Nikada nisam uzeo slobodan dan tokom svojih dvadesetih. Ni jedan jedini. Znam šta ste pomislili, ali kad to izgovara Bil Gejts, percepcija se dramatično menja. Njemu se isplatilo sve u šta je ulagao tih godina u Majkrosoftu – u početku je radio bukvalno sve poslove, a lično je pregledao svaki kod i pisao ga ponovo, ako je zatrebalo. Zašto? Osim što je rastao u fanatično takmičarskoj porodici, i naravno, gradio je svoju firmu pa je razumljivo što je radoholisao, sanjao je da postane milijarder, da kupuje sve što nikad nije imao, da osvane na naslovnici Forbsa. Sam je to kasnije priznao. I znao je da na tom snu mora da radi što pre.
Te dvadesete godine česta su tema onih rubrika „šta je trebalo da naučite u dvadesetima“, „najčešće ljubavne greške u dvadesetim“ i „gde ste sve pogrešili u dvadesetim“. Kao da te godine nisu dovoljno naporne same po sebi, i bez toga da pomislite na Gejtsa i toga da vam kasnije natrljaju na nos šta ste sve mogli. A mogli ste, možda… Naknadna pamet sigurno vam sugeriše da je trebalo da skrenete kod Albukerkija, ali tada to verovatno niste ni znali, možda ni hteli, niti mogli. Kvaka je kad pročitate ozbiljan članak američkih psihologa koji vam klimnu glavom da jeste to najvažnija dekada vašeg života. To je vreme istraživanja, sebe, okoline, prvih velikih sloboda i odlazaka od kuće, za neke zasnivanja porodice, ozbiljnih poslova odmah po završetku studija.
To su godine kad imate ozbiljne veze ili ozbiljne pokušaje veze, kad shvatate da će brzo tridesete, da svet odraslih u koji ste želeli da zakoračite što pre možda i nije baš tako idealno mesto koje jedva čeka da se pojavi jedan genije. Nisu to najboljih deset godina vašeg života, zapravo, nekad su najgorih deset.
Odluke donete tokom tog perioda nesrazmerno su bitne u odnosu na sve druge godine vašeg života. Jer, tada birate kuda ćete, šta je za vas smisao života. Upravo te odluke, kaže psiholog Stiven Minc, autor knjige „The prime of life: a history of modern adulthood“, oblikuju nečiju životnu putanju i greške načinjene tada – dišite sad duboko – uglavnom imaju doživotne posledice. „Tinejdžeri dobijaju drugu šansu, ali društvo je manje tolerantno, tj. ne oprašta pogrešne korake učinjene tokom dvadesetih. U stvari, tokom dvadesetih, a ne tokom tinejdžerskih godina, kako se misli, sve će verovatno biti turbulentno i krenuti loše. To je vreme kad su mladi slobodniji i više skloni rizičnijem ponašanju.“
To su kritične godine života. Da li idete na fakultet ili ne, imaće uticaja na sve. To da li imate diplomu, napraviće razliku za stabilnost prihoda i posla. Koji ćete posao izabrati, dobiti ili jedva pronaći, definisaće vas kasnije, jer se teško menjamo kad pređemo tridesete, „ne daj Bože“ četrdesete. Tada najčešće smrtno strada srce i ta prva prava ljubav definiše vas i kako ćete na kasnije veze gledati.
Dvadesete su godine samoistraživanja, samootkrivanja i ličnog rasta. Za mnoge i prolongiranog studentskog života. Jer, šta je vredelo vašim roditeljima što nisu uzimali nijedan jedini dan tokom dvadesetih?
„Ironično, najgora greška koju mlada osoba može da učini danas jeste da prebrzo odraste, da se oženi previše mlad, da prerano uđe u posao s punim radnim vremenom i da dobije dete prerano“, tvrdi Minc. „Savet koji je imao smisla pre jednog veka, jeste, kreni mlad da radiš i počni da se penješ lestvicom, više ne prolazi u radikalno drugačijem tržištu rada. Umesto toga, prolongiraj obrazovanje, stažiranje i ostalo što može da ti znači da napraviš dobar CV koji će se isplatiti.“
Da li je Minc zaista u pravu? Šta znači „izaberi pametno“ u dvadesetim, ko to može da vam kaže? Neko je davno rekao da odrastati znači praviti greške, ali biti svoj. Pa zar nije bolje da ih činite u dvadesetim, umesto u četrdesetim ili „ne daj Bože“ pedesetim? „Da biste naučili šta je za vas najbolje, morate da napravite mnogo grešaka“, rekao je i sam grešan Bil Klinton. Iz grešaka se rađa kreativnost, iskustvo, snaga, ličnost. Ako naučite dovoljno rano. Rane zaista manje bole kad ste mladi.
