao što je namerno paljenje stvari, to doba je mnogo ranije. U proseku, američki roditelji i njihova deca posvađaju se oko 20 puta mesečno – ova visoka cifra ukazuje na veliku količnu patnje s obe strane. 2004. godine sprovedena je veoma obuhvatna studija koja je pokazala da je depresivnost u SAD najizraženija među osamnaestogodišnjacima. Zloupotreba droga, legalnih i nelagalnih, među tinejdžerima je veliki problem u SAD, zajedno sa tim idu i samoubistva koja su treći po redu vodeći uzrok smrti adolescenata. Zbog ogromnog broja smrtonosnih pucnjava u američkim srednjim školama tokom protekle decenije, mnoge srednje škole danas liče na zatvore, sa stražarima, detektorima metala i video nadzorom, a procenat odustajanja od srednje škole je oko 50% među manjinama u većim gradovima.
Da li su ovakvi problemi zaista neizbežni? Ako je razdražljivost izazvana „tinejdžerskim mozgom“ univerzalni razvojni fenomen, verovatno se ovakve vrste uznemirenosti mogu naći širom sveta. Međutim, da li ih nalazimo?
Antropolog Alis Šlegel (Alice Schlegel) sa Univerziteta u Arizoni, 1991. godine pregledala je istraživanje o 186 tinejdžera u neindustrijskim zemljama. Među važnim zaključcima o ovim društvima su: oko 60% ovih društava nema reč za „adolescenciju“, tinejdžeri skoro svo svoje vreme provode sa odraslima, ne postoje znaci psihopatologije kod tinejdžera i najzad, antisocijalno ponašanje kod mladih dečaka u potpunosti je odsutno kod više od polovine ovih kultura, a izuzetno je blago izraženo u onim kulturama u kojima je pronađeno.
Još značajniji rezultati dobijeni su iz niza dugoročnih studija, koje su 1980-tih pokrenuli antropolozi Beatris i Džon Vajting (Beatrice i John Whiting) sa Harvarda. Oni pokazuju da su tinejdžerski „problemi“ u drugim kulturama počeli da se javljaju tek sa dolaskom zapadanjačkog uticaja, posebno zapadnjačkog stila školovanja, televizijskog programa i filmova. Među Inuitima, stanovnicima Viktorijinih ostrva, delinkvencija nije bila problem sve dok se ’80-tih nije pojavio TV. Već 1998. godine Inuiti su formirali svoju prvu trajnu policijsku stanicu kako bi se izborili sa novim problemom.
U skladu sa ovim modernim zapažanjima, mnogi istoričari naglašavaju da su tokom ljudske istorije tinejdžerske godine bile realtivno miran period prelaska u odraslo doba. Tinejdžeri nisu pokušavali da se odvoje od odraslih, već su učili kako da postanu odrasli. Istoričari poput Hjua Kaningama (Hugh Cunningham) sa Univerziteta Kent u Engleskoj i Marka Klejvegta (Marc Kleijwegt), smatraju da je „uzburkani“ period koji nazivamo adolescencija zapravo skorašnji fenomen – star ne više od jednog veka.
Moja skorašnja istraživanja u kombinaciji sa mnogim drugim istraživanjima iz antropologije, psihologije, sociologije, istorije i drugih disciplina, pokazuju da je razdražljivost koju vidimo među tinejdžerima u SAD-u rezultat onoga što ja zovem „veštački produženo detinjstvo“. Tokom prošlog veka, sve smo više činili naše mlade detinjastijim, ponašajući se prema njima kao prema maloj deci čak i kad su adolescenti. Istovremeno smo ih izolovali od odraslih i ograničili njihovo ponašanje različitim zakonima. Ankete koje sam sproveo pokazuju da, adolescenti u SAD, što su stariji, dobijaju deset puta više ograničenja nego kada su mlađi. Imaju dva puta više ograničenja od američkih marinaca i čak dva puta više ograničenja od prestupnika koji su u zatvoru. Takođe sam otkrio pozitivnu korelaciju između zadržavanja tinejdžera u infantilnom položaju i znakova psihopatologije koje oni ispoljavaju – sa porastom ograničavanja raste i psihopatologija.
Dakle, bez obzira na naslove, nema sumnje da tinejdžerska razdražljivost nije neizbežna. Ona je jasna i jednostavna tvorevina moderne kulture – a takav je i čini se i mozak buntovnog tinejdžera.
Analiza istraživanja mozga
Raznovrsna skorašnja istraživanja – većina sprovedena korišćenjem magnetne rezonance – pokušala su da pokažu postojanje tinejdžerskog mozga. Na primer, istraživanje Beatris Lune (Beatriz Luna), pokazalo je da tinejdžeri koriste prefrontalni korteks na drugačiji način od odraslih. Suzan F. Tapert (Susan F. Tapert), pronašla je da za određene memorijske zadatke tinejdžeri koriste manje oblasti korteksa od odraslih. Elektroencefalogramske (EEG) studije, Irvina Fajnberga (Irwin Feinberg), pokazale su da aktivnost delta moždanih talasa za vreme spavanja opada u ranoj adolescenciji. Džej N. Gid (Jay N. Giedd) i njegove kolege smatraju da je opadanje aktivnosti delta moždanih talasa povezano sa sinaptičkim pražnjenjem – smanjenjem broja konekcija među neuronima.
Ovaj rad naizgled podržava ideje o tinejdžerskom mozgu koje možemo videti na naslovinim stranama sve dok ne razmislimo o dve stvari. Prvo, većina promena u mozgu koje se dešavaju za vreme adolescencije spada u grupu promena koje se dešavaju tokom čitavog našeg života. Na primer, Hesus Pujol (Jsus Pujol) je u svom istraživanju posmatrao promene korpus kalosuma – masivne strukture koja povezuje levu i desnu moždanu hemisferu – tokom dvogodišnjeg perioda kod pojedinaca starih između 11 i 61 godine. Pronašao je da, iako stopa rasta čitavog mozga opada sa godinama, ova struktura nastavlja da raste oko 4% godišnje kod osoba u četrdesetim godinama (dok kod mlađih osoba taj rast iznosi 29%). Druga istraživanja pokazuju da sa odrastanjem siva masa u mozgu sve više nestaje.
Drugo, još uvek ne postoji nijedna studija koja je utvrdila kauzalnu vezu između ispitivanih karakteristika mozga i problema koje srećemo kod adolescenata. Po samoj svojoj prirodi, imidžing studije su u korelaciji i pokazuju da je moždana aktivnost povezana sa određenim ponašanjem ili emocijama. Međutim, korelacija ne znači kauzalnost. U tom smislu, nijedna imidžing studija ne može da identifikuje mozak kao uzročnik, bez obzira koja oblast mozga se posmatra.
Da li je ikada ispravno reći da je ljudsko ponašanje izavano moždanom aktivnošću ili anatomijom? Eliot S. Valenštajn (Elliot S. Valenstein) je 1998. godine u svojoj knjizi Okrivljujući mozak (Blaming the Brain), istakao da pravimo ozbiljnu logičku grešku kada svako ponašanje objašnjavamo moždanom aktivnošću – pogotovu kada donosimo zaključke na osnovu studija koje se bave skeniranjem mozga. Bez sumnje, svako ponašanje i emocije moraju se na neki način odraziti u moždanoj strukturi i aktivnosti; na primer, ako je neko impulsivan, letargičan ili depresivan, njegov ili njen mozak mora na neki način da odrazi to ponašanje. Međutim, ovo ne znači da je mozak uzrok takvog ponašanja ili emocije.
Značajna istraživanja pokazuju da emocije i ponašanja neke osobe neprestano menjaju anatomiju i fiziologiju mozga. Stres stvara hipersenzitivnost neurona koji proizvode dopamin i koja traje čak i kad se oni uklone iz mozga. Bogate sredine proizvode više neuralnih veza. Pa tako, meditacija, dijeta, vežbanje, učenje i praktično sve druge aktivnosti menjaju mozak. Nova istraživanja pokazuju da pušenje stvara promene u mozgu koje su slične promenama koje se javljaju kod životinja kada im se da heroin, kokain ili neke druge adiktivne droge. Dakle, ukoliko su tinejdžeri razdražljivi, verovatno ćemo pronaći neke odgovarajuće hemijske, električne ili anatomske karakteristike u mozgu. Međutim, da li mozak proizvodi razdražljivost ili ta razdražljivost menja mozak? Ili pak neki treći faktori – poput načina na koji se u nekoj kulturi gleda na tinejdžere – izazivaju oba, razdražljivost i odgovarajuće moždane osobine?