„U većinu velikih i važnih stvari u životu mi se upuštamo potpuno nespremni. Ali, to ne znači da se u tim situacijama ne snalazimo. Svet odraslih pripada i mladima, ljudima u svojim dvadesetim, jer oni jesu odrasli, jesu punoletni, jesu odgovorni za svoje postupke“, kaže psihološkinja Ina Poljak, urednica sajta Psihoverzum. „Ponekad se od te ‘prevelike odgovornosti’ koju donosi ulaznica u svet odraslih beži kroz produžavanje adolescencije, a kod nas je to često u formi produženog studiranja, finansijske i druge zavisnosti od roditelja i ostalim formama izbegavanja suočavanja sa svim onim što stvaran svet nosi. A stvaran svet će kad-tad svakog od nas, sa svojim zahtevima, koji su često neumoljivi i surovi, doslovno da ispraši. Takve udarce verovatno je lakše podneti u dvadesetim, jer to i jeste vreme traženja, istraživanja, prvih odraslih uloga… Zato je bolje posmatrati tu deceniju kao priliku da istražimo ko smo i gde pripadamo, uz svest da će nam za odgovor na to pitanje možda trebati mnogo više od jedne decenije života. Jer, zamislite kako bi bilo strašno da ste se u dvadesetim dogovorili sa sobom šta ćete da postanete i da ste održali reč do duboke starosti. Sva iskustva koja proživimo nas na neki način menjaju, a dvadesete su doba kada su ta iskustva najčešća i najintenzivnija.“
Dvadesete su danas period kada mladi završavaju svoje formalno obrazovanje, traže i nalaze prve poslove, onda traže i nalaze prve dobre poslove, ulaze u veze i brakove, mnogi od njih dobijaju i decu u ovom periodu, ističe Ina i dodaje da se prolazak kroz taj period drastično razlikuje u odnosu na vreme kad su naši roditelji i njihovi roditelji odrastali.
„Nekada, kada je broj visokoobrazovanih ljudi bio značajno manji, dvadesete nisu nosile sve te teške izbore koje nose sada. Istina je da tada donosimo odluke koje će nas često pratiti još dugi niz godina u budućnosti, ali isto tako na njih ne treba gledati fatalistički. Svako ponekad napravi pogrešan izbor i u tome nema ničeg lošeg; od spremnosti da se greška sebi oprosti, kao i da se iz neuspeha nauči lekcija, zavisi na koji način će šteta biti sanirana. A dvadesete su za to baš zgodne zato što smo tada odrasli, ali ne previše, odgovorni, ali isto ne previše, dovoljno znamo o svetu da shvatimo kako on funkcioniše i gde bismo mogli da pronađemo svoje mesto pod suncem.“
Ono što karakteriše period dvadesetih, ali i adolescenciju, jeste zapažanje da veliki broj mladih ljudi takoreći implicitno veruje u svoju besmrtnost, odnosno nema svest o smrti, o starenju, o prolaznosti života, konstatuje naša sagovornica i dodaje da je upravo to u osnovi mladalačkog elana i entuzijazma.
„Baš zato ih treba pustiti da sami shvate kako stvari u svetu odraslih funkcionišu, a onda kada u taj svet dođu, da ga menjaju po sopstvenim načelima. Ako počnemo prerano na to da ih pripremamo, možemo im činiti medveđu uslugu i pokušavati da uradimo njihov domaći, u ovom slučaju razvojni zadatak. A to za njih ne može da bude dobro, jer kasnije u životu će morati da rešavaju još kompleksnije i teže zadatke, a nismo im dali priliku da uče na ovima koji su bili primereni njihovom uzrastu i razvojnoj fazi u kojoj se nalaze.“
Ponekad je najbolja lekcija za mladu osobu pustiti je da sama nauči svoju lekciju, ponavlja Ina.
„To je ona stara priča o tome da nekome možete do besvesti da objašnjavate kako peče kada se stavi ruka u vatru, ali dok sam to ne učini, niko ne može da shvati kako to tačno izgleda. Zato je dobro sa adolescentima imati otvorenu i kvalitetnu komunikaciju, a puštati ih da sami uče svoje lekcije i da prave prve korake na putu odrastanja. Njih treba pustiti da sami preuzmu zasluge za svoje uspehe i odgovornost za neuspehe, jer to je najbolja priprema za ono što ih čeka kad izađu iz tog perioda.“
Za one koji sanjaju kao Gejts: poručio vam je da ne potcenjujete ono što možete da učinite u samo jednoj godini, i još bolje, u celoj dekadi.
Autor: Zorica Marković
Izvor: Nedeljnik