Nažalost, novinski izveštaji – pa čak i sami istraživači – često idu previše daleko prilikom interpretacije razultata istraživanja mozga. Na primer, istraživanje iz 2004. godine, koje je sproveo Džejms Bjork (James Bjork), objavljeno je u raznim časopisima kao studija koja je otkrila biološke osnove tinejdžerske lenjosti. U istraživanju je učestvovalo 12 mladih osoba (između 12 i 17 godina) i 12 nešto starijih osoba (od 22 do 28 godina). Oni su snimani magnetnom rezonancom dok su obavljali jednostavan zadatak koji bi im omogućio da zarade novac. Rečeno im je da pritisnu dugme nakon kratkog prikazivanja simbola na malom ogledalu koje se nalazilo ispred njih, a da pri tom prvo sačekaju oko 2 sekunde (period očekivanja). Za neke od simbola, nakon pritiskanja dugmeta dobijali bi novac, a za druge gubili. Nakon perioda očekivanja, ispitanici su imali 0.25 sekunde da reaguju, posle čega bi dobijali informacije da li su zaradili ili izgubili novac.
U ovom istraživanju snimani su delovi mozga za koje se smatralo da su uključeni u motivaciju. Tinejdžeri i odrasli su bili podjednako dobri u ovom zadatku, a razlike u aktivnosti mozga mogu su se svrstati u dve grupe – najmanja aktivnost tokom perioda očekivanja i najveća moždana aktivnost kada su dobijali najviše novca. Naime, za zadatke koji su se visoko plaćali, prosečna aktivnost neurona u nukleusu akumbensu – ali ne i u ostalim delovima koji su posmatrani – bila je veća kod odraslih nego kod tinejžera. Međutim, pošto se moždana aktivnost u dve grupe nije razlikovala u drugim oblastima mozga ili pod drugačijim uslovima plaćanja, istraživači su izneli vrlo skroman zaključak: „Ovi podaci ukazuju pre svega na kvalitativnu sličnost u moždanim regionima koji su pokrenuti pod uticajem motivacije kod zdravih odraslih i adolescenata.“
Međutim, prema novinama Njusdej (Newsday), ovo istraživanje otkrilo je „biološki razlog tinejdžerske lenjosti“. Još uznemiravajuće je ono što je vodeći autor Džejms Bjork rekao: „Ovo istraživanje govori nam da tinejdžeri vole stvari, ali da nisu voljni da ustanu sa kauča i dođu do njih poput odraslih“.
Zapravo, ovo istraživanje ne dokazuje nijednu od ovih tvrdnji. Ako zaista želite da znate nešto o mozgu lenjih tinejdžera, u najmanju ruku bi trebalo da imate nekoliko stvarno lenjih tinedjžera u svom istraživanju. U Bjorkovom istraživanju nijedan nije identifikovan kao takav. Onda bi trebalo da uporedite mozak ovih tinejdžera sa mozgovima vrednih tinejdžera, a isto to bi onda trebalo uraditi i za lenje i vredne odrasle. Tek onda biste najverovatnije mogli da kažete na koji način se u proseku mozgovi ove četiri grupe razlikuju međusobno. Međutim, čak ni ovakav tip analize ne bi dozvolio zaključke o tome da su neki tinejdžeri lenji zbog svojih „neispravnih“ mozgova. Da bismo saznali zašto su neki adolescenti ili neki odrasli lenji (a samim tim i da li imaju mozgove koji odražavaju ovu njihovu osobinu), potrebno je da posmatramo i genetičke i sredinske faktore. Studije skeniranja mozga nisu se proslavile.
Valenštajn krivi farmaceutsku industriju za preveliko isticanje rezultata moždanih studija poput Bjorkove. Farmaceutske kompanije imaju snažan motiv da ubede javnost, kreatore politike, istraživače, medijske profesionalce i opštu populaciju da moždani nedostaci odražavaju sve naše probleme – i naravno, faramaceuti lekovima mogu rešiti te probleme. Istraživači s druge strane, imaju snažan motiv da ubede javnost i razne agencije za finansiranje da njihova istraživanja mogu doprineti objašnjavanju jednog važnog socijalnog fenomena.
Istina o tinejdžerima
Ako haos u adolescenciji nije neizbežna pojava i ako se ovakve teškoće ne mogu legitimno objasniti moždanim nedostacima, šta je onda istina o tinejdžerima? Istina je da su oni izuzetno sposobni, čak iako ne ispoljavaju to na uobičajeni način. Istraživanje koje sam sproveo, na primer, pokazuje da su tinejdžeri identično ili gotovo identično kompetentni odrasli u širokom rangu sposobnosti. Dugoročna istraživanja inteligencije, perceptivnih sposobnosti i pamćenja pokazuju da su tinejdžeri u mnogim slučajevima superironiji od odraslih.
Oštrina vida, na primer, dostiže vrhunac u pubertetu. „Nenamerna memorija“ – vrsta pamćenja koja se javlja automatski bez napora da se nešto upamti, svoj vrhunac dostiže negde oko 12. godine i tokom života opada. Kada napunimo 60 godina, relativno slabo pamtimo stvari nenamerno, što je jedan od razloga zbog kog starije osobe imaju problema u savaladavnju novih tehnologija. Pioniri istraživanja inteligencije, Raven i Veksler (Raven i Wechsler), su se 1940-tih radikalno oslanjali na različite vrste testova inteligencije, koji su pokazali da sirovi skorovi na testu inteligencije svoj vrhunac dostižu negde između 13 i 15 godina, a kasnije tokom života opadaju. Iako verbalana sposobnost i neki oblici rasuđivanja mogu ostati stabilni tokom čitavog života, izvanredne kognitivne sposobnosti tinejdžera, pogotovu njihova sposobnost da brzo uče nove svari su van svake sumnje. I dok veličina mozga nije nužno dobar pokazatelj spsobnosti za obradu, nedavni podaci, Erika Kouršena (Eric Courchesne) prikupljeni skeniranjem, pokazuju da veličina mozga svoj vrhunac dostiže u četrnaestoj godini. Vremenom, kada napunimo 70 godina, naš mozak se smanjuje na veličinu mozga trogodišnjaka.
Nalazi ovakve vrste imaju smisla kada o tinejdžerima razmišljate iz evolucionističke perspektive. Sisari dobijaju svoje mladunce nedugo nakon puberteta, a do skoro je to bio slučaj i sa pripadnicim naše vrste, Homo sapiensima. Nebitno kako izgledaju ili se ponašaju, tinejdžeri zasigurno jesu veoma sposobni, inače dovodimo u pitanje mogućnost postojanje ljudske rase.
Danas su tinejdžeri zarobljeni u neozbiljnom svetu vršnjačke kulture, sve što znaju uče uglavnom jedni od drugih, radije nego od osoba koje bi uskoro i oni sami trebalo da postanu. Izolovani od odraslih i pogrešno tretirani kao deca, nije ni čudno što se pojedini tinejdžeri ponašaju, po standarima odraslih, neodgovorno i nemarno. Skoro bez izuzetka, nemarno i neodgovorno ponašanje koje vidimo, je način na koji tinejdžeri pokušavaju da objave svoje odrastanje. Trudnoćom ili počinjavanjem ozbiljnog zločina oni pred zakonom odmah postaju odrasli. Na sreću, na osnovu mnogobrojnih istraživanja u Americi i u drugim zemljama znamo da kada se prema tinejdžerima ponašamo kao prema odraslima, oni odmah postaju dorasli izazovu.
Potrebno je da mit o nezrelom tinejdžerskom mozgu zamenimo iskrenim pogledom na sposobne i pametne tinedjžere kroz istoriju, na tinejdžere u drugim kuluturama i na istinski izvanredni potencijal koji oni nose.
Autor: Robert Epstein
Izvor: Scientific American
Prevod i adaptacija: Katarina Mladenović
